As Far as I Can Walk / Strahinja Banović

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Banović Strahinja nije ni u kojem slučaju obična srpska narodna epska pesma. Ona odstupa od svih ostalih poentom (porukom) i moralom kao epska, dakle junačka, u kojoj se opraštanje stavlja iznad osvete, a ljubav iznad časti.

Protagonista je junak kojem nema ravnog, ali ipak svojoj ženi oprašta bračnu prevaru, čime to postaje pesma o čovečnosti, iliti čojstvu, a ne junaštvu. Barem je tako u verziji guslara Starca Milije koju je Vuk Karadžić zapisao i učinio slavnom.

Verovatno je upravo zbog te univerzalne poruke veliki hrvatski i jugoslovenski filmski autor Vatroslav Mimica izabrao baš tu pesmu za svoj poslednji film, iz 1981. godine. Scenario koji je Mimica napisao zajedno sa Aleksandrom Sašom Petrovićem je unekoliko meditativan, ali film zbog toga nije ništa manje spektakularan. Naročito kada se u obzir uzme njegova zvezdana postava u kojoj se našlo mesta za Franka Nera u naslovnoj ulozi, Gerta Frebea u ulozi Jug Bogdana, Radeta Šerbedžiju u naponu glumačke snage i ništa manje briljantnog Dragana Nikolića. Posle Mimičinog ,,Banović Strahinje“, prosto je teško zamisliti nečijeg drugog.

Time je veći uspeh Stefana Arsenijevića koji za svoj drugi dugometražni igrani film uzima baš tu temu i prilazi joj iz jednog potpuno svežeg, na prvi pogled neverovatnog ugla, a radnju premešta iz srednjeg veka u nama dosta bliže i razumljivije vreme. Njegov ,,Strahinja Banović“, dakle, nije istorijski spektakl sa elementima akcije i „filma ceste“, niti teološka meditacija u pravcu koje Mimičin film odlazi. Arsenijevićev ,,Strahinja Banović“ (međunarodni naslov ,,As Far As I Can Walk), upravo premijerno prikazan u glavnom takmičarskom programu Karlovih Vari, nešto je sasvim posebno, kao i njegov junak.

Arsenijevićev Strahinja Banović (Ibrahim Koma) je, naime, afrički ekonomski migrant koji se zadesio u Srbiji i rešio da tu ostane, Strahinja mu je, dakle, nadenuti nadimak, i izgradi život i karijeru (igra fudbal i jedan prvoligaški tim je spreman da ga uzme na duže, ponudi mu ugovor i pravnu pomoć u sticanju političkog azila), ali i da pomogne drugim izbeglicama i migrantima koji su imali manje sreće od njega. On „radi“ i kao veza između ljudi koji su privremeno ostali u prihvatilištu i vlasnika taksi-kompanije Ace (Slaviša Čurović) spremnog da ih za novac preveze rizikujući hapšenje i kao volonter u prihvatilištu u kojem živi. U kratkim crtama, dobar je, sposoban i skroman čovek.

Njegova žena Ababuo (Nensi Mensah-Ofei), pak, nije toliko entuzijastična po pitanju života u Srbiji, u kojoj verovatno neće moći imati glumačku karijeru, a predstve za decu koju uči engleskom jeziku je mogu zadovoljiti samo delimično. Dok se Strahinja već jednom „opekao“ (deportovan je iz Nemačke), njegova „vjerna ljuba“ sanja o glumačkoj karijeri na jeziku koji poznaje iako je svesna da se ti snovi neće ostvariti. Zato, kada se pojave Sirijci Ali (Maksim Halil) i Derviš (Rami Farah) koji su se zaputili za Englesku, ona odlazi s njima. Strahinja kreće na put za njom u nameri da je vrati po svaku cenu, pa čak i cenu toga da ugrozi svoje pravo na azil u Srbiji.

Ma koliko retradicionalizacija bila na snazi u srpskom društvu u poslednjih trideset godina, sve ekranizacije narodne književnosti datiraju od ranije, iz jugoslovenskog perioda. Sa druge strane, čini se da srpska igrana produkcija u širokom luku zaobilazi priče na temu izbegličke krize. Dokumentaraca je još i bilo, recimo ,,Destinacija Srbistan“ (2015) Želimira Žilnika ili srednjemetražni uradak ,,Abdul & Hamza“ (2015) Marka Grbe Singha, ali igranih filmova baš i ne. U tom okruženju, Arsenijevićeva ideja da spoji dva naizgled nespojiva sveta, jedan epski koji se bavi podvigom i jedan lirski, čak elegičan kojem je centralna stvar patnja, deluje vrlo hrabro, ali sa minimumom šanse za uspeh.

Ali suprotno izgledima, Arsenijević uspeva da ta dva sveta spoji u jedan artikulisan film koji govori o našem vremenu i o potrebi za ljudskošću u njemu. Ono što se činilo još i kao teži zadatak, Arsenijević na kraju uspeva da uhvati i poentu Banović Strahinje i elegantno je transponuje u moderno vreme, pokazavši time da vrednost njene univerzalnosti i unikatnosti nije pala.

To, naravno, ne znači da baš svaki aspekt filma radi kako treba. Koncept naratora, odnosno naratorke (glas Branke Pujić) koja u početku filma recituje po nekoliko stihova direktno iz pesme, nije zaživeo, pa se nekako povlači u drugoj polovini filma. Upitna je bila i svrsishodnost takvog rešenja koje će onima koji ne poznaju izvornu epsku narodnu pesmu približiti samo osnovne stvari poput ritma i metrike deseterca, a oni koji pesmu poznaju će prepoznati da izabrani stihovi možda za nju nisu ni najreprezentativniji. Poenta i pesme i filma je u njihovim svršecima, pa se uvođenje naratora čini kao pokušaj Arsenijevića da, makar i pomalo na silu, tešnje poveže dva sveta odmah na početku.

Za vizuelni identitet filma ne možemo da kažemo da je naročito nov i originalan sa svojom kamerom iz ruke, shemom boja kojom dominiraju sivi i smeđi tonovi i kombinacijom dugih i kratkih kadrova u montaži koja namerno deluje grubo. Zamor estetikom te vrste postaje očit negde u drugoj polovini filma, gde Strahinja Banović pomalo pada i na dramaturškom nivou na kojem Arsenijević uvodi neke klišee tipične za filmove o izbeglištvu i migracijama.

Sa druge strane, glumačka podela je izuzetna, ma koliko se činila kontraintuitivnom za većinsku srpsku koprodukciju. Naslovnog junaka igra francuski glumac Ibrahim Koma koji se kalio na epizodama, a kojem je ovo jedna od prvih većih uloga (druga će biti u nadolazećoj seriji po motivima romana ,,Put oko sveta za 80 dana“ Žila Verna u kojoj Koma igra Paspartua). Njegovu partnerku sa kojom ima dosta hemije igra austrijska glumica Nensi Mensah-Ofei koja takođe nije imala većih uloga na filmu i televiziji, što takođe govori o inherentno rasističkom tretmanu koji izbeglice mogu očekivati u sredini u koju su se uputili.

Ostatak glumačke postave sačinjavaju što profesionalci poput sirijskih glumaca Maksima Halila i Ramija Faraha, što amateri izabrani iz redova stvarnih izbeglica i tražilaca azila iz Srbije, a mešavina koju Arsenijević postiže takvim pristupom kastingu ujedno je realistična i vrlo glatka. Od srpskih glumaca, ističe se Nebojša Dugalić u koloritnoj epizodi taksiste koji je prvi put na toj migrantskoj turi.

U ,,Strahinji Banoviću“ Stefan Arsenijević uspeva da sagleda mnogostruke aspekte izbegličke i migrantske krize, ne samo iz ugla jedne od tranzitnih zemalja, već i iznutra, ispitujući njene unutrašnje mehanizme, razlike među „tipovima“ očajnika koji na tako daleki put kreću, kao i razlike u tome kako ih birokratija tretira. Svojim iskrenim interesom za te ljude i njihove priče i veštinom da to spoji sa jednim izuzetnim komadom narodne književnosti, Arsenijević je uspeo da ostvari izuzetno human, detaljan, slojevit i emocionalno snažan film.