Worth

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Koliko vredi ljudski život? Na to pitanje ćemo dobiti različite odgovore, u zavisnosti od toga koga pitamo. Ako pitamo filozofa, odgovor će biti niz reči i rečenica, a svodiće se uglavnom na to da je svaki ljudski život neprocenjiv i samim tim dragocen. Ako pitamo pravnika, ekonomistu ili, ne daj bože, političara, odgovor će možda varirati, ali će se uvek sastojati od brojke i valute.

Tim kompleksnim pitanjem se bavi film Sare Kolanđelo ,,Worth“ koji se ovih dana pojavio na Netfliksovom striming servisu. Iako je premijeru imao na poslednjem pretpandemijskom izdanju Sandensa prošle godine, tajming za distribuciju nije nimalo slučajan. ,,Worth“ je film po istinitim događajima koji tretira posledice terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, pa tempiranje na okruglu dvadesetogodišnjicu i komemorativni ton koji je okružuje, deluju kao promišljena i pametna odluka.

Glavnog junaka filma, advokata Keneta Fajnberga (Majkl Kiton) upoznajemo na predavanju koje drži pred amfiteatrom punim studenata. Tema je vrednost ljudskog života, iz pravničke perspektive, i on materiji pristupa interaktivno, pa uspeva da angažuje nekoliko studenata da se upuste u raspravu i cenkanje. To ne treba da čudi, jer je Fajnberg majstor za poravnanja u građanskim tužbama za odštetu. Njegova logika je jednostavna i pragmatična, a zasniva se na fino podešenom kompromisu kojim će sve strane biti delimično zadovoljne, ali niko neće biti u potpunosti zadovoljan, niti će se osećati oštećenim.

Zbog toga dobija ponudu da preuzme vođenje Fonda za kompenzaciju žrtvama, u cilju određivanja formule po kojoj će se unesrećeni i naslednici poginulih biti finansijski kompenzovani. Taj zadatak je nezahvalan kako za samog Fajnberga, naviknutog na racionalni, matematički pristup, tako i za tadašnju administraciju koja anticipira haos ako dođe do klastera privatnih tužbi protiv avio-prevoznika koje bi mogle obogaljiti kompletnu ekonomiju. Pritom ne treba zaboraviti da je Fajnberg bio demokrata i čak bivši šef kabineta senatora Teda Kenedija, što će reći opozicija Bušovoj administraciji. Ali on zadatak prihvata, uz dodatni uslov da radi besplatno, što znači da je za njega to etičko, a ne političko pitanje.

Ono što Fajnberg u početku nije u stanju da shvati je da će se zapravo baviti emocijama, kako pojedinaca, tako i cele nacije potresene događajima, a tu matematičke formule namenjene distinkciji koliko vredi život domara, a koliko direktora. Naravno, opoziciju dobija iz svih slojeva, od proletera do bogataša, i od porodica direktnih žrtava, pa do vatrogasaca i radnika hitne pomoći koji su se razboleli čisteći teren. Pritisak na njega vrši kolega Li Kvin (Tejt Donovan), da prihvati ponudu za oštriju finansijsku distinkciju, dok se široki front građana udružuje pod vođstvom aktivističkog advokata Čarlsa Vulfa (Stenli Tuči).

Hoće li se Fajnberg i tim njegovih saradnika među kojima se izdvajaju „desna ruka“ Kamil Biros (Ejmi Rajan) i pridošlica iz kancelarije u WTC-u Prija Kundi (Šunori Ramanatan), uspeti da se izbore sa izazovima i dobiju poverenje 80 procenata oštećenih u roku od dve godine i time sprečiti „masne“ privatne tužbe? Hoće, ako shvate da su to sve ljudske priče. Poput priče čoveka koji je izgubio ljubavnika u Pentagonu, a kojeg ljubavnikovi roditelji mogu da isključe iz kompenzacije. Ili priče brata (Kris Tardio) i udovice (Laura Benanti) poginulog vatrogasca.

Kao film po istinitim događajima, ,,Worth“ zapravo ne donosi ništa novo na polju rasprave o 11. septembru, ali mu to nije ni bio cilj. Isto vredi i u svetlu etičke rasprave o tome, može li se i treba li se vrednost ljudskog života izražavati u novcu. Pa čak ni na dramaturškom nivou, jer se ova doku-drama komotono može podvesti pod etiketu filmova o hladnokrvnim i hladnim racionalistima koji pronalaze svoje srce. To i ne treba da čudi, imajući u vidu da je scenarista Maks Borenstin poznat po radu na filmovima o Godzili i King Kongu, pa da verovatno sa doku-dramom kao žanrom nema dovoljno iskustva da bi pokušao da ide mimo školskih konvencija.

Na emocionalnom nivou, međutim, film je bolji od toga. Zasluge za to pripadaju rediteljki Sari Kolanđelo koja uspeva da pronađe ljudski ugao kod svih od mnoštva likova, koji ovde imaju neki lični ili profesionalni interes. Kamera iz ruke i paleta smeđe-sivih boja ovde savršeno služi svrsi i sjajno diktira generalni neveseli, čak i pomalo mračni ton. Takav pristup zapravo ne treba da čudi, imajući u vidu da se njen prvenac ,,Little Accidents“ (2014) bavio sličnom tematikom i moralnim dilemama, samo na nižem nivou rudarske nesreće i lanca „manjih“, ličnih nesreća kao njenih posledica. Razlika je, međutim, u tome da je u svom prvencu Kolanđelo žrtvovala priču radi atmosfere, što ovde nije slučaj.

„Worth“ je impresivan film i na glumačkom nivou, što takođe nije iznenađujuće, a za to u vidu moramo imati i drugi film Sare Kolanđelo, ,,The Kindergarten Teacher“ (2018) u kojem je do savršenstva razigrala Megi Džilenhol. Ovde to čini s Majklom Kitonom koji uspeva da ostvari jednu od najboljih uloga u karijeri, koja je i inače u uzlaznoj putanji još od revitalizacije kod Injaritua u filmu ,,Birdman“ (2014). Sada, međutim, nemamo autoreferentnost i autoparodiju kao oruđa za ubiranje relativno lakih poena kod publike, već je Kitonov zadatak mnogo teži jer zapravo igra relativno antipatičan lik koji je istovremeno i mlitav i krut, obavijen u profesorsku distancu i gordost, ali svejedno uspeva da postigne da se mi saživimo (i) sa njime. Kiton je uparen sa vrlo bogatom galerijom glumaca u sporednim i epizodnim ulogama (Stenli Tuči je očekivano odličan u ovakvom tipu uloge finog, ali nepopustljivog čoveka, Ejmi Rajan je više nego solidna u svojoj ulozi, a manje poznati Laura Benanti i Kris Tardio mogu se ispostaviti i kao otkriće filma). Sara Kolanđelo ih sve precizno vodi kroz likove i odnose sve do izuzetnog glumačkog rezultata.

Na kraju, ,,Worth“ možda nije jedan od onih filmova za dugo pamćenje, niti je spektakl koji zahteva veliko platno za potpuni angažman gledaoca. Zapravo, njegova publika van Amerike zapravo i nije tako brojna. Ali, poput Fajnbergovih kompromisa, niko njime neće biti nezadovoljan, niti će smatrati da su ta dva sata izgubljena. Iskupljenje za tipskost u vođenju priče ćemo svakako naći u dobroj glumi i kanalisanju emocija.