Annette

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Negde u prvoj trećini mjuzikla „Annette“, po tekstu i muzici braće Rasela i Rona Maela (poznatijih po tome što su kreativni duo benda Sparks), a u režiji umetnika poznatog pod pseudonimom Leos Karaks, antijunak, stend-ap komičar Henri Makhenri (Adam Drajver) postavlja sebi retoričko pitanje - zašto je postao komičar.

On će na njega, nakon svojevrsne slovenske antiteze („ja li grmi, ja l‘ se zemlja trese“, znate već kako to ide), odgovoriti dubokom konstatacijom da mu je glavna motivacija da razoruža publiku kako bi joj mogao reći istinu. U tom trenutku, on je svakako Karaksov alter ego.

Leos Karaks, pravim imenom Aleks Kristof Dipon, kroz celokupnu karijeru koja broji tek šest dugometražnih filmova, otprilike toliko kratkometražnih i par video-spotova za 37 godina rada, pokušava da nađe modalitet kako bi razoružao publiku da bi joj „podvalio“ neprijatnu ili teško shvatljivu istinu. On taj način pronalazi kroz elemente teatra i performativne umetnosti u formi filma i kroz kreaciju iluzije nerealnog i izmišljenog da bi se pozabavio onim realnim, a često duboko skrivenim.

Istinom i iluzijom kao vektorom za istu se bavio kroz veći deo karijere, od izmišljanja umetničkog pseudonima, u pitanju je anagram od imena Aleks i Oskar, preko učestalog nazivanja svojih likova jednim od tih imena, pa sve do takođe učestalog „kastinga“ glumca Denija Lavana za svoj filmski alter ego. U ranijoj fazi karijere koja se naslanja na nasleđe „novog talasa“, Karaks je sa svojim filmskim Aleksom u Lavanovoj interpretaciji tragao za istinama o ljubavi, da bi nakon uspeha sa ,,Boy Meets Girl“ (1984) i ,,Bad Blood“ (1986) pogoreo sa ,,The Lovers on the Bridge“ (1991) probivši rokove i budžete. Nakon osam godina pauze, usledio je veliki povratak, bez Lavana i Aleksa, u formi ispitivanja perverzije na liniji ne mnogo različitoj od Novog francuskog ekstremizma sa filmom ,,Pola X“ (1991). Lavan se vratio, ne kao Aleks, nego kao Oskar u filmu ,,Holy Motors“ (2012) i išao od sastanka do sastanka, od uloge do uloge, vozeći se u beloj limuzini ulicama Pariza, a Karaks je nastavio da ispituje životne misterije na sijaset tema.

U filmu ,,Annette“ nemamo ni Aleksa, ni Oskara, a forma mjuzikla je sama po sebi sasvim artificijelna i rigidna, ali veoma je vjerovatno da pred sobom imamo Karaksov najistinitiji film. Možda čak i najličniji, budući da u njegovim filmovima muzika ionako igra bitnu ulogu i da je u ranijim intervjuima izjavljivao da želi da živi muziku. Karaks nam ovde kroz performativnu i teatralnu formu propoveda istinu, ne samo svoju, već i univerzalnu.

Njegove aspiracije jasne su od samog početka, meta-uvoda u kojem se „braća Sparks“ retorički pitaju hoćemo li početi, dok su u muzičkom studiju prisutni sam Karaks i njegova kći. Nakon toga upoznajemo naše likove, već pomenutog Henrija, i njegovu ljubav, opersku pevačicu En Defrano (Marion Kotijar). Henrijeva komedija bi se teško mogla nazvati smešnom, koliko neprijatnom i provokativnom. On publiku zaista angažuje i uspeva da je natera na interakciju i horsko ponavljanje, ne bi li joj podvalio različite asocijalne opservacije. Sa druge strane, En u publici budi iskrene i duboke emocije činom svog umiranja na sceni, zbog čega je omiljena i među kolegama i među posetiocima.

Njih dvoje se upoznaju, zaljubljuju i postaju poznati par kojem je žuta štampa i treš-televizija uvek za petama, kako to inače biva s parovima slavnih. Kao negativno, zloslutno prisustvo, tu je i jedan od njenih bivših ljubavnika, korepetitor s dirigentskim ambicijama (Sajmon Helberg). Sreća zaljubljenog para biće krunisana brakom i rođenjem kćerkice, naslovne Anet, ali, kao što to već znamo iz filmova (a i iz života), takva sreća ne može da traje dugo.

Javljaju se nesigurnosti i sa njegove i sa njene strane. Kako su se oni iz različitih svetova zaljubili jedno u drugo? Kako će moći da jedno drugo zadrže? Šta ako njega stignu grehovi prošlosti u skandalu a la „me too“? Dodatni faktor je činjenica da roditeljstvo na njih drugačije utiče: dok je Enina karijera neokrnjena, Henrijeva slava je na zalasku.

Na sve to, dolazi do tragedije na odmoru na jahti na olujnom moru i Henri ostaje sam sa Anet. Ili to nije tek tako slučajno? Bilo kako bilo, Anet (do pred sam kraj film prisutna jedino u formi animirane lutke) nosi nezemaljski talenat. Da bi talenat svoje kćeri okrenuo u svoju korist, Henri mora da potraži pomoć dirigenta, bivšeg korepetitora, ali nesigurnost (ili nečista savest) vreba iza svakog ćoška i preti da ga sustigne...

Artificijelnost postavke jasna je iz svakog kadra i scene. Kadrovi su u principu duge, neprekinute vožnje kroz opsežno postavljene i koreografirane scene koje se dužinom približavaju činovima u teatru. Uprkos tome, ,,Annette“ ni u jednom trenutku nije statičan ili, daleko bilo, dosadan film. Trajanje od skoro dva i po sata se ne oseća, scene su pune dešavanja pregledno uhvaćenih kamerom direktorke fotografije Karolin Šempetije, a montaža Neli Ketije precizna je i ključna za odvajanje većih i značajnijih celina.

Jedan od aduta svakako je kasting. Adam Drajver ima tu jedinstvenu čudačku energiju, ali ona je dovoljno versatilna da se može okrenuti i u smeru „lakših tonova“ kao kod Džarmuša u filmu ,,Paterson“ (2016) ili Baumbaha u ,,The Meyerowitz Stories“ (2017). Bilo u smeru emocijama nabijene drame kao opet kod Baumbaha u ,,Marriage Story“ (2019), ali i prema mračnijim sferama, zbog čega je i izabran za glavnog negativca Kajla Rena u novom ,,Star Wars“ serijalu. Ovde, uz dodatak pesme i donekle plesa, dobija priliku da svog lika povede u sva tri pravca. Za Marion Kotijar već znamo da, pored glume, ume i da peva, makar od filma ,,La vie en rose“ (2007), međutim njeno prisustvo je ovde dosta više eterično, ali sa težinom distrakcije kakvu je unela i kod Nolana u ostvarenju ,,Inception“ (2010). Sajmon Helberg ovde igra kontratipa nespretnog i nesigurnog muškarca koji ga je proslavio u seriji ,,The Big Bang Theory“, njegovo prisustvo je dovoljno zloslutno, a opet nekako humano.

Muzika je možda najbitniji aspekt u ovakvom filmu, posebno ako likovi svoje replike, uz tek par izuzetaka, moraju da otpevaju. Što se pevanja tiče, ono ponekad prelazi u aritmični recitativ, doduše možda ne tako ekstreman kao u „antimjuziklu“ ,,London Road“ (2015), ali svakako podalje od teatarskih i filmskih kanona žanra. Instrumentalna podloga, pak, čini da se „Annette“ s lakoćom kreće kroz šumu različitih muzičkih žanrova, od za Sparkse potpisni eklektični art-pop, preko rok opere, do one klasične, pa sve do neoklasike i avangarde, a to kontrolisano mnoštvo žanrova nikad nije konfuzno i kakofonično.

Na tematskom planu, u filmu se mogu iščitati tragovi dva potpuno različita mjuzikla, ,,The Star Is Born“ (iz ranijih inkarnacija) i ,,New York, New York“: reč je o sukobu koncepta slave i braka i pokušajima da se nađe balans između jurnjave za uspehom i ispunjenim privatnim životom. Karaks, međutim, podiže ulog sa demistifikacijom društva spektakla i činjenice da čak ni selebriti ličnosti nižeg ešalona poput komičara i klasičnih muzičara više nemaju pravo na privatnost, niti vremena da shvate šta im se sa životima dešava pre nego što ih stres sustigne, nesigurnosti nagrizu, a pucanja otvore pukotine kroz koju će propasti. S tom poentom Karaks možda dolazi na „kraj banketa“, ali to ne znači da je išta manje u pravu.

Zapravo, to je možda poenta i o savremenoj filmskoj sceni i filmskoj umetnosti, što posebnu težinu ima kada dolazi od stvaraoca koji je svedočio mnogim smenama trendova. Leos Karaks je sa ,,Annette“ napravio svoj prvi američki film, doduše u širokoj globalnoj koprodukciji, ali u holivudskom klasičarskom žanru, ali je uspeo i da, kodovima žanra uprkos, napravi svoj najrealniji i „najnormalniji“, najpristupačniji film koji o životnim istinama govori jasnim jezikom. Žiri u Kanu je to prepoznao, pa je nagradio i njega za režiju (uprkos tome da rešenja nakon uvoda filma možemo predvideti) i braću Mael za muziku (iako su već pominjali kako im je jedna od životnih želja da pišu filmsku muziku i mjuzikle). S tim u vezi, „Annette“ je idealan film za gledanje u paru s još jednim kanskim naslovom, dokumentarcem ,,The Sparks Brothers“ Edgara Rajta.