Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nećemo puno pogrešiti ako kažemo da nam je već dosta Marvelove serijske proizvodnje superherojskih filmova i konstantnog proširivanja univerzuma, čija mehanika već počinje da liči na telenovele. Iako je kraj već nekoliko puta proglašen, on se zapravo čak i ne nazire, a nadležni u Marvelu stalno otvaraju nove i nove priče, često orijentisane prema ciljanoj demografiji u globalnom bazenu publike. A pitanje je jedino, kada će se i kako one spojiti u neki novi telenovelični „filmski univerzum“.

Na svu sreću, u tim lutanjima i balansiranju između servisiranja starih i privlačenja novih fanova, Marvelovci ponekad pogode i poneku poentu. ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ primer je relativnog pogotka, a najbolja vest u svemu tome je činjenica da ovaj film stoji relativno samostalno, kako po pitanju priče, tako i po pitanju stila kojim se azijska tematika i kineska mitologija tretiraju s relativnim respektom.

Naslovni junak Šang-Či doduše postoji u Marvelovom stripovskom univerzumu, ali se sigurno ne može svrstati u najpopularnije. Nastao je 70-ih godina u vreme pomame za kung-fuom, nakon toga se nekako održavao u životu. U stripovima u kojima se Šang-Či pojavljuje najproblematičniji je odnos prema kineskoj kulturi koji je u najmanju ruku pojednostavljen i sveden na stereotipe. Najveći problem je, pak, negativac, Šang-Čijev rođeni otac Doktor Fu Manču. Problem nije dramaturške prirode (ipak je to bilo pre nego što je Dart Vejder otkrio tajnu Luku Skajvokeru), koliko se mogao naći u koncepciji lika koji u jednom spaja stereotipe o Azijatima i one o zlim genijima.

Stvar koju je kreativni tim iza ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ pogodio u centar je menjanje negativca, odnosno njegovog identiteta. On je ovde i dalje Šang-Čijev otac, ali pod novim imenom i sa novom biografijom. Pravila zanata nalažu da je akcioni film dobar samo onoliko koliko je to njegov negativac, a ovde za bonus imamo i vrhunskog glumca u dobro napisanoj ulozi, Tonija Longa, honkonškog glumca poznatog iz filmova Vong Kar-vaja kao što su to ,,In the Mood for Love“, ,,2046“ i ,The Grandmaster“.

Pričom o negativcu Venvuu ovaj film čak počinje. Venvu se nekako domogao deset magičnih prstenova koji mu daju neverovatne moći poput polja sile i besmrtnosti. Oko sebe je okupio vojsku ljudi kojima je upravljao i pomoću kojih je kontrolisao sve, od kriminala u Kini do globalne politike u narednih hiljadu godina. Jedino što je ostalo neosvojeno s njegove strane je mitsko selo Ta Lo skriveno šumom koja se stalno pomera.

U potrazi za selom naleće na njegovu čuvarku, mističnu i naoko miroljubivu Li (Fala Čen), koja je jedina sposobna da se odupre njegovoj sili u direktnoj borbi. Dešava se nešto neočekivano, njih dvoje se zaljubljuju jedno u drugo, odriču se svojih moći i napuštaju svoje dosadašnje živote. Plod njihove ljubavi bili su dvoje dece, radoznali dečak Šang-Či i devojčica Šialing. Za celu priču se ispostavlja da je u formi naratorke priča Li, netom pre nego što će poginuti kada je sustigne Venvuova prošlost.

Dvadesetak godina kasnije, Šang-Či živi kao Šon (kanadski glumac Simu Liu), još jedan kineski imigrant u San Francisku koji i pored svog obrazovanja radi na hotelskom parkingu, a vreme provodi sa svojom jednako neambicioznom i za tri koplja šašavijom prijateljicom Kejti (Avkvafina u svojoj potpisnoj komičnoj ulozi). Njihov miran život prekida se u trenutku kada ih u autobusu na putu na posao napadnu dvojica siledžija u nameri da otmu Šonov medaljon, pa on mora da im se suprotstavi svojim kung-fuom. Ako to još može da se podvede pod „čovek zna se da se bije“ izgovor, susret sa trećim siledžijom koji umesto ruke ima usijano sečivo sigurno ne može.

Stvar je jasna, Šang-Či je pobegao od oca koji ga je obučavao za atentatora, otac ga je pronašao, verovatno u nameri da se domogne talismana pokojne Li, a osim njega u opasnosti je i njegova sestra. Šialing (Menger Žang) živi u Makau, ispostavlja se da vodi dark veb imperiju s fantastičnim tučama i klađenjem, i Šon i Kejti moraju da odu tamo da je upozore na opasnost.

Venvu kaje, naravno, brži od njih i ima opsežni zli plan da konačno osvoji Ta Lo uz pomoć talismana svoje dece. Želja mu je da mu se u tom poduhvatu pridruže i njih dvoje jer njegova motivacija nije čisto osvajačka, već ima i emocionalnu komponentu. Venvu, naime, ne može više da živi bez Li, a ona ga, čini mu se, zove da je oslobodi iz stene u koju su je njena familija i ljudi iz sela zazidali.

Ta Lo, međutim, nije obično selo, već predstavlja fantazijsku tampon-zonu između između svetova, a iza stene je portal koji u svet pušta žderača duša kojeg je sve teže zaustaviti što više duša proždere... Sledi bitka sa sve borilačkim veštinama, mačevima, strelama, zmajevima i drugim mitološkim bićima...

Finalna bitka ujedno je i najslabiji deo filma, ali je zapravo nužno zlo da bi ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ bio i ostao Marvelov film. U pitanju je kakofonija i inflacija haosa s predvidljivim završetkom razvučena na preko pola sata sa sve gomilom sitnih obrata. To postaje posebno primetno i zamorno u varijanti 3D projekcije (srećom dizajn je dovoljno šaren da pokrije činjenicu da su 3D projekcije inherentno tamnije od 2D), ali na sreću film uspeva da pre toga zaradi dovoljno kredita da istrpimo tu prolongiranu orgiju vizuelnih efekata.

Prethodne akcione sekvence tučnjave i jurnjave su dovoljno dobro osmišljene i koreografirane, uz pametne reference kako na fantazijske „wuxia“ filmove, tako i na hongkonške akcijade s modernijom tematikom. Rana scena borbe između Venvua i Li u sećanje priziva ,,Crouching Tiger, Hidden Dragon“ Anga Lija, tučnjava u autobusu kanonske filmove Džekija Čena, a jurnjava po skelama stospratnice moderne azijske akcione filmove.

Tretman likova i glumačka podela su takođe dobro pogođeni. Venvu dobija dovoljno prostora da prodiše i postane najzanimljiviji lik filma, a zbog interpretacije Tonija Longa možemo mu potpuno verovati. Kontrateža između Venvua i Li oslikava kontratežu „muškog“ osvajačkog i „ženskog“ odbrambenog principa. Menger Žang je više nego solidna kao Šialing koja zaslužuje sopstveni akcioni film, Avkvafina reciklira svoju komičnu personu u nešto pasivnijem obliku, ali joj je komičarski tajming perfektan, baš kao i sposobnost brzog prebacivanja u dramski stil glume. I Simu Liu kao Šon, odnosno Šang-Či bolje prolazi u komičnim momentima baziranim na nespretnosti i neambicioznosti, ali je solidan i kao lik kojeg nešto mori, pa i kao akcioni heroj. Mišel Jeo kasnije ulazi u film kao mudra i blaga tetka iz sela Ta Lo, a za tragače za Marvelovim referencama, tu su i Benedikt Vong (Vong iz filma ,,Doctor Strange“) i Ben Kingsli kao Trevor / Mandarin iz trećeg filma ,,Iron Man“, doduše u ironičnom kontekstu.

Sve to pod svojom režiserskom palicom spretno drži Destin Danijel Kreton. Profesionalno, on potiče iz jednog sasvim drugačijeg miljea, nezavisnih filmova poput ,,Short Term 12“ kojim nije lansirao svoju karijeru, već i karijere glumaca Bri Larson, LaKita Stefilda i Ramija Maleka, a njegov stil se može opisati kao spoj pojavnog realizma i dubokog humanizma u sferi ideala. Njegov prethodni film ,,Just Mercy“ jeste bio holivudski, ali u poptuno drugačijem kanonu socijalno relevantnog filma po istinitim događajima. Sada prvi put radi sa ogromnim budžetom i uspeva da napravi film koji je dovoljno spektakularan da privuče pažnju široke publike, ali i dovoljno ukorenjen u emocijama da zadrži pažnju one zahtevnije.

Vreme i zarada na bioskopskim blagajnama će pokazati hoće li ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ biti samo kuriozitet u Marvelovoj kolekciji superherojskih filmova ili će to biti prekretnica i poslužiti kao motivacija za traženjem manje poznatih stripovskih likova za niz samostalnijih filmova. Već u prvoj sedmici film je pokrio svoj nominalni budžet, što nije mala stvar u ovim kriznim vremenima. Pitanje je samo hoće li to biti dovoljna motivacija studijskim glavarima.