Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nećemo puno pogrešiti ako kažemo da nam je već dosta Marvelove serijske proizvodnje superherojskih filmova i konstantnog proširivanja univerzuma, čija mehanika već počinje da liči na telenovele. Iako je kraj već nekoliko puta proglašen, on se zapravo čak i ne nazire, a nadležni u Marvelu stalno otvaraju nove i nove priče, često orijentisane prema ciljanoj demografiji u globalnom bazenu publike. A pitanje je jedino, kada će se i kako one spojiti u neki novi telenovelični „filmski univerzum“.

Na svu sreću, u tim lutanjima i balansiranju između servisiranja starih i privlačenja novih fanova, Marvelovci ponekad pogode i poneku poentu. ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ primer je relativnog pogotka, a najbolja vest u svemu tome je činjenica da ovaj film stoji relativno samostalno, kako po pitanju priče, tako i po pitanju stila kojim se azijska tematika i kineska mitologija tretiraju s relativnim respektom.

Naslovni junak Šang-Či doduše postoji u Marvelovom stripovskom univerzumu, ali se sigurno ne može svrstati u najpopularnije. Nastao je 70-ih godina u vreme pomame za kung-fuom, nakon toga se nekako održavao u životu. U stripovima u kojima se Šang-Či pojavljuje najproblematičniji je odnos prema kineskoj kulturi koji je u najmanju ruku pojednostavljen i sveden na stereotipe. Najveći problem je, pak, negativac, Šang-Čijev rođeni otac Doktor Fu Manču. Problem nije dramaturške prirode (ipak je to bilo pre nego što je Dart Vejder otkrio tajnu Luku Skajvokeru), koliko se mogao naći u koncepciji lika koji u jednom spaja stereotipe o Azijatima i one o zlim genijima.

Stvar koju je kreativni tim iza ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ pogodio u centar je menjanje negativca, odnosno njegovog identiteta. On je ovde i dalje Šang-Čijev otac, ali pod novim imenom i sa novom biografijom. Pravila zanata nalažu da je akcioni film dobar samo onoliko koliko je to njegov negativac, a ovde za bonus imamo i vrhunskog glumca u dobro napisanoj ulozi, Tonija Longa, honkonškog glumca poznatog iz filmova Vong Kar-vaja kao što su to ,,In the Mood for Love“, ,,2046“ i ,The Grandmaster“.

Pričom o negativcu Venvuu ovaj film čak počinje. Venvu se nekako domogao deset magičnih prstenova koji mu daju neverovatne moći poput polja sile i besmrtnosti. Oko sebe je okupio vojsku ljudi kojima je upravljao i pomoću kojih je kontrolisao sve, od kriminala u Kini do globalne politike u narednih hiljadu godina. Jedino što je ostalo neosvojeno s njegove strane je mitsko selo Ta Lo skriveno šumom koja se stalno pomera.

U potrazi za selom naleće na njegovu čuvarku, mističnu i naoko miroljubivu Li (Fala Čen), koja je jedina sposobna da se odupre njegovoj sili u direktnoj borbi. Dešava se nešto neočekivano, njih dvoje se zaljubljuju jedno u drugo, odriču se svojih moći i napuštaju svoje dosadašnje živote. Plod njihove ljubavi bili su dvoje dece, radoznali dečak Šang-Či i devojčica Šialing. Za celu priču se ispostavlja da je u formi naratorke priča Li, netom pre nego što će poginuti kada je sustigne Venvuova prošlost.

Dvadesetak godina kasnije, Šang-Či živi kao Šon (kanadski glumac Simu Liu), još jedan kineski imigrant u San Francisku koji i pored svog obrazovanja radi na hotelskom parkingu, a vreme provodi sa svojom jednako neambicioznom i za tri koplja šašavijom prijateljicom Kejti (Avkvafina u svojoj potpisnoj komičnoj ulozi). Njihov miran život prekida se u trenutku kada ih u autobusu na putu na posao napadnu dvojica siledžija u nameri da otmu Šonov medaljon, pa on mora da im se suprotstavi svojim kung-fuom. Ako to još može da se podvede pod „čovek zna se da se bije“ izgovor, susret sa trećim siledžijom koji umesto ruke ima usijano sečivo sigurno ne može.

Stvar je jasna, Šang-Či je pobegao od oca koji ga je obučavao za atentatora, otac ga je pronašao, verovatno u nameri da se domogne talismana pokojne Li, a osim njega u opasnosti je i njegova sestra. Šialing (Menger Žang) živi u Makau, ispostavlja se da vodi dark veb imperiju s fantastičnim tučama i klađenjem, i Šon i Kejti moraju da odu tamo da je upozore na opasnost.

Venvu kaje, naravno, brži od njih i ima opsežni zli plan da konačno osvoji Ta Lo uz pomoć talismana svoje dece. Želja mu je da mu se u tom poduhvatu pridruže i njih dvoje jer njegova motivacija nije čisto osvajačka, već ima i emocionalnu komponentu. Venvu, naime, ne može više da živi bez Li, a ona ga, čini mu se, zove da je oslobodi iz stene u koju su je njena familija i ljudi iz sela zazidali.

Ta Lo, međutim, nije obično selo, već predstavlja fantazijsku tampon-zonu između između svetova, a iza stene je portal koji u svet pušta žderača duša kojeg je sve teže zaustaviti što više duša proždere... Sledi bitka sa sve borilačkim veštinama, mačevima, strelama, zmajevima i drugim mitološkim bićima...

Finalna bitka ujedno je i najslabiji deo filma, ali je zapravo nužno zlo da bi ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ bio i ostao Marvelov film. U pitanju je kakofonija i inflacija haosa s predvidljivim završetkom razvučena na preko pola sata sa sve gomilom sitnih obrata. To postaje posebno primetno i zamorno u varijanti 3D projekcije (srećom dizajn je dovoljno šaren da pokrije činjenicu da su 3D projekcije inherentno tamnije od 2D), ali na sreću film uspeva da pre toga zaradi dovoljno kredita da istrpimo tu prolongiranu orgiju vizuelnih efekata.

Prethodne akcione sekvence tučnjave i jurnjave su dovoljno dobro osmišljene i koreografirane, uz pametne reference kako na fantazijske „wuxia“ filmove, tako i na hongkonške akcijade s modernijom tematikom. Rana scena borbe između Venvua i Li u sećanje priziva ,,Crouching Tiger, Hidden Dragon“ Anga Lija, tučnjava u autobusu kanonske filmove Džekija Čena, a jurnjava po skelama stospratnice moderne azijske akcione filmove.

Tretman likova i glumačka podela su takođe dobro pogođeni. Venvu dobija dovoljno prostora da prodiše i postane najzanimljiviji lik filma, a zbog interpretacije Tonija Longa možemo mu potpuno verovati. Kontrateža između Venvua i Li oslikava kontratežu „muškog“ osvajačkog i „ženskog“ odbrambenog principa. Menger Žang je više nego solidna kao Šialing koja zaslužuje sopstveni akcioni film, Avkvafina reciklira svoju komičnu personu u nešto pasivnijem obliku, ali joj je komičarski tajming perfektan, baš kao i sposobnost brzog prebacivanja u dramski stil glume. I Simu Liu kao Šon, odnosno Šang-Či bolje prolazi u komičnim momentima baziranim na nespretnosti i neambicioznosti, ali je solidan i kao lik kojeg nešto mori, pa i kao akcioni heroj. Mišel Jeo kasnije ulazi u film kao mudra i blaga tetka iz sela Ta Lo, a za tragače za Marvelovim referencama, tu su i Benedikt Vong (Vong iz filma ,,Doctor Strange“) i Ben Kingsli kao Trevor / Mandarin iz trećeg filma ,,Iron Man“, doduše u ironičnom kontekstu.

Sve to pod svojom režiserskom palicom spretno drži Destin Danijel Kreton. Profesionalno, on potiče iz jednog sasvim drugačijeg miljea, nezavisnih filmova poput ,,Short Term 12“ kojim nije lansirao svoju karijeru, već i karijere glumaca Bri Larson, LaKita Stefilda i Ramija Maleka, a njegov stil se može opisati kao spoj pojavnog realizma i dubokog humanizma u sferi ideala. Njegov prethodni film ,,Just Mercy“ jeste bio holivudski, ali u poptuno drugačijem kanonu socijalno relevantnog filma po istinitim događajima. Sada prvi put radi sa ogromnim budžetom i uspeva da napravi film koji je dovoljno spektakularan da privuče pažnju široke publike, ali i dovoljno ukorenjen u emocijama da zadrži pažnju one zahtevnije.

Vreme i zarada na bioskopskim blagajnama će pokazati hoće li ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ biti samo kuriozitet u Marvelovoj kolekciji superherojskih filmova ili će to biti prekretnica i poslužiti kao motivacija za traženjem manje poznatih stripovskih likova za niz samostalnijih filmova. Već u prvoj sedmici film je pokrio svoj nominalni budžet, što nije mala stvar u ovim kriznim vremenima. Pitanje je samo hoće li to biti dovoljna motivacija studijskim glavarima.

Just Mercy

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Destin Daniel Cretton

scenario: Destin Daniel Cretton, Andrew Lanham (po knjizi Bryana Stevensona)

uloge: Michael B. Jordan, Jamie Foxx, Brie Larson, Tim Blake Nelson, Rob Morgan, Rafe Spall, O'Shea Jackson Jr, Michael Harding

Opis će svakako delovati jako poznato: advokat se umesto unosne karijere odlučuje za humanitarni rad, pa besplatno zastupa robijaše osuđene na smrt kako bi im omogućio ponovno i pravičnije suđenje, posebno se zainteresuje za jednog od osuđenih koji može biti ubijen ni kriv ni dužan i zastupajući ga otkriva duboko korumpiran, rasistički i klijentilistički sistem koji je, čini se, nemoguće demontirati. Mesto radnje je, naravno, američki Jug, za dobru meru ironije i simbolike baš grad odakle je Harper Lee, autorica romana koji stoji u osnovi te formule, Ubiti pticu rugalicu.

Sve vezano za Just Mercy je, dakle, formula, ali to joj ni u kom slučaju ne umanjuje istinitost. Reč je o životu i karijeri advokata i aktiviste Bryana Stevensona koji je o tome napisao i memoarsku knjigu. Na scenu tu stupa Destin Daniel Cretton, reditelj duboko humanističkih uverenja koja je već demonstrirao u svom do sada najzvučnijem filmu Short Term 12 (2013). Formula je sama po sebi možda potrošena, pa ne predstavlja neki naročito primamljiv materijal za nagrade (što bi recimo bio slučaj dve-tri decenije ranije), ali Cretton makar zna da izabere glumce sposobne da prodube likove koji su im dodeljeni i da na momente učini da ta formula deluje kao iskrena humanistička opservacija.

 

Ulogu Bryana Stevensona preuzima Michael B. Jordan, glumac izuzetne prezentnosti, sposoban da kadrom komanduje svojim stavom. U klasičnoj varijanti formule, advokat-spasitelj po pravilu dolazi iz redova bele većine, ali ono što je karakteristično ne samo za Stevensona, nego i za Jordanovu izuzetnu interpretaciju nije toliko boja koža, koliko iskustvo sa njom povezano i reakcija. Just Mercy je jedan od retkih filmova u kojem je crni protagonista gnevan (potpuno opravdano) na sistem koji je namešten protiv njega i takvih kao što je on. Glumački zahtevna stvar kod tog besa nije pustiti ga, već držati ga u sebi tako da bude vidan. Jordan to pogađa perfektno.

Sa druge strane, onaj koga treba spasavati, nevino osuđeni Walter McMillan, zvani Johnny D. (Foxx) taj bes nema ili ne pokazuje. U početku je pomiren sa svojem sudbinom, posle dobija motivaciju jer veruje svom advokatu i njegovoj iskrenosti, nasuprot onima koji bi samo da prevare ili da se reklamiraju i izgrade karijeru za koju nisu sposobni. Faze pobeda i poraza propraćene su odgovarajućom euforijom ili rezignacijom u dosta predvidljivom scenariju sa tankom karakterizacijom likova. Sreća u nesreći je da je Jamie Foxx dosta bolji u sporednim ulogama nego u glavnim, pa njegov Johnny D. deluje iskreno, a ne generički pristojno.

 

Što se epizodnih likova u ovoj formulaičnoj i didaktičnoj priči tiče, stanje je različito i zapravo zavisi od toga koliko je Cretton te likove i njihove pozadine razvijao. Svoju "kućnu glumicu" Brie Larson koju je uloga u Short Term 12 lansirala u orbitu i koja je odmesečarila i u Crettonovom dosta lošijem filmu The Glass Castle, recimo, ovde traći dodeljujući joj ulogu pomagačice i "navijačice" kojoj je funkcija da tu i tamo obodri protagonistu. Ni Michael Harding ne prolazi puno bolje igrajući korumpiranog šerifa, a Rafe Spall makar iznenađuje otvorenim karikiranjem lika tvrdoglavog tužioca.

Dosta bolje su prošli Rob Morgan kao osuđenik kojeg Stevenson ne uspeva spasiti, a koji je svoj zločin počinio u trenutku neuračunljivosti, u napadu PTSP-a koji je zaradio u Vijetnamu, te Tim Blake Nelson kao lažni svedok koji menja priču i menja stranu. Cretton tu podvlači svoj humanizam više nego didakticizam, u slučaju Morganovog Herbieja tako da njegovu egzekuciju pred kojom oseća kontradiktorni miks straha, pomirenosti, ljutnje i rezignacije, snima gotovo dokumentaristički, a u slučaju Nelsonovog Ralpha Myersa povlačeći paralelu između njega i McMillana kao dvojice ljudi koje sistem na različite načine vara. Nelson je i inače sjajan karakterni glumac, a ovakve uloge mu stoje.

Filmova s porukom, suptilnijih i manje suptilnih, bilo je otako je filmske umetnosti i biće ih i dalje. Nekada će biti više u modi, nekada manje. Zapravo i nije bitno je li tu reč o formuli ili nije, već kako je ta formula izvedena, verujemo li autoru, glumcima i likovima. Ovde to ne predstavlja problem: Crettonova humanost je iskrena, dvojica centralnih glumaca vrlo uverljivi, pa sa likovima saosećamo. A sistem je takav kakav je, menja se samo iznutra po svojim pravilima i upornošću. Skoro kao po formuli.

Short Term 12

2013.

scenario i režija: Destin Daniel Cretton

uloge: Brie Larson, John Gallagher Jr, Rami Malek, Stephanie Beatriz, Kaitlyn Dever, Keith Stanfield, Franz Turner, Alex Calloway

Malo je filmova, posebno iz indie sfere, koji su dobili takvu nepodeljenu pažnju kritike i dobre ocene. Short Term 12 se hvata sa veoma ozbiljnom temom, ali na jedan svež način. Film je na momente potresan, ali isto tako može biti živahan, zabavan, relaksiran, i više od svega, doima se kao iskren.

Radnja se vrti oko doma za nezbrinutu decu od kojeg potiče i naslov. To nije jedno od onih groznih mesta sa rešetkama i strogim vaspitačima, već obična kuća sa prostranim dvorištem. Upravnik doma je Jack (Turner), verovatno psiholog po struci, ali njegova zaduženja su birokratska. Ostatak zaposlenika su neka vrsta vaspitača ili, kako šefica smene Grace (Larson) objašnjava novom zaposleniku po imenu Nate (Malek), njihov zadatak je da pruže sigurnu okolinu svojim štićenicima, ne da im budu prijatelji, surogat-roditelji, doktori ili terapeuti. Naravno, pravila su jedno, realnost je drugo, tim klincima više nego išta treba malo razumevanja i podrške, i u tome su Grace i njen kolega i verenik Mason (Gallagher) pravi eksperti.

 

A klinaca ima raznih. Tu je Marcus (Stanfield), osamnaestogodišnjak koji mora uskoro napustiti dom i koji iz spoljnog sveta nosi samo ožiljke, te je za njega nespreman. Tu je i šaljivdžija i zajebant Luis, tu je i simpatični autist Sammy (Calloway) koji se igra sam sa lutkama koje mu služe kao surogat za familiju, ili jednom dnevno pokušava da pobegne iz doma. Međutim, dolazak problematične, svadljive buntovnice Jayden (Dever) će pokrenuti lavinu potisnutih emocija kod Grace.

Naime, njih dve dolaze iz sličnih okruženja, imaju slične načine izražavanja (crtanje), čak i gotovo iste tikove. U Jayden, Grace vidi sebe u tinejdžerskim godinama i oseća snažnu želju da joj pomogne. Problem je što Grace možda može da pomogne drugima, ali ne i samoj sebi sa traumom koju je doživela. Naravno, ne pomaže ni to što je Grace na jednoj od prekretnica u životu, trudna je, želi da zasnuje svoju familiju, ali nije uverena kako će se pokazati u ulozi majke.

Scenario filma se povremeno približava granici patetike i tipske melodrame, ali ima pokrića u “background” priči. Naime, Short Term 12 je razrada, produžetak istoimenog kratkometražnog filma, a autor je imao iskustva sa radom u jednoj takvoj ustanovi. To se najbolje vidi u pažnji koja je posvećena detaljima dnevnog posla vaspitača, grupnim ispovednim seansama, pretresanju soba, igrama u dvorištu. Dva su posebno jaka momenta u filmu, koji i pored toga što su malo verovatni filmski klišeji deluju iskreno. U jednom Marcus čita svoju rimu napisanu iz dubine duše o svom groznom detinjstvu na ritam koji udara Mason, da bi nešto kasnije brijao glavu i bio srećan što nema vidljivih ožiljaka od batina koje je dobijao. Drugi momenat se tiče Jayden i Grace, Jayden joj čita potresnu bajku o ajkuli i hobotnici, praćenu morbidnim ilustracijama, pričajući zapravo svoju životnu priču o odnosu sa ocem. 

 

Nesavršenosti scenarija su ispeglane sjajnom režijom, koja nam radnike i štićenike daje u intimnom tonu, a da nije intruzivna. Mala zamerka ipak stoji na dramaturgiji, jer cela priča o Grace, njenom privatnom životu i traumama, te o njenim dilemama glede rađanja deteta u takav svet, deluje suviše klasično i zgodno, a u poslednjoj trećini taj aspekt preuzima primat nad događajima u domu. Stiče se utisak da se film udara nisko i pokušava da izvuče emocije, mada to je nekako i primereno s obzirom na temu. Jedino što deluje kao višak je njen sukob sa šefom.

Glumci su briljantni u svojim ulogama. Mladići i devojke koji igraju štićenike su neverovatno ležerni. Čini se da je pred Keithom Stanfieldom briljantna karijera, a slično se može reći i za Kaitlyn Dever koja dostojanstveno nosi ulogu koja se vrlo lako može preglumiti. Ni stariji glumci nisu ništa lošiji, John Gallagher nalazi apsolutno pravu meru između iskrene podrške i šlamperaja kao Gracin dečko i kolega Mason, a Rami Malek pogađa sve prave tonove kao neiskusni novajlija Nate. 

 

Ipak, ne treba zaboraviti da je ključna figura ovde Grace, koju maestralno igra Brie Larson. Mlada glumica nema ni 25 godina, a ima već 40 naslova iza sebe, od detinjstva do danas. Imala je sreću da kao dete nije imala zvezdane uloge koje će je obeležiti, pa je ostvarila toliko naslova i ispostavila se kao versatilna, kako na filmu, uglavnom nezavisne produkcije, tako i na televiziji. Ovo joj je prva glavna uloga, i to kakva! U nimalo zahvalnoj ulozi, ona je savršeno odmerena, kada treba je veoma intenzivna, ali najvažnije od svega, potpuno prirodna i ležerna.

Short Term 12 možda deluje kao nešto poznato i ništa novo, ali se u njegovim finesama otkriva potpuno drugi svet. Već godinama je američka nezavisna produkcija mnogo življa i različitija od Hollywooda i večite trke za profitom, a Short Term 12 to potvrđuje na najbolji način. Iako nije film bez mane, to je snažan film sa jakim autorskim potpisom i od mene dobija apsolutnu preporuku.