Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nećemo puno pogrešiti ako kažemo da nam je već dosta Marvelove serijske proizvodnje superherojskih filmova i konstantnog proširivanja univerzuma, čija mehanika već počinje da liči na telenovele. Iako je kraj već nekoliko puta proglašen, on se zapravo čak i ne nazire, a nadležni u Marvelu stalno otvaraju nove i nove priče, često orijentisane prema ciljanoj demografiji u globalnom bazenu publike. A pitanje je jedino, kada će se i kako one spojiti u neki novi telenovelični „filmski univerzum“.

Na svu sreću, u tim lutanjima i balansiranju između servisiranja starih i privlačenja novih fanova, Marvelovci ponekad pogode i poneku poentu. ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ primer je relativnog pogotka, a najbolja vest u svemu tome je činjenica da ovaj film stoji relativno samostalno, kako po pitanju priče, tako i po pitanju stila kojim se azijska tematika i kineska mitologija tretiraju s relativnim respektom.

Naslovni junak Šang-Či doduše postoji u Marvelovom stripovskom univerzumu, ali se sigurno ne može svrstati u najpopularnije. Nastao je 70-ih godina u vreme pomame za kung-fuom, nakon toga se nekako održavao u životu. U stripovima u kojima se Šang-Či pojavljuje najproblematičniji je odnos prema kineskoj kulturi koji je u najmanju ruku pojednostavljen i sveden na stereotipe. Najveći problem je, pak, negativac, Šang-Čijev rođeni otac Doktor Fu Manču. Problem nije dramaturške prirode (ipak je to bilo pre nego što je Dart Vejder otkrio tajnu Luku Skajvokeru), koliko se mogao naći u koncepciji lika koji u jednom spaja stereotipe o Azijatima i one o zlim genijima.

Stvar koju je kreativni tim iza ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ pogodio u centar je menjanje negativca, odnosno njegovog identiteta. On je ovde i dalje Šang-Čijev otac, ali pod novim imenom i sa novom biografijom. Pravila zanata nalažu da je akcioni film dobar samo onoliko koliko je to njegov negativac, a ovde za bonus imamo i vrhunskog glumca u dobro napisanoj ulozi, Tonija Longa, honkonškog glumca poznatog iz filmova Vong Kar-vaja kao što su to ,,In the Mood for Love“, ,,2046“ i ,The Grandmaster“.

Pričom o negativcu Venvuu ovaj film čak počinje. Venvu se nekako domogao deset magičnih prstenova koji mu daju neverovatne moći poput polja sile i besmrtnosti. Oko sebe je okupio vojsku ljudi kojima je upravljao i pomoću kojih je kontrolisao sve, od kriminala u Kini do globalne politike u narednih hiljadu godina. Jedino što je ostalo neosvojeno s njegove strane je mitsko selo Ta Lo skriveno šumom koja se stalno pomera.

U potrazi za selom naleće na njegovu čuvarku, mističnu i naoko miroljubivu Li (Fala Čen), koja je jedina sposobna da se odupre njegovoj sili u direktnoj borbi. Dešava se nešto neočekivano, njih dvoje se zaljubljuju jedno u drugo, odriču se svojih moći i napuštaju svoje dosadašnje živote. Plod njihove ljubavi bili su dvoje dece, radoznali dečak Šang-Či i devojčica Šialing. Za celu priču se ispostavlja da je u formi naratorke priča Li, netom pre nego što će poginuti kada je sustigne Venvuova prošlost.

Dvadesetak godina kasnije, Šang-Či živi kao Šon (kanadski glumac Simu Liu), još jedan kineski imigrant u San Francisku koji i pored svog obrazovanja radi na hotelskom parkingu, a vreme provodi sa svojom jednako neambicioznom i za tri koplja šašavijom prijateljicom Kejti (Avkvafina u svojoj potpisnoj komičnoj ulozi). Njihov miran život prekida se u trenutku kada ih u autobusu na putu na posao napadnu dvojica siledžija u nameri da otmu Šonov medaljon, pa on mora da im se suprotstavi svojim kung-fuom. Ako to još može da se podvede pod „čovek zna se da se bije“ izgovor, susret sa trećim siledžijom koji umesto ruke ima usijano sečivo sigurno ne može.

Stvar je jasna, Šang-Či je pobegao od oca koji ga je obučavao za atentatora, otac ga je pronašao, verovatno u nameri da se domogne talismana pokojne Li, a osim njega u opasnosti je i njegova sestra. Šialing (Menger Žang) živi u Makau, ispostavlja se da vodi dark veb imperiju s fantastičnim tučama i klađenjem, i Šon i Kejti moraju da odu tamo da je upozore na opasnost.

Venvu kaje, naravno, brži od njih i ima opsežni zli plan da konačno osvoji Ta Lo uz pomoć talismana svoje dece. Želja mu je da mu se u tom poduhvatu pridruže i njih dvoje jer njegova motivacija nije čisto osvajačka, već ima i emocionalnu komponentu. Venvu, naime, ne može više da živi bez Li, a ona ga, čini mu se, zove da je oslobodi iz stene u koju su je njena familija i ljudi iz sela zazidali.

Ta Lo, međutim, nije obično selo, već predstavlja fantazijsku tampon-zonu između između svetova, a iza stene je portal koji u svet pušta žderača duša kojeg je sve teže zaustaviti što više duša proždere... Sledi bitka sa sve borilačkim veštinama, mačevima, strelama, zmajevima i drugim mitološkim bićima...

Finalna bitka ujedno je i najslabiji deo filma, ali je zapravo nužno zlo da bi ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ bio i ostao Marvelov film. U pitanju je kakofonija i inflacija haosa s predvidljivim završetkom razvučena na preko pola sata sa sve gomilom sitnih obrata. To postaje posebno primetno i zamorno u varijanti 3D projekcije (srećom dizajn je dovoljno šaren da pokrije činjenicu da su 3D projekcije inherentno tamnije od 2D), ali na sreću film uspeva da pre toga zaradi dovoljno kredita da istrpimo tu prolongiranu orgiju vizuelnih efekata.

Prethodne akcione sekvence tučnjave i jurnjave su dovoljno dobro osmišljene i koreografirane, uz pametne reference kako na fantazijske „wuxia“ filmove, tako i na hongkonške akcijade s modernijom tematikom. Rana scena borbe između Venvua i Li u sećanje priziva ,,Crouching Tiger, Hidden Dragon“ Anga Lija, tučnjava u autobusu kanonske filmove Džekija Čena, a jurnjava po skelama stospratnice moderne azijske akcione filmove.

Tretman likova i glumačka podela su takođe dobro pogođeni. Venvu dobija dovoljno prostora da prodiše i postane najzanimljiviji lik filma, a zbog interpretacije Tonija Longa možemo mu potpuno verovati. Kontrateža između Venvua i Li oslikava kontratežu „muškog“ osvajačkog i „ženskog“ odbrambenog principa. Menger Žang je više nego solidna kao Šialing koja zaslužuje sopstveni akcioni film, Avkvafina reciklira svoju komičnu personu u nešto pasivnijem obliku, ali joj je komičarski tajming perfektan, baš kao i sposobnost brzog prebacivanja u dramski stil glume. I Simu Liu kao Šon, odnosno Šang-Či bolje prolazi u komičnim momentima baziranim na nespretnosti i neambicioznosti, ali je solidan i kao lik kojeg nešto mori, pa i kao akcioni heroj. Mišel Jeo kasnije ulazi u film kao mudra i blaga tetka iz sela Ta Lo, a za tragače za Marvelovim referencama, tu su i Benedikt Vong (Vong iz filma ,,Doctor Strange“) i Ben Kingsli kao Trevor / Mandarin iz trećeg filma ,,Iron Man“, doduše u ironičnom kontekstu.

Sve to pod svojom režiserskom palicom spretno drži Destin Danijel Kreton. Profesionalno, on potiče iz jednog sasvim drugačijeg miljea, nezavisnih filmova poput ,,Short Term 12“ kojim nije lansirao svoju karijeru, već i karijere glumaca Bri Larson, LaKita Stefilda i Ramija Maleka, a njegov stil se može opisati kao spoj pojavnog realizma i dubokog humanizma u sferi ideala. Njegov prethodni film ,,Just Mercy“ jeste bio holivudski, ali u poptuno drugačijem kanonu socijalno relevantnog filma po istinitim događajima. Sada prvi put radi sa ogromnim budžetom i uspeva da napravi film koji je dovoljno spektakularan da privuče pažnju široke publike, ali i dovoljno ukorenjen u emocijama da zadrži pažnju one zahtevnije.

Vreme i zarada na bioskopskim blagajnama će pokazati hoće li ,,Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings“ biti samo kuriozitet u Marvelovoj kolekciji superherojskih filmova ili će to biti prekretnica i poslužiti kao motivacija za traženjem manje poznatih stripovskih likova za niz samostalnijih filmova. Već u prvoj sedmici film je pokrio svoj nominalni budžet, što nije mala stvar u ovim kriznim vremenima. Pitanje je samo hoće li to biti dovoljna motivacija studijskim glavarima.

River

2015.

scenario i režija: Jamie M. Dagg

uloge: Rossif Sutherland, Douangmany Soliphanh, Sara Botsford, David Soncin, Aidan Gillett, Vithaya Pansringram, Ted Atherton, Karen Glave

River se reklamira kao prvi zapadni film snimljen u Laosu, potpuno na lokacijama, ne samo u “second unit” varijanti. I to ima nekog svog efekta. Atmosfera je uverljivo teška i oseća se sparina i neugoda u zraku. Fotografija je poetična, kamera lebdi oko našeg protagoniste i uvek mu je blizu, montaža varira od napete do meditativne, “soundtrack” pojačava napetost i River dobrim delom funkcioniše kao primer visceralnog filma. Međutim, to je više stvar estetike i zanatskog znanja nego samog Laosa. Uostalom, u očima stranca, sav taj jugoistok Azije deluje slično, pa bi Laos lako mogao biti ruralni Tajland, Malezija, Indonezija, a još više Vijetnam ili Kambodža sa kojim deli dobar deo istorije.

Druga jača strana u ovom kanadskom filmu je njegov glavni glumac, Rossif Sutherland, sin Donaldov i polu-brat Kieferov. Prošla godina se može pokazati prelomnom za njegovu karijeru, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog sreće koju je imao sa projektima čak i kada u njima nije briljirao, kao što je to slučaj sa Hyena Road. River mu je otvorio šansu da pokaže glumačko umeće i Rossif je to iskoristio na najbolji mogući način.

Ali džabe sve to kad je film na kraju uglavnom zaboravljivo, ako ne i iritantno iskustvo. Razlog za to je apsolutno potrošena premisa o strancu optuženom za zločin u vukojebini trećeg sveta odakle mora da beži glavom bez obzira, dodatno razvijena u neverovatno glup scenario koji čak i postupke glavnog lika ostavlja bez ikakve uverljive motivacije. Tu će, ni kriv ni dužan, biti kažnjen Rossif Sutherland jer, ma koliko se trudio, takav prazan, kartonski lik ne može odigrati ljudski.

On igra Johna, doktora-volontera pri nevladinoj organizaciji u Laosu. Već u prvoj, uverljivo mučnoj i krvavoj sceni, on uspeva da zbog svog buntovničkog duha zezne operaciju. Zato ga šefica (Botsford) šalje na nekoliko dana prinudnog odmora, a on odlazi na rečni otok na jugu zemlje. Umesto da uživa na plaži, naš se buntovni doktor naliva u lokalnom baru gde vidi kako dvojica lajavih Australaca napijaju lokalne devojke. Već propisno pijan, na povratku kući on vidi jednog od njih u akciji silovanja jedne od devojaka. Umeša se, izbije tuča, a Australac završava mrtav. Naš dobri i pravdoljubivi doktor će beživotno telo otfurati dublje u reku nadajući se najboljem i pritom izgubiti svoj novčanik.

Sutra ujutro kad leš ispliva, John sa “šljivom” na oku i bez novčanika mora da beži. Policija je, naravno, blokirala sve izlaze sa otoka i traži sumnjivca, pravog ili krivog, a John ne samo da je idealan osumnjičeni i žrtveni jarac (Amerikanac u Indokini je nepoželjan prizor još od rata, znate kojeg), nego je i zapravo kriv, ma kako njegovi motivi bili plemeniti i ispravni. Johnovu situaciju dodatno zapetljava činjenica da Australac nije samo obični turista, nego je senatorov sin, što policiju stavlja u procep, a njemu otežava beg iz zemlje jer mu ni ambasada ne može pomoći. Da je silovao neku devojku ili ubio nekog lokalnog nikogovića, pretpostavljamo, ne bi bilo problema...

Problem sa filmom nije samo tipskost premise i priče, toliko da se River može nazvati klonom Midnight Expressa, pa čak ni propuštena prilika da se pruži relevantan politički kontekst ili makar ostavi komentar o najezdi zapadnih turista sa privilegijama koji se osećaju superiorno po kojekakvim vukojebinama ili o licemerju zvaničnih organa, kako lokalnih, tako i američkih. Problem je, kao što sam rekao, to što je scenario glup i što je posledično i glavni lik glup, što je u suštini sam kriv za svoju nevolju koja je proizvod njegovih nepromišljenih izbora i što nam je zbog toga teško da saosećamo s njim. Idiotski kraj samo pogoršava utisak.

Jamie M. Dagg dolazi iz miljea kratkih filmova i to se oseća. On je u stanju napraviti impozantnu scenu ili sekvencu, dozirano dolivati napetost, paziti i na emocije i na atmosferu za kratak period vremena. Problem je u tome što se te scene i sekvence ne slažu u koherentan film, a neke od njih, ma koliko dobre bile same za sebe (poput one sa vožnjom u automobilu sa sumnjivim tipovima po prestonici), čak upadljivo štrče. River je dokaz da celina nije samo prosti zbir elemenata.

No Escape

piše: Tea Šegon

2015

scenario i režija: John Erick Dowdle

uloge: Lake Bell, Pierce Brosnan, Owen Wilson, Sterling Jerins, Mikayla Friend

Gledajući novo djelo John Ericka Dowdlea i uspoređujući ga s nekim prijašnjim radovima, sumnjala sam u zreli pristup gradnje napetosti, no prevarila sam se. No Escape me dobio i izgubio u vrlo kratkom vremenu. U jednom me trenutku doveo do ruba, na kojem sam zbog napetosti jednostavno htjela zaustaviti film, prošetati ulicom i promisliti o prioritetima vlastita života. Na kraju drugog trenutka htjela sam odustati od gledanja i više se nikada ne vratiti ovome filmu.

Film starta u avionu s idiličnim obiteljskim portretom. Saznajemo kako je razlog putovanja u ovu „No Name“ zemlju jugoistočne Azije (snimano je na Tajlandu) novi posao oca, Jack Dweyera (Owen Wilson). Jack je racionalna glava i korporativni djelatnik, dok je majka Annie (Lake Bell) kućanica i emotivna okosnica filma. Početak, naizgled, idealnog života koji slijedi prekinula je ljuta rulja žedna krvi i osvete. Nedostatak razloga za javna ubojstva, rušenje zgrada i beskompromisnog uništavanja čitava grada donosi napetost koju dosta dugo nisam osjetila gledajući neki film. Jedini spas iz gužve u „No Name“ zemlji jest krov hotela u kojem su se Dweyerovi smjestili, uz nadu da će ih neki helikopter ili američko veleposlanstvo spasiti prije nego je prekasno. Kako bi se spasili Jack doslovno prebacuje svoje vlastite kćeri preko krovova zgrada, što mi je sledilo krv u žilama.

Neki će reći da je scena smiješna, no trileri poput ovog moraju imati iracionalne scene iracionalnih strahova i najjednostavnijih rješenja. Iako, nekoliko scena jest zaista opsceno i naizgled smiješno, netom spomenuta definitivno nije jedna od njih. Ako ćemo o smiješnom, a ujedno i tužnom, onda treba spomenuti onu u kojoj Jack prekida poslovni sastanak na kojem nitko ne mari za vanjski svijet, a vani bukti rat uz zvukove eksplozija Molotovljevih koktela. Kontradiktornost ove situacije proizlazi iz kritike svijeta u kojem se nalazimo. Biznis prije svega, pa makar vani i sjekire padale!

Razočaranja, strahovi i neugodna iskustva koja proživljavaju djeca ove obitelji (Mikayla Friend i Sterling Jerins) smatram čak i boljom glumom od one njihovih odraslih kolega. Bell je većini poznata iz top serije How to make it in America i zaslužuje svaku pohvalu za briljantno odglumljenu ulogu. No iskreno, Wilsonovo je tumačenje Jacka jednostavno neuvjerljivo, nedostaje mu karizme, žara i te proklete želje za spas obitelji zbog koje bi u zatečenoj situaciji trebao reagirati. Reakcije su traljave i nesmislene, čak i kada oduzima život ljudskom biću radi egzistencije vlastite obitelji. Time nam je možda ostavljen prazni prostor u kojem ćemo sami upisati značenja ovome liku, ovisno o tome koliko poznajemo sebe i kako bi reagirali u situaciji u kojoj su se našli Dweyerovi.

Također, treba napomenuti da je uloga Hammonda koja je pripala Pierce Brosnanu od početka djelovala sumnjivo. Solo muškarac, obožavatelj karaoka, u svojim 50-ima, s mnoštvo ožiljaka koji je u „No Name“ zemlji kao kod kuće - something's gotta be strange! I gle čuda, naravno da se upravo on pokaže kao jedini mogući spas „naših“ Dweyerovih, i to ni manje ni više nego s izričitim britanskim stavom, točnije James Bond snagom i snalažljivošću koja me se nikako nije dojmila. Zna Brosnan to mnogo bolje i kvalitetnije!

Nisam fascinirana glumom, ali itekako jesam ovim malim pokušajem da se ocrni američka uloga u igrama multinacionalnih kompanija, neposrednih kolateralnih žrtava globalnog problema ekoloških zagađenja i trčanja za profitom. Amerika ima određenu perspektivu iz koje pristupa ovim problemima, no i dalje „pere ruke“ od istih. Koliko sam zadovoljna temom i konkluzijom, toliko me gluma razočarala i površnost gradnje karakternih osobina glavnih likova.

No, da ne pričam samo o razočaranosti, Dowle je donio nešto novo i uzbudljivo - bez određene političke namjere, političke stranke, mjesta radnje i vremena radnje ovaj je film uspio sa samo dvije informacije (ime tvrtke i njezine ideje o namjeni zemlje u kojoj radi) dovesti me do ruba ludila. Očito je manjak informacija ponekad dovoljan da stvori napetost koju svi volimo u trilerima. Prisjetimo se samo Dowdleovih filmova Devil (2010) ili Quarantine (2008).

Sve u svemu, jedan solidan napeti film za slobodno popodne nakon kojeg poželite ići okopavati vlastiti vrt kako bi smirili strasti nedo/rečenog.