September 5

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Za one koji ne znaju, 5. septembra 1972. godine, za vreme trajanja Olimpijskih Igrara u Minhenu, članovi palestinske terorističke skupine Crni Septembar napali su Olimpijsko selo, ciljajući posebno dva stana u kojima su bili izraelski sportisti i treneri. Na mestu su ubili jednu osobu, smrtno ranili drugu, a ostalih 11 uzeli kao taoce. Tražili su oslobađanje nekih 200 Palestinaca iz izraelskih zatvora pod pretnjom da će ubiti po jednog taoca svakih sat vremena. Reakcija nemačke policije bila je nespretna i zapravo kriva (budući da pripadnici iste nisu bili obučeni i opremljeni da se nose s takvim tipom pretnje), pregovori neuspešni, a sve se završilo kobno po otete sportiste i sportske radnike...

Izraelska premijerka Golda Meir je zahtevala osvetu i u tu svrhu oformila odred specijalaca koji će teroriste loviti po svetu, a Stiven Spilberg je o tome snimio svoj Munich (2005) u kojem se specijalci suočavaju sa svojim moralnim dilemama. September 5 Tima Felbauma (poznatog po smaračini Tides iz 2021. godine) funkcioniše kao nekakav „prikvel“ Spilbergovom filmu, budući da prati same događaje od jutra do duboke noći 5. septembra.

Uprkos tome što film poseduje privlačnost američke ozbiljne doku-drame i zvezdanu postavu otprilike na tom nivou (predvode je Džon Magaro, Ben Čaplin i Piter Sarsgard), zapravo se nije očekivalo da će odjeknuti dalje od festivalskog ciklusa pre obavezne kratke bioskopske distribucije, sletanja na „striming“ i televiziju, ali September 5 se pominje u sezoni nagrada. Bio je nominovan za Zlatni Globus u kategoriji drame, a trenutno ima nominaciju za Oskara za najbolji originalni scenario.

Taj scenario koji reditelj potpisuje zajedno s Moricom Binderom, a po priči Aleksa Dejvida, svakako je jedan od bitnijih aduta filma jer uspeva da uhvati ono što ga izdvaja od brojnih drugih filmova po istinitim događajima. Naime, Švajcarac Felbaum i Nemac Binder su i više nego svesni implikacija Olimpijade u Minhenu u kojoj su sportski rezultati (uključujući tu i rekorde plivača Marka Spica kao najpoznatije) najmanje bitni. Osim terorističkog napada i smetenog odgovora na njega, za Olimpijadu u Minhenu je posebno bio važan kontekst posleratne (Zapadne) Nemačke, njene obnove i izgradnje modernog, tolerantnog društva, pa je propust u obezbeđenju velikog događaja u kojem su (ponovo) stradali Jevreji ostavio poprilično vidljiv ožiljak. Za film je, međutim, posebno važan komad tehnološko-istorijske trivije vezan za dotičnu Olimpijadu: to je bio prvi događaj koji je uživo televizijski prenošen s kontinenta na kontinent putem satelitske veze.

E, zbog toga je perspektiva koju zauzima Felbaum posebna: mi sve te događaje visokog intenziteta gledamo iz „kontrolne sobe“ gde realizator Džefri Mejson (Magaro) mora da donosi odluke u sekundi, pritom se konsultujući sa svojim urednikom Marvinom Baderom (Čaplin) i šefom cele operacije prenosa Runom Oldričom (Sarsgard). Štos je u tome da su Mejson i ekipa ljudi ispred i iza kamere od novinara Pitera Dženingsa (Bendžamin Voker) nadalje, specijalisti za sportske prenose i studijske emisije na tu temu, potpuno nepripremljeni za izveštavanje o talačkoj krizi, dok šefovi, budući da imaju prelomnu vest, moraju ispregovarati s konkurentskim TV kompanijama o korišćenju satelitske veze. Na terenu se svašta dešava, od pokušaja da se idealno pozicionira kamera i prošvercuje traka za nju mimo policijskog kordona, pa do moralno-pragmatičnih odluka šta puštati u program, pošto i teroristi mogu da ga gledaju. Sve veću ulogu u tome prograsivno igra i Mariane Gebhard (Leoni Beneš) koja od prevoditeljke avanzuje do reporterke s lica mesta.

Scenario je, dakle, vrlo bistar da zauzme tu objektivnu, novinarsku, ali nikako apolitičnu ili etički fluidnu distancu, te da nas kao gledaoce povede iza scene samog prenosa tog događaja i prenosa događaja tog tipa uopšte. Njega prati Feldbaumova efikasna režija koja gađa i pogađa naturalistički ključ, od uverljive glume svih uključenih, preko verističke kamere iz ruke s oštrim švenkovima (direktor fotografije Markus Ferderer zaslužuje pohvale), pa do vrhunske montaže Hansjerga Vajsbriha u kojoj se stapaju novosnimljeni materijal i onaj postojeći, arhivski, koji se obilato koristi.

Rezultat svega toga je savršeno stilizovani triler koji sasvim neočekivano uspeva na polju na kojem su mnogi pali. September 5, naime, od istinitog, poznatog i uveliko publikovanog događaja, pravi film koji se gleda netremice, uz opcionalno grickanje noktiju od napetosti.

Worth

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Koliko vredi ljudski život? Na to pitanje ćemo dobiti različite odgovore, u zavisnosti od toga koga pitamo. Ako pitamo filozofa, odgovor će biti niz reči i rečenica, a svodiće se uglavnom na to da je svaki ljudski život neprocenjiv i samim tim dragocen. Ako pitamo pravnika, ekonomistu ili, ne daj bože, političara, odgovor će možda varirati, ali će se uvek sastojati od brojke i valute.

Tim kompleksnim pitanjem se bavi film Sare Kolanđelo ,,Worth“ koji se ovih dana pojavio na Netfliksovom striming servisu. Iako je premijeru imao na poslednjem pretpandemijskom izdanju Sandensa prošle godine, tajming za distribuciju nije nimalo slučajan. ,,Worth“ je film po istinitim događajima koji tretira posledice terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, pa tempiranje na okruglu dvadesetogodišnjicu i komemorativni ton koji je okružuje, deluju kao promišljena i pametna odluka.

Glavnog junaka filma, advokata Keneta Fajnberga (Majkl Kiton) upoznajemo na predavanju koje drži pred amfiteatrom punim studenata. Tema je vrednost ljudskog života, iz pravničke perspektive, i on materiji pristupa interaktivno, pa uspeva da angažuje nekoliko studenata da se upuste u raspravu i cenkanje. To ne treba da čudi, jer je Fajnberg majstor za poravnanja u građanskim tužbama za odštetu. Njegova logika je jednostavna i pragmatična, a zasniva se na fino podešenom kompromisu kojim će sve strane biti delimično zadovoljne, ali niko neće biti u potpunosti zadovoljan, niti će se osećati oštećenim.

Zbog toga dobija ponudu da preuzme vođenje Fonda za kompenzaciju žrtvama, u cilju određivanja formule po kojoj će se unesrećeni i naslednici poginulih biti finansijski kompenzovani. Taj zadatak je nezahvalan kako za samog Fajnberga, naviknutog na racionalni, matematički pristup, tako i za tadašnju administraciju koja anticipira haos ako dođe do klastera privatnih tužbi protiv avio-prevoznika koje bi mogle obogaljiti kompletnu ekonomiju. Pritom ne treba zaboraviti da je Fajnberg bio demokrata i čak bivši šef kabineta senatora Teda Kenedija, što će reći opozicija Bušovoj administraciji. Ali on zadatak prihvata, uz dodatni uslov da radi besplatno, što znači da je za njega to etičko, a ne političko pitanje.

Ono što Fajnberg u početku nije u stanju da shvati je da će se zapravo baviti emocijama, kako pojedinaca, tako i cele nacije potresene događajima, a tu matematičke formule namenjene distinkciji koliko vredi život domara, a koliko direktora. Naravno, opoziciju dobija iz svih slojeva, od proletera do bogataša, i od porodica direktnih žrtava, pa do vatrogasaca i radnika hitne pomoći koji su se razboleli čisteći teren. Pritisak na njega vrši kolega Li Kvin (Tejt Donovan), da prihvati ponudu za oštriju finansijsku distinkciju, dok se široki front građana udružuje pod vođstvom aktivističkog advokata Čarlsa Vulfa (Stenli Tuči).

Hoće li se Fajnberg i tim njegovih saradnika među kojima se izdvajaju „desna ruka“ Kamil Biros (Ejmi Rajan) i pridošlica iz kancelarije u WTC-u Prija Kundi (Šunori Ramanatan), uspeti da se izbore sa izazovima i dobiju poverenje 80 procenata oštećenih u roku od dve godine i time sprečiti „masne“ privatne tužbe? Hoće, ako shvate da su to sve ljudske priče. Poput priče čoveka koji je izgubio ljubavnika u Pentagonu, a kojeg ljubavnikovi roditelji mogu da isključe iz kompenzacije. Ili priče brata (Kris Tardio) i udovice (Laura Benanti) poginulog vatrogasca.

Kao film po istinitim događajima, ,,Worth“ zapravo ne donosi ništa novo na polju rasprave o 11. septembru, ali mu to nije ni bio cilj. Isto vredi i u svetlu etičke rasprave o tome, može li se i treba li se vrednost ljudskog života izražavati u novcu. Pa čak ni na dramaturškom nivou, jer se ova doku-drama komotono može podvesti pod etiketu filmova o hladnokrvnim i hladnim racionalistima koji pronalaze svoje srce. To i ne treba da čudi, imajući u vidu da je scenarista Maks Borenstin poznat po radu na filmovima o Godzili i King Kongu, pa da verovatno sa doku-dramom kao žanrom nema dovoljno iskustva da bi pokušao da ide mimo školskih konvencija.

Na emocionalnom nivou, međutim, film je bolji od toga. Zasluge za to pripadaju rediteljki Sari Kolanđelo koja uspeva da pronađe ljudski ugao kod svih od mnoštva likova, koji ovde imaju neki lični ili profesionalni interes. Kamera iz ruke i paleta smeđe-sivih boja ovde savršeno služi svrsi i sjajno diktira generalni neveseli, čak i pomalo mračni ton. Takav pristup zapravo ne treba da čudi, imajući u vidu da se njen prvenac ,,Little Accidents“ (2014) bavio sličnom tematikom i moralnim dilemama, samo na nižem nivou rudarske nesreće i lanca „manjih“, ličnih nesreća kao njenih posledica. Razlika je, međutim, u tome da je u svom prvencu Kolanđelo žrtvovala priču radi atmosfere, što ovde nije slučaj.

„Worth“ je impresivan film i na glumačkom nivou, što takođe nije iznenađujuće, a za to u vidu moramo imati i drugi film Sare Kolanđelo, ,,The Kindergarten Teacher“ (2018) u kojem je do savršenstva razigrala Megi Džilenhol. Ovde to čini s Majklom Kitonom koji uspeva da ostvari jednu od najboljih uloga u karijeri, koja je i inače u uzlaznoj putanji još od revitalizacije kod Injaritua u filmu ,,Birdman“ (2014). Sada, međutim, nemamo autoreferentnost i autoparodiju kao oruđa za ubiranje relativno lakih poena kod publike, već je Kitonov zadatak mnogo teži jer zapravo igra relativno antipatičan lik koji je istovremeno i mlitav i krut, obavijen u profesorsku distancu i gordost, ali svejedno uspeva da postigne da se mi saživimo (i) sa njime. Kiton je uparen sa vrlo bogatom galerijom glumaca u sporednim i epizodnim ulogama (Stenli Tuči je očekivano odličan u ovakvom tipu uloge finog, ali nepopustljivog čoveka, Ejmi Rajan je više nego solidna u svojoj ulozi, a manje poznati Laura Benanti i Kris Tardio mogu se ispostaviti i kao otkriće filma). Sara Kolanđelo ih sve precizno vodi kroz likove i odnose sve do izuzetnog glumačkog rezultata.

Na kraju, ,,Worth“ možda nije jedan od onih filmova za dugo pamćenje, niti je spektakl koji zahteva veliko platno za potpuni angažman gledaoca. Zapravo, njegova publika van Amerike zapravo i nije tako brojna. Ali, poput Fajnbergovih kompromisa, niko njime neće biti nezadovoljan, niti će smatrati da su ta dva sata izgubljena. Iskupljenje za tipskost u vođenju priče ćemo svakako naći u dobroj glumi i kanalisanju emocija.

Our Father / Padrenostro

 kritika objavljena na XXZ

2020.

Režija: Claudio Noce

Scenario: Claudio Noce, Enrico Audenino

Uloge: Pierfrancesco Favino, Barbara Ronchi, Mattia Garaci, Francesco Gheghi, Lea Favino, Eleonora De Luca, Antonio Gerardi

Traume iz detinjstva, naročito one neosvešćene, imaju moć da nam diktiraju daljnji tok života mehanizmima koje je teško otkriti. Time se u svom filmu Padrenostro, inspirisanom autobiografskim detaljima, bavi italijanski autor Claudio Noce. Padrenostro je premijeru imao u glavnom takmičarskom programu prošlogodišnje Venecije, gde je i pokupio dve nagrade (Raffaele Alletto za najbolju kameru i Pierfrancesco Favino za najbolju mušku ulogu), a nakon toga je imao i (relativno) dugu i uspešnu festivalsku turneju na kojoj se zaustavio i na beogradskom Festu i sada na Motovunu.

Šanse za sticanje neke naročite međunarodne slave su, međutim, prilično limitirane, i to iz dva razloga: film je sam po sebi vrlo intiman za svog autora, čak se može reći da je i neka forma terapije, dok je, s druge strane, širi društveni kontekst vrlo određen i ne baš svima poznat. Naime, rediteljev otac Alfonso Noce bio je zamenik šefa policije na gradskom nivou u Rimu i na njega je pokušan atentat od strane radikalno-komunističkih terorista 1976. godine kada je autor imao dve godine. Samog događaja se, naravno, ne seća, ali je taj događaj za posledicu imao stvaranje neprijatne atmosfere straha u kući koja ga je pratila kroz odrastanje.

Jedna od pametnijih Noceovih odluka bila je ta da svoj alter-ego iz čije perspektive pratimo događaje tokom leta navedene godine zamisli kao desetogodišnjaka i time ga učini makar minimalno svesnim okolnosti. Dečak Valerio (Garaci) odrasta normalnim buržoaskim životom u salonskom stanu na bregu odakle puca pogled na Vatikan, s često odsutnim ocem Alfonsom (Pierfrancesco Favino) koji je njegov heroj, vazda prisutnom majkom Ginom (Ronchi) i mlađom sestrom Alice (Lea Favino, Pierfrancescova kći). Ide u finu katoličku školu, a dane provodi u vragolijama poput upadanja na komšijske terase i hranjenja njhovih ljubimaca, sve dok jednog dana ne svedoči puškaranju na ulici.

U toj fantastično konfuzno snimljenoj i montiranoj sceni koja vešto simulira kako bi dete moglo tako nešto moglo da vidi, njegov otac biva ranjen, a jedan od napadača gine. Majka nije svesna da je Valerio video šta je video i upadljivo pokušava da ga zaštiti od realnosti time što mu uskraćuje informacije. Situacija se, međutim, objektivno menja time što se kućna pomoćnica Kitty (De Luca) više ne razdvaja od familije, a ekipa obezbeđenja predvođena očevim kolegom i prijateljem Francescom (Gerardi) koji malom Valeriju poklanja prvu super-8 kameru u stopu prati oca.

U Valeriov život, međutim, ulazi koju godinu stariji dečak Christian (Gheghi) koji deluje kao njegova sušta suprotnost. Dok je Valerio preko noći postao plah iz razumljivih razloga, Christian je hrabar, slobodan i van kontrole, pa kao takav može dečaku pomoći u odrastanju i preboljevanju traume, ali ga i uvući u neprilike. Štos sa Christianom je, međutim, taj da se on naglo pojavljuje i naglo nestaje toliko da nismo sigurni ni koliko je on stvaran, a koliko imaginaran lik. Christian, koji, čini se, nema nikog svog, se tako opet pojavljuje niotkuda čak i kad porodica ode na odmor kod familije u Kalabriju…

Upravo u liku Christiana, odnosno u dramaturškom tretmanu njegovog lika, možemo naći i poprilično veliki, ako ne i kardinalni problem ovog filma. Niko, naravno, ne brani Noceu da svom protagonisti izmisli imaginarnog ili stvarnog prijatalja, makar kao nekakvu »štaku« i makar ga on sam u svom detinjstvu ne imao. Problem je u tome što postoje samo dve opcije po pitanju Christianove »prirode«: ili je realan, ili je imaginaran, a čini se da Noce nikako ne može da se odluči šta bi s time, pa jalovo pokušava da nas drži u neizvesnosti ili čak pokušava nemoguće, da Christian bude i imaginaran i realan. Primera radi, najpre ga samo Valerio vidi, čime se jasno sugeriše da ga je izmislio, ali onda počinju da ga viđaju i da s njim interakciju imaju i neki od Valeriovih ukućana, otac i majka, čime se sugeriše ili da on postoji, ili da su svi četvoro nekakvi duhovi koji komuniciraju na nekoj drugoj ravni. To držanje u neizvesnosti predugo traje, radnja filma se usporava i razvodnjava do granice neprijatnog, tako da na kraju, posle dva sata trajanja, osetimo olakšanje da je sve gotovo.

S druge strane, Padrenostro je na performativnom nivou izuzetan film i na taj način reditelj pokušava da kontrira konfuziji, uz povremeno skretanje u pojačani emocionalni registar. Kamera fantastično imitira ugođaj srednjih 70-ih u toplim, gotovo analognim bojama, a dojam je upotpunjen detaljima scenografije, kostima, šminke, frizure, rekvizite, pa čak i svetla. Izvrsnom glumom se, pak, pokriva konfuzija u likovima. Mladi glumci Garaci i Gheghi imaju dovoljno zajedničke hemije da rekreiraju dinamiku u odnosu dvojice dečaka koja skače između prijateljske i rivalske, Barbara Ronchi sjajno igra prelaz od italijanskog stereotipa žene-majke-boginje (u kući) do žene na ivici, a često i preko ivice, nervnog sloma od brige, dok je lik Alfonsa zapravo kolekcija opštih mesta o očevima-herojima u kući i van nje koju jedino glumčina nivoa Favina (najpoznatiji po naslovnoj ulozi u ultimativnoj mafijaškoj doku-drami The Traitor Marca Bellocchija) može oživeti.

Na kraju, Padrenostro ostaje pomalo nedorečen film koji će svom autoru svakako značiti dosta više nego publici. To je svakako Noceovo pravo, ali demonstracija hrabrosti i odsustva kalkulacije. Ostaje nam da se nadamo da je rezultat svega toga da on malo bolje poznaje sebe, pa da može preći na pričanje nekih i drugih priča s kojima će se publika lakše povezati.