Locked Down

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Doug Liman

Scenario: Steven Knight

Uloge: Chiwetel Ejiofor, Anne Hathaway, Dulé Hill, Jazmyn Simon, Ben Kingsley, Ben Stiller, Mindy Kaling, Claes Bang

Zapravo, bilo je samo pitanje dana kada će se „lockdown“ preseliti i na filmske ekrane, podići se do nivoa glavne teme filma, a možda čak i postati žanr za sebe. Sa ekipom ispred i iza kamere, Lock Down, čiju režiju potpisuje Doug Liman, scenario Steven Knight, a glavne uloge Chiwetel Ejiofor i Anne Hathaway, podizao je očekivanja koja će na kraju izneveriti time što je, raspoloživom talentu uprkos, ovo još jedan isprazan film niskih ambicija koji puca na lake mete i uglavnom ih promašuje

Paxton (Ejiofor) i Linda (Hathaway) su „budući bivši par“ koji je zatvaranje uhvatilo usred raskida. Njihova veza je, saznajemo, započela strasnim vožnjama na motoru, ali se pretvorila u kolotečinu zapravo odvojenog života i međusobnog prebacivanja. Ona ga je, čini se, nadrasla: dok je on samo vozač kombija, doduše sa pesničkim ambicijama, ali i sa osudom zato što je nekog prilično povredio u tuči, ona ganja direktorsku karijeru u globalnoj korporaciji koja sumnjivim klijentima prodaje visoku modu i skupi nakit.

Njih i pandemijska realnost drugačije tretira, on je na prinudnom odmoru s neizvesnom budućnošću, a ona je zadužena za otpuštanje bivših kolega na zoom sastancima, zbog čega joj se smeši i unapređenje i selidba u New York. Ni jednom ni drugom zapravo nije lako, ali se s time nose drugačije, on čitajući poeziju na ulici „kolegama robijašima“ i, nakon slučajnog otkrića u bašti, konzumacijom „kućnog“ opijuma, a ona zadržavanjem fasade normalnosti preko dana i rutinom alkohola i cigareta uveče.

Taman kada pomislimo da ćemo kroz ceo film samo gledati njih dvoje kako „pucaju s mozgom“ svako za sebe, trtljaju, drže monologe i svađaju se jedno s drugim, sudbina umeša svoje prste: njena firma je prodala dijamant izložen u elitnoj londonskoj robnoj kući koja se zatvara, a on je zadužen za prevoz. Neko bi pomislio da će njemu kao (bivšem) pobunjeniku i avanturisti na pamet pasti ideja o krađi (jer su pravila distance takva da je tako nešto zapravo ne samo moguće, nego i lako izvedivo), ali ideju zapravo dobija ona, smorena svojim korporativnim poslom i nemoralom u koji je njena firma ogrezla. Pljačka će biti njihova poslednja zajednička avantura pred konačni rastanak.

Uprkos naslovu i gotovo mandatornim naklonima prema ikoničkim momentima prvog „lockdowna“ u proleće 2020. godine, poput uvođenja pokrivala za nos i usta (ko nije imao masku, mogla je i marama da posluži), redova ispred radnji, frikova koji opsesivno kupuju toalet-papir, aplaudiranja medicinskim službama i trovanja vestima (tako čujemo da je Boris Johnson zaglavio u bolnici s koronom), Knight i Liman u svom scenariju možda donekle dokumentuju taj period, ali zapravo vrlo retko hvataju njegovu suštinu. Da, videćemo zoom razgovore i šta se dešava u njihovoj pozadini (od toga da tinejdžeri šalju poruku sloganima, preko toga da jednom otpuštenom radniku sin predškolske dobi ušetava u kadar u ključnom trenutku, pa sve do „navika“ koje su pojedini likovi usvojili u komunikaciji), likovi će nam pričati i o umoru koji od takve komunikacije osećaju, kao što će nam pričati o svom skliznuću u ludilo ili se truditi da ostanu normalni, ali sve to zapravo deluje veštački i skriptirano od opštih mesta.

To smo ludilo svi doživeli i u svojim životima, pa ovom filmovanom nekako manje verujemo, ma koliko glumci inače bili uverljivi (ovde su opterećeni teatralnim monolozima, pa su u problemu) i ma koliko se ikoničkih simbola tog vremena sećali. Naravno, dodatni problem je i što se sa likovima baš ne možemo ni saživeti u potpunosti (rečenica „U ovome smo svi zajedno.“ jedna je od odvratnijih manifestacija licemerja) jer osećamo da oni zapravo i nisu tako loše prošli s pljačkom ili bez nje. Naravno, određena logika snimanja nalaže da je lakše raditi s velikim kućama nego s tesnim stanovima, što onda zahteva i određeno klasno pozicioniranje likova, ali ovo dvoje nam u najboljem slučaju deluju kao siroti mali truli buržuji, a on pomalo i kao parazit u njenoj kući i na njenoj plati.

Čak i pokušaj demonstracije nekakvog stava ili makar okretanja filma u interesantnijem pravcu od prizora iz propale veze ovde deluje zatupljeno. Zapravo, takva su pravila igre, ako rizik nije veliki, onda ni pljačka u „caper“ krimi-komičnom maniru nije napeta, ne angažuje gledaoca dovoljno i zapravo deluje nakalemljeno. Liman se kroz svoju karijeru znao pokazati kao darovit i igriv reditelj sposoban da svašta zapakuje u igrani film, a Knight je makar sa scenariom i režijom filma Locke (2013) pokazao kako se žonglira s malim brojem likova i ograničenim prostorom, pa je bilo očekivano da njih dvojica naprave makar pristojan film na temu „lockdowna“.

Zapravo jedino što možemo smatrati nesumnjivo interesantnim su poznati glumci u epizodnim ulogama preko Zooma, pa ćemo tako videti i Bena Kingsleya i Bena Stillera i Mindi Kalling na kratke trenutke. Sami njihovi likovi i nisu toliko interesantni koliko činjenica da su ih odigrali preko Zooma, odnosno da su makar asistirali Limanu i direktoru fotografije Remiju Adefarasinu nameštajući svoje kamere i zauzimajući pozu, možda čak i koristeći vlastitu scenografiju. Ako je najintrigantnije u filmu da li vidimo stvarnu dnevnu sobu Bena Stillera i stvarnu garažu / kabinet Bena Kingsleya, onda zaista ne sluti na dobro...

American Made

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Doug Liman

scenario: Gary Spinelli

uloge: Tom Cruise, Domhnall Gleeson, Sarah Wright, Caleb Landry Jones, Jesse Plemons

Ah... Tom Cruise... Tom Cruise seronja (Eyes Wide Shut). Tom Cruise profesionalni seronja (Magnolia). Tom Cruise šmekić (Top Gun i skoro svaki naslov njegove rane karijere). Tom Cruise akcijaš koji većinu svojih akrobacija izvodi sam, bez dublera (Mission Impossible serijal). Tom Cruise kao kombinacija navedenog (Edge of Tomorrow). Tom Cruise kao neopevana, samoljubiva budala (epizoda u Tropic Thunder). Tom Cruise kao vampir u svojoj možda životnoj ulozi (Interview with a Vampire). Čini se da smo u glumčevoj dugoj i plodnoj karijeri na koju je senku bacila njegova pripadnost opasnoj sekti i spremnost da istu brani svim sredstvima zapravo retko imali prilike da ga vidimo kako igra čoveka, možda nesavršenog, svakako sklonog uvaljivanju u kojekakve nevolje, simpatičnog oportunog seronju koji koristi svaku šansu za zaradu, ali koji ispunjava svoje zadatke.

Eto nam prilike da to ispravimo sa novim filmom nekada cenjenog indie filmaša Douga Limana (Swingers) koji je u međuvremenu postao hollywoodski producent sa povremenim visokoprofilnim rediteljskim angažmanom (The Bourne Identity, Mr. &Mrs. Smith, Fair Game). Liman i Cruise su već sarađivali na Edge of Tomorrow i reditelj se vešto poigravao sa glumčevim personama uklopivši svoj smisao za humor i reference u napet SF-akcić koji prati logiku video-igrice. American Made je, međutim, sasvim drugačija priča, po istinitim događajima iz vizure i po memoarima muljatora (poput American Hustle) u duhu šank-ispovesti Scorsesea na vrhuncu karijere (Goodfellas, Casino), prožeta napetom, ali realističnom letačkom akcijom i urnebesno smešnom političkom satirom koja ne ostaje dužna nikome koga uzima na nišan, od američkih službi, dvojice trenutnih predsednika i trojice budućih (radnja se odvija na prelazu između 70-ih i 80-ih, u doba Cartera i Reagana, a pominju se i oba Busha, metiljavi otac i sin-idiot, kao i Clinton u funkciji guvernera Arkanzasa), latinoameričkih diktatora tipa Noriega, revolucionara, kontra-revolucionara i dilera uključujući i don Pabla lično, pa do malograđanske i seljačke sredine Američkog juga, kulture pohlepnog bogaćenja i kulta “istaknutog člana zajednice”.

Naš junak je Barry Seal, komercijalni pilot čiji biznis sa strane uključuje šverc kubanskih cigara iz Kanade i Meksika u Ameriku. On se, poput kakvog umnijeg Forresta Gumpa, našao u fokusu zbivanja i postao svedokom istorije kada ga je regrutirao agent CIA-e Monty Schafer (Gleeson) da radi za državu koja će za uzvrat žmuriti na njegove posliće. Kako od državne plate za preletanje i snimanje lokacija u Južnoj i Centralnoj Americi nije moglo da se živi, Seal se spojio sa kartelima, što ga je stavilo pod lupu organa gonjenja.

CIA i Schafer su mu ponudili novu slamku spasa, preselili ga u ruralni Arkanzas, dali mu veliko imanje, malu avio-kompaniju, hangar i nekoliko aviona uz zadatak da prevozi oružje nikaragvanskim “kontrašima” i dovodi njihove borce na obuku u tajnim kampovima na svojoj zemlji. Kada se u priču ponovo uvukao kolumbijski kokain i shema šta se za šta menja i šta se gde prevozi, odnosno šverca, postaje prekompleksna za objašnjavanje, ali relativno jednostavna i prilično atraktivna za gledanje i praćenje, u čemu se posebno ističu anegdote o taktikama izbegavanja državnih agencija (rečima glavnog junaka i naratora, “oni su mogli leteti brzo, ali smo mi zato mogli leteti sporo, i to veoma dugo”), kratke i duhovite epizode sa političkim i istorijskim ličnostima u cameo-ulogama koje prokazuju pozno-hladnoratovske prakse američkog vojnog i špijunskog podzemlja prema kojima današnje deluju sofisticirano i zblanutost drugih agencija kojima je švercer oružja, droge i tip koji tako enormnu količinu novca nije mogao da opere, pa je vreće i kofere gomilao svuda oko sebe pao za oko po službenoj dužnosti.

Čisto filmski gledano, okvir u kojem narator priča priču snimajući sam sebe kućnom kamerom nije neviđen za filmove ove sorte (scenarista bez previše iskustva Gary Spinelli hladno navodi Goodfellas kao uzor), ali je funkcionalan i ovde je zgodno izveden sa idealno-ružnom simulacijom VHS-a. Barryjeva žena, Lucy Seal (Wright) svedena je na kliše kriminalčeve žene koja uglavnom pojma nema otkud novac, ali se ne buni na poklone, te se, osim u par scena u kojima se ona tako zbunjena, recimo, upoznaje s kolumbijskim narko-kraljevima, može smatrati viškom. Sarah Wright je igra onoliko dobro koliko joj uloga dozvoljava, ali svejedno. Slično se može reći i za kliše šuraka-idiota kojeg interpretacija Caleba Landryja Jonesa drži iznad vode. To su sve stvari koje nekako idu u paketu sa pričom o usponu i padu simpatičnog kriminalca, povezanog sa državom ili ne, po istinitom događaju ili ne.

U suštini, to je ono što film čini univerzalno gledljivim ili možda čak i simpatičnim. Međutim, gluma Toma Cruisea koji za promenu igra kompleksnu osobu, bilo da je to “pravi” Barry Seal i da je ikada Barry Seal bio iskren o sebi, ga čini dobrim. Nadahnuta fotografija Cesara Charlonea koja svojim toplim, žuto-smeđim tonovima nagoveštava vrlo lepljivu i zagušljivu atmosferu takođe ima u tome udela. Limanov nepogrešivi osećaj za politički sadržaj, ton i mera sa kojom ga plasira svakako doprinosi kvalitetu filma. Iako na prvi pogled deluje sasvim obično i kao ispričana priča i kvalitetom ipak ne dostiže uzore koje emulira, American Made je dobar film i jedan od zabavnijih na repertoaru ove godine.

Edge of Tomorrow

2014.

režija: Doug Liman

scenario: Christopher McQuarry, Jez Butterworth, John-Henry Butterworth (po romanu All You Need Is Kill Hiroshija Sakurazake)

uloge: Tom Cruise, Emily Blunt, Brendan Gleeson, Bill Paxton, Noah Taylor

Sami mi recite koliko vam nešto ovako privlačno zvuči: vojnici u glomaznim i škripavim robotskim odelima koji se bore protiv vanzemaljaca sa pipcima, a sve to snimljeno po motivima japanskog pulp romana koji je prvo pretvoren u mangu i sve liči na kompjutersku igricu sumnjivog kvaliteta. Pa još ubacite i vremensku petlju u celu priču. Pa lokacijske asocijacije na oba svetska rata (Verdun, Normandija). Pa asocijacije na razne neke filmove, od Groundhog Day, preko Starship Troopers do Matrixa. Pa na sve to dodajte i Toma Cruisea koji nije garant ničega osim komercijalnosti, uloge koje se dobro plaćaju ne odbija, on sam može biti i sjajan i očajan, a filmovi isto tako.

Da, jasno mi je, Hollywood je sranje, tamo jedna originalna ideja nije zalutala decenijama, bla bla bla, sve na tu foru. Zapravo mislim da je takvo gledanje pojednostavljeno, jer Hollywood izbacuje dosta dobrih ili makar zabavnih filmova godišnje, ali recimo da sam pre Oscar sezone malo skeptičan prema Hollywoodu, znajući njihov poslovni model. Međutim, Edge of Tomorrow mi je dokazao da sam samo čovek koji itekako može biti iznenađen. Film je više nego dobar, zanimljiv je, elementarno inteligentan, zapetljan i potpuno neprilagođen dečurliji.

Voleli ga mi ili ne, Tom Cruise je glumac koji zaslužuje poštovanje. Kao zvezda “traje” već 30-ak godina, ne posustaje i ne pokazuje znake umora. U sjajnoj je kondiciji, i fizičkoj i glumačkoj, većinu svojih “stuntova” izvodi sam, bez dublera. Ima širok raspon uloga, ne plaši se akcije, spektakla i drame. Čak ni auto-ironije, svestan je koliko iritantna može biti njegova medijska persona i to pokušava unovčiti, što je za poštovanje. Ako bi se njegovu karijeru dalo sumirati u jednom pojmu, on je klasična hollywoodska zvezda starog kova, pre svega glumac, ali svestran i hrabar tip koji bi svašta probao. Da se ne foliramo, nema tu nekog detaljnog studiranja uloge, bilo kroz intelektualizaciju, bilo kroz “method”, on svoje likove hvata za uši, onako kako misli da treba, pa neka bude šta bude. A to ume da bude sjajno, kao što je to slučaj u filmovima Jerry Maguirre, Interview With a Vampire i A Few Good Men.

 

Edge of Tomorrow spada u tu grupu. Cruise je major Cage, ljigavi spin-doktor koji od početka vanzemaljske invazije radi za američku vojsku kao PR za regrutovanje. Rat ne traje dugo, ali je iscrpljujući i puno ljudi je poginulo, uprkos naprednoj tehnologiji, robotskim odelima i globalnoj alijansi. Kroz već standardnu formu isečaka iz vesti saznajemo da je centar Evrope (Nemačka, je li) uporište vanzemaljaca, ali da su ljudi dobili možda presudnu bitku kod Verduna i to zaslugom Rite Vrataski (Blunt), kojoj su skovani nadimci The Angel of Verdun i Full Metal Bitch. Ideja je da se pređe u kontra-ofanzivu, iskrcavanjem na francusku obalu. Svaka čast za uspomenu na veterane oba svetska rata, ali geografija i logika tu ne štimaju.

Bilo kako bilo, Cage je na putu da se sastane sa generalom Brighamom (Gleeson), poprilično nefleksibilnom oficirskom bukvom koja želi propagandni snimak sa prve linije. Cage, kukavica i ljigavac, to odbija, a general se sveti tako što sreže do redova i pošalje na formacijsko mesto “topovsko meso” pod komandom narednika Farella (Paxton). Iako nikad nije nosio robotsko odelo niti pucao iz modernog oružja, Cage nekako poživi dovljno dugo da pukom srećom ubije jedno naprednije vanzemaljsko stvorenje, ali ipak pogine.

Međutim, sutradan se budi u istom regrutnom centru kao i prethodni dan i tako dan za danom, kao re-load u kompjuterskoj igrici. Posle prvih nekoliko pokušaja, shvata da mu jedino Rita može pomoći da shvati šta se dešava, pošto izgleda da je i ona imala iskustva sa vremenskom petljom. Njih dvoje, potpomognuti samo naučnikom (Taylor) moraju dobiti rat protiv protivnika koji, čini se, ima pogled u budućnost.

 

Moram da kažem da ovako uspostavljen format, iako izveden i tematski i stilski iz drugih filmova, omogućava nešto što je danas retkost u Hollywoodu: kompletan, spektakularan film sa samo četvoro ili petoro likova koji su za priču bitni. Jasan i štedljiv scenario omogućava i to da se film spakuje u ispod dva sata, što je za novodobne spektakle retkost (multipleksi imaju idiotsku praksu da duži film naplate više, pa se takvi obilato snimaju). Jedina prava zamka tog koncepta je repetitivnost (vrlo bukvalno shvaćena), ali Liman i društvo to rešavaju brzom montažom i obiljem crnog humora. U ovakvom pomalo “screwball” settingu zanimljivo je gledati kako Cage napreduje i kao vojnik i kao čovek, dok sve oko njega ostaje isto, čak ga Rita iz dana u dan ne poznaje, iako su isti dan nekoliko stotina puta proveli zajedno. CGI efekti su uglavnom pristojni, ali malo suviše podražavaju estetiku igrica.

Šta drugo reći nego da je Tom Cruise fantastičan. Nije u pitanju samo fizička gluma, njegova ionako jača strana, nego postepena izgradnja i promena lika. Emily Blunt je interesantna i elegantna u svojoj ulozi, ona yoga poza na početku svakog dana joj sjajno stoji, iako je njen lik ratnice koja skriva srce i ljudskost klasičan kliše. Brendan Gleeson praktično ima dve scene i u obe je fenomenalan, što se od njega očekuje. Što je posebno važno, pruža sjajnu podršku Cruiseu da zablista. Bill Paxton više služi kao šala sa vojničkim stereotipima, ali ovde zapravo malo preseca ustaljeni ritam i odmara nas od sirove akcije koje ima u izobilju.

Daleko od toga da je ovo film bez mane. Završetak je pun logičkih rupa. Trik po kojem Cruise ponovo postaje smrtan je lenjo napisan kako bi se povećali ulozi u poslednjem pokušaju. Ni upotreba lokacija razorene Evrope nije dovedena do perfekcije, jer se kroz, recimo, rastureni Pariz samo preleti. Za utehu su ipak neki lepi i elemtarno poetični kadrovi francuskog opustelog sela. Možda najveću manu filma predstavlja nikad pravilno započeta ljubavna priča između Cagea i Rite, koja kao da je tu da povremeno preseče ritam akcije (jer u filmu tada junaci kažu nešto o sebi) i zato što publika to očekuje, bez ikakve iskrene namere da se razradi. Još jedan problem je naslov filma, koji je i generički i spoiler. Mišljenja sam da bi originalni All You Need Is Kill bio mnogo više cool, ali bi to verovatno uznemirilo klinčadiju i roditelje.

Doug Liman odaje utisak čoveka koji pažljivo bira svoje projekte. Uglavnom producent, on je izbegavao flopove i filmove koje ne može nekako naplatiti dalje. Možda je Bourne dojadio svima, ali Limanova odluka da na veliko platno prenese nekoliko decenija star TV film je bila i hrabra i ispravna. Mr. and Mrs. Smith se čini kao praznoglava zabava, ali u svoje doba se dosta pažnje posvećivalo svežem hollywoodskom celebrity paru u glavnim ulogama. Jumper mu je možda jedini promašaj, jer je film rađen sa idejom o franšizi, ali je pokupio katastrofalne kritike. Liman se iz toga izvukao sa Fair Game, napetim političkim trilerom starog kova. Liman se odlikuje preciznim stilom i veštinom kojom prikriva da nema najoriginalnije ideje. On je zapravo majstor pakovanja, što takođe nije za potcenjivanje.

Edge of Tomorrow je dobro zamišljen, složen i upakovan film. Nijednog trenutka nije dosadan, glavnog glumca stavlja na temeljnu probu sposobnosti i Cruise to polaže. Čak ni očite asocijacije na druge filmove nisu jeftine i nisu tu sebe radi. Najinteresantnija je činjenica da mnogi filmovi kopiraju estetiku igrica, ali da je Edge of Tomorrow verovatno prvi film koji se ozbiljnije pozabavi mehanikom igrica. “Live, Die, Repeat”, kaže slogan.