Balkanika: Dark Side / Balkanika: Tamna strana

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Uz izuzetak Srbije, suvremena regionalna kinematografija uglavnom pokazuje kako nema sluha za žanrovski film, iako ga možda tu i tamo ima za repertoarski. U prošlosti to nije bio slučaj, u Jugoslaviji su se snimali i žanrovski filmovi: epopeje, povijesni spektakli ili ratni akcijski filmovi, a snimali su ih i domaći i inozemni autori koristeći infrastrukturu studijskog sustava. Domaći filmovi tog tipa ipak su morali zadovoljiti određene ideološke matrice. Izuzetaka danas ima, nisu čak ni tako rijetki, ali se žanrovski film još uvijek percipira kao produkcijski zahtjevan, te stoga financijski riskantan. Ni u Srbiji okretanje žanru nije stvar duge i uspostavljene tradicije, premda korijeni sežu u 90-e godine i pokušaje da se kroz ubacivanje žanrovskog pristupa u repertoarski neizravno komentira stvarnost i politički trenutak. Prekretnicu svakako predstavlja Južni vetar Miloša Avramovića iz 2018., punokrvni akcijski triler snimljen po američkim uzorima (posebno Michaela Manna i Waltera Hilla), a za djelić budžeta kojima Hollywood raspolaže. Film je kapitalizirao ne samo na atraktivnim scenama jurnjave i ine akcije, na glumcima iz prvog ešalona srbijanske kinematografije ili na citatnim replikama (doduše, uz poneku geg-psovku), već i na demonstraciji poznavanja periferijskog krimi-miljea. Uslijedila je serija, pa i drugi dio filma, Južni vetar 2 – Ubrzanje, snimljen s većim budžetom, ali nekako rutiniranije, s podizanjem uloga i „napretkom” po krimi-hijerarhiji od periferijskog do državno-sponzoriranog nivoa, te pomjeranje fokusa s krađa automobila na šverc droge. U tome kao da su se Avramović i koscenarist mu Petar Mihajlović suviše suživjeli sa svojim likovima i uživjeli u njihov „svijet” koji su sami napisali, pa su se malo i preigrali. Izvjesno je da ćemo dobiti i treći film.

Iako je standarde i uspjeh Južnog vetra, onog originalnog, teško dostići, neki su to probali, a najnoviji pokušaj dolazi nam s mjesta s kojeg smo to mogli najmanje očekivati. Prvo, u pitanju je Bosna i Hercegovina, država bez krovne kinematografske institucije poput filmskog centra, bez jasne strategije za kinematografiju i stabilnog financiranja. Drugo, film nam ne dolazi iz Sarajeva, Mostara ili Banjaluke, već s poteza Livno – Duvno, odnosno Tomislavgrad, potežući trokut do Splita. Konačno, njegovi autori, braća Marin i Luka Mamuza, amateri su bez ikakvog akademskog obrazovanja na poljima produkcije (obojica), režije (Marin), dramaturgije ili glume (Luka). Priče o autorskom porijeklu braće Mamuza i projekta Balkanika također su zanimljive i nesvakidašnje. Oni su svoju karijeru započeli humorističnim klipovima na servisu YouTube, na kanalu Jure i Mate, a na istom servisu su lansirali i svoju krimi-seriju u pet epizoda Balkanika. U seriji su se junaci Struja i Bakar primarno bavili švercom migranata preko hrvatske granice, uz to povremeno i krijumčarenjem droge, sve dok se Bakar nije zaljubio u Sirijku misteriozne prošlosti Laylu, čime je ugrozio i sabotirao cijelu operaciju. Apetiti su porasli, pa sada imamo film Balkanika: Tamna strana koji se na seriju nadovezuje, ali funkcionira i neovisno, tako da za njegovo gledanje nije potrebno „predznanje”.

Struja (igra ga Luka Mamuza) je „usijana glava” i ovisnik o adrenalinu kojeg tek povremeno mogu smiriti njegova djevojka Dora (hrvatska televizijska glumica u usponu Ana Uršula Najev) ili najbolji prijatelj Bakar (Ivan Šagolj). Bakar je, pak, zaljubljen u Laylu (Ana Popović), a ona od njega krije da je u Europu poslana na misiju za Islamsku Državu u čije je pandže pao njezin brat, te da joj je zadatak da do Italije prošverca eksploziv za teroristički napad. Bakar i Struja su u dugu prema splitskom mafijaškom bossu Oluji (banjalučki glumac Dragan Marinković Maca), a koji moraju otplatiti s još krijumčarenja droge. Uz logističku pomoć „maskote” Brzog (Zdravko Grgić) i Spliće (Pere Eranović) oni kanal za šverc droge pronalaze u doktoru Tariku (Mirvad Kurić) koji se redovno vozi na posao u splitskoj bolnici. Drogu prethodno moraju pokupiti od srpskog dvojca Crnog (Đorđije Andrić) i Trulog (Davor Golubović) na točno određenom mjestu u šumi, paket zakačiti na Tarikov automobil, pokupiti ga u Splitu i predati trima Olujinim pomagačima, nakon čega mogu uživati u noćnom provodu, bilo da su u pitanju klubovi ili auto-trke. Podjela posla je takva da Bakar i Splićo drogu preuzimaju, a da ju Struja i Dora prebacuju preko granice. U grad, međutim, kao prethodnica ISIS-ove čete dolazi Tarikov sin Ibrahim (Nedim Nezirović) koji se priključio teroristima. Njegov cilj je raspitati se o Layli koja je nestala s rute, otkriti gdje se nalazi (što i čini uz pomoć šašavog poznanika Zaima, igra ga Faris Pinjo, te nešto ozbiljnijeg veterana Samira kojeg igra Aleksandar Seksan), i o tome obavijestiti centralu. Usput, Ibrahim u svoj svijet uvlači i mlađeg brata Rijada (Isa Seksan). Nakon toga na lice mjesta dolaze i teroristi, među kojima je i Laylin brat Adil (Irfan Ribić), a koje predvodi surovi Ali (Damir Kustura). Ulogu u predstojećim serijama obračuna skoro svake strane sa skoro svakom drugom imat će i nekadašnji Olujin uposlenik Rak (Slaven Knezović) i njegov rival Darko (Goran Grgić).

Zvuči kao dosta likova, zapleta i podzapleta za film? Da, to je istina, čak i u razvučenom formatu od dva i pol sata. Čak bi se moglo reći da je ta količina materijala pogodnija za još jednu, možda malo kraću sezonu serije u kojoj bi likovi mogli prodisati i u kojoj bi se odnosi među njima izgradili na jedan organskiji način. Opet, u tom formatu bi trebalo i nešto drugačije tempirati obračune i akciju. Ovako, dobili smo film kojem je potrebna nešto duža ekspozicija kako bi se likovi uveli te bombastična završnica, uz ponešto infuzije napetosti pri početku i u sredini kako bi se pozornost gledatelja održala na dovoljno visokom nivou. Zahtjevan je to posao, a čini se da mu braća Mamuza ipak nisu dorasli na dramaturškom i zanatski-izvedbenom planu, pa obojica do kraja, da upotrijebimo konjičku metaforu, ispuštaju uzde priče. Doduše, putem se još nekako „čupaju” i „hvataju za slamke”, bilo da je riječ o ubacivanju citata, igranja na kartu verbalnog humora, pokušaja izgradnje dramski uvjerljivih relacija među likovima ili ubacivanja „portfolio” akcijskih sekvenci kao što je, recimo, auto-driftanje izvan Splita, scena u kojoj se pojavljuje i Mate Rimac u kameo-ulozi. Ta sekvenca je sigurno dramaturški višak, ali barem je izvedbeno atraktivna pa služi svrsi, što se ne može reći za podzaplet sa Strujinom majkom Vesnom (Vanessa Radman), narkomankom i prostitutkom, ubačenim u svrhu pokušaja karakterizacije njegovog lika. Danak neiskustvu u slučaju Marina Mamuze vidi se i kroz pretjerano oslanjanje na glazbu različitih žanrova, ali uvijek u prigodnom emocionalnom registru, kako bi se svaki bitniji moment dodatno podvukao, a glavna etno-tema izaziva i susramlje. I na planu glumačkih izvedbi prisutne su neujednačenosti. Neki od profesionalaca se ne trude previše, pa kroz svoje uloge prolaze s određenom lakoćom (Kurić, Seksan, Knezović, Grgić, donekle i Kustura), Najev razmišlja dugoročno, pa pokazuje raspon računajući da joj ova uloga može lansirati i filmsku karijeru, dok Marinković nepotrebno maniristički preglumljuje. Od amatera, Luka Mamuza ima prirodnu lidersku karizmu nalik na Miloša Bikovića, Šagolj se pokušava predstaviti kao potencijalno ozbiljan glumac pa se ponekad izgubi u tom silnom trudu, dok Ana Popović, kao i većina ansambla, ima problem sa stranim jezicima, pri čemu je onaj s engleskim upadljiviji, iako je onaj s arapskim još i veći.

Na koncu, o filmu Balkanika: Tamna strana teško je suditi jer je zapravo teško uspostaviti kriterije. Za amaterski projekt, svakako je riječ o nečemu vrlo ambicioznom. Čak impresivno djeluje koliko se toga postiglo sa zaista minimalnim proračunom. Pa opet, što su Marin i Luka Mamuza s Balkanikom zapravo htjeli postići? Jer ovo nije očit, namjeran „treš” na tragu Grgićevih i Lonjakovih Divljaka, iako s njime dijeli komponentu sraza zgubidana i potencijalnih sitnih kriminalaca s islamističkim teroristima. Kao uzor je svakako služio Avramovićev Južni vetar, ali autorsko porijeklo Mamuza je svakako drugačije od onog kojeg su imali akademski obrazovani i na tuđim projektima trenirani Avramović i Mihajlović. Opet, Balkanika nije dio nekakvog amaterskog štanca, već je singularan, iako serijaliziran projekt. Također, Mamuze se ovdje protežu preko svojih limita, što su vjerojatno činili i s prethodnom serijom, možda se pritom učeći kroz radni proces. Nekakav poučak svakako mogu izvući od Avramovića i Mihajlovića, ali i od mladog, nadolazećeg hrvatskog autora Svebora Mihaela Jelića koji je počeo kao amater, pa se opredijelio za profesionalnu karijeru. Taj poučak se svodi na pomalo banalnu istinu da je ponekad bolje držati se poznatog i zone ugodnosti (kod Avramovića i Mihajlovića je to periferijski kriminalni milje, kod Jelića životne situacije mladih ljudi u svom debiju Zagrebački ekvinocij) , a ne podizati uloge preko mjere (što je Jelić učinio s ubacivanjem „tropa” gangsterskih filmova i noći koja polazi po zlu u svom drugom ostvarenju Frka), barem dok se ne ovlada zanatom. U svakom slučaju, amaterizam kojim odiše Balkanika projekt definira i ograničava, ali ga i čini interesantnim fenomenom. Čak i kad nije u pitanju neka sreća (a dosta često nije), takav fenomen valja popratiti.

The Seventh Republic / Sedma republika

 kritika objavljena na XXZ

The Seventh Republic / Sedma republika

2023.

scenario i režija: Nebojša Grabež

Iako pojam „Sedme republike“ kao dodatka na postojećih šest jugoslovenskih federalnih jedinica može imati više značenja, u zavisnosti od konteksta, za pokojnog rok-novinara i kritičara Antu Perkovića, termin „Sedme republike“ koristio se za jugoslovensku pop-kulturu, s naglaskom na rok-muzici i Novom talasu s kraja 70-ih i početka 80-ih kao krunom. Ima to smisla, jer su se različite scene putem nezavisnih veza spajale u jednu na federalnom nivou. Od te teze polazi i novinar i autor serijala Ritam Balkana za balkansku sekciju Al Jazeere Nebojša Grabež za svoj srednjemetražni dokumentarac za istu kuću pod naslovom Sedma republika.

Naime, Perković je tvrdio, Grabež prihvatio, a izabrani sagovornici potvrdili da je „Sedma republika“ zaista postojala u kulturnoj sferi, kao krunski dokaz koristeći anegdotarni dokaz da prijateljstva i kontakti među ljudima koji su spajali po interesovanjima nisu prekinuta ni za vreme rata, a da su te veze posle rata ponovo ozvaničene i čak produbljene. Sagovornici za to su odabrani logično i reprezentativno, Darko Rundek i Srđan Gojković Gile iz redova rok-muzičara, Petar Janjatović kao novinar specijalizovan za scenu i Hrvoje Klasić kao istoričar koji tvrdnjama daje naučno-akademsku potvrdu. Logično su odabrana i mesta snimanja: Muzej Novog vala u Zagrebu i Ex-Yu Rock Centar u Sarajevu, a i vizuelni stil zasićenih boja koji podražava izgled onovremenih jugoslovenskih video-spotova deluje „kao naručen“ za još jedan komad nostalgije za boljom prošlošću kojom se hrane gledaoci gladni takvih sadržaja.

Ali, Grabež je ipak rešio da nam ovde „posluži“ još nešto što je zapravo dosta zanimljivije od ustaljene, barem dvadesetak godina stare priče o nužnosti očuvanja / ponovnog uspostavljanja veza, makar u kulturi, u tim novim okolnostima novonastalih država. Autor brani tezu da je „Sedma republika“ nadživela ostalih šest, da se možda „brojčano smanjila“ u ratnim i ranim poratnim godinama, ali da su zato ljudi možda bili spremni i na veće kompromise, poput odlazaka na koncerte sastava iz bivše države u druge, susedne zemlje zbog kulturne blokade na zvaničnom nivou. Međutim, „Sedma republika“, odnosno duh jugoslovenske pop-kulture, rok muzike i „Novog novog talasa“ danas postoji u jednom novom obliku koji se najbolje vidi na primeru Tam-Tam festivala koji se održava u hvarskom selu Sućuraj, a na kojem se u „hipijevskoj“ atmosferi kampa, plaže i svirki na lokalnom fudbalskom terenu sreću sastavi poput Repetitora, Goribora, KoiKoi, Lelee i M.O.R.T.-a, kako međusobno, tako i sa publikom. Drugi deo dokumentarca upravo je posvećen tom festivalu i snimljen je u drugom estetskom ključu koji više nalikuje na današnje koncertne video-radove.

Da, Sedma republika je vrlo klasičan televizijski dokumentarac, sa svim svojim prednostima i nedostacima koje ova forma sa sobom nameće. Nema tu previše mesta za neku ekstremnu kreativnost, a srednjemetražni format sasvim je dovoljan da se bez preteranih i nepotrebnih ponavljanja izloži teza. Struktura u dva poglavlja, od kojih se jedno bavi prošlošću, a drugo sadašnjošću, a koja su snimljena u dva vizuelna ključa itekako štima, a uz fotografiju i montažu Nenada Barbule sve je izvedeno prilično elegantno. Zapravo se kao jedina mana filma, vrlo uslovno, može uzeti upravo fokus samo na kulturu, odnosno samo na jednu njenu granu i jedan žanr, premda je saradnja prisutna i u brojnim drugim poljima i kulture (muzika drugih pravaca, film, pozorište, televizija) i u drugim delatnostima (nauka, visoko obrazovanje, biznis), pa i u svakodnevnom životu, ali već sam ulazak u tu tematiku bi opasno zapratio rasplinjavanjem filma i limitiranjem istog samo na jako površne konstatacije.

Film je svetsku premijeru imao AJB DOC film festivalu u svojstvu specijalne projekcije, a regionalni gledaoci će moći da ga vide u TV distribuciji.

The White Fortress / Tabija

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Igor Drljača

uloge: Pavle Čemerikić, Sumeja Dardagan, Kerim Čutuna, Jasmin Geljo, Ermin Bravo, Farah Hadžić, Alban Ukaj, Izudin Bajrović

Naslovna Bijela Tabija, tvrđava iznad Sarajeva, pojavljuje se tek na kraju filma u svom fizičkom obliku, ali i u obliku usmene legende koja više liči na folk-horor nego na bajku. Motiv koji, pak, povezuje ovaj film intoniran kao omladinski (premijeru je imao u programskom sklopu Generation 14plus na Berlinalu) je film Valter brani Sarajevo koji protagonista opsesivno gleda iz noći u noć na starom televizoru u stanu na Alipašinom polju koji je video i bolja vremena. Možemo se samo pitati kako je došlo do toga da grad-heroj u antifašističkoj borbi postane ovo što je sada. Lagan odgovor na to pitanje bio bi: »rat i tranzicija«, ali bosansko-kanadski autor Igor Drljača (u našim krajevima poznat po dokumentarcu Kameni govornici o pokušaju različitih bosanskih sredina da skuju nove, post-ratne identitete) pametniji je od toga da nas gađa opštim mestima.

Protagonista filma je Faruk (Čemerikić), momak tinejdžerske dobi sa malo do nimalo perspektive u životu. U školu izgleda ne ide, živi sa umirućom bakom u njenom stanu, povremeno pomaže ujaku (Geljo) u poslu sakupljanja i prevoza starog gvožđa, visi sa lokalnom ekipom koja je povezana sa lokalnim gangsterom i tu i tamo zavede i iskoristi neku devojku dovoljno naivnu da padne na njegov šarm. U gradu u kojem je potrebna »veza« da bi se uspelo, Faruk je osuđen na propast jer nema čak ni roditelje, pa zbog toga ne može čak biti ni negativac u svojoj priči.

Farukovi problemi počinju sa »poslićima sa strane« koje zajedno sa drugom iz kraja Almirom (Čutuna) obavlja za gangstera Čedu (Bravo). Ti poslići se svode na »taksiranje« Čedinih »devojaka« oličenih u Mineli (Hadžić) do i od klijenata. Kada Faruk i Almir nesvesno pokradu neko gvožđe koje je pripadalo Čedi, on će još više staviti šapu na njih i zatražiti im da mu pomognu u zavođenju i privlačenju novih devojaka za prostituciju.

Tu u priču ulazi Mona (Dardagan), »princeza« kao kontra-teža »bitangi« kakva je Faruk. Njih dvoje se upoznaju slučajno u tržnom centru i Faruk koristi svoj šarm na njoj, verovatno imajući u mislima da je uvuče u Čedin ring, ali imajući u vidu ono što se dogodilo Mineli, on od toga odustaje, verovatno se iskreno zaljubljujući u devojku koja je, za razliku od njega, potpuno čista i ispravna. Mona, pak, dolazi iz familije koja se može nazvati novom elitom, otac (Ukaj) joj je političar i ima ceo život isplaniran za nju, a to uključuje i preseljenje u Kanadu na studije. Ona, međutim, u Faruku vidi ono što ona nema, a za čime čezne – slobodu, ali kako to obično biva, mladi ljubavnici se ne pitaju puno čak ni za to kako će živeti svoje živote.

Kao što je pokazao u svom dokumentarcu, Drljača je jako zainteresovan za nove, post-ratne identitete koji se razvijaju u Bosni i Hercegovini, od piramida u Visokom, preko Gospe iz Međugorja i Kusturičine fantazije o Andriću u Višegradu, pa sve do ritualnog antifašizma u Tuzli. Na tapetu je sada Sarajevo kao verovatno najkompleksnija bosansko-hercegovačka sredina i socijalne, a ne nacionalne razlike koje ga dele. U društvu gde su uloge podeljene gotovo kastinski, onima bez novca često preostaju jedino nelegalne prečice da bi se izvukli od bede i gubitništva. Kvaka je u tome da nije baš svako, a naročito Faruk koji bi u drugačijim okolnostima verovatno bio sasvim običan momak, stvoren za takav put uspona...

Nesreća je, pak, u tome da tu svoju ambicioznu viziju Drljača teško može uobličiti u posve koherentan igrani film. Tabija zato ima strukturalnih problema i grešaka u konstrukciji koje reditelj pokušava premostiti skakanjem kroz različite žanrove, od krimi- i socijalne drame, preko romanse do nekakve mračne bajke. Na kraju će nam dati panoramsku sliku tranzicijskog Sarajeva koje sa Valterovim deli samo geografsku lokaciju, ali put do toga neće biti ni najmanje gladak.

Glumci, posebno troje mladih, Pavle Čemirikić, Kerim Čutuna i Sumeja Dardagan, svoj posao obavljaju izvrsno, dok u onim starijima i iskusnijima poput Ermina Brava, Jasmina Gelja, Albana Ukaja i u jednoj pamtljivoj epizodi Izudina Bajrovića imaju izvrsnu podršku. Čutunin lik je dosta jednostavan i, budući da mu je to prva filmska uloga, moguće je da je izabran zbog energijske sličnosti sa tipičnim sarajevskim periferijskim šanerom, ali svoj zadatak ovde glumac obavlja besprekorno. Sumeja Dardagan već ima kompleksniju ulogu pred sobom, ali nekako nedovršenu i kriptičnu, ali je svejedno drage volje »kupujemo« kao Monu.

Pavle Čemerikić je, sa svoje strane, jedan od najboljih, najaktivnijih i najzanimljivijih glumaca svoje generacije koji po prvi put igra glavnu ulogu koristeći iskustva koje je sticao igrajući one važne sporedne u filmovima poput Ničijeg deteta Vuka Ršumovića, Šavova Miroslava Terzića, Tereta Ognjena Glavonića i Agape Branka Schmidta. U njegovom slučaju, tranzicija od epizodiste do protagoniste je uspešno prošla i možemo se samo nadati da ćemo ga imati prilike još koji put videti u većoj ulozi u skorije vreme.

Igor Drljača takođe pokazuje jednu hvale vrednu stvar za reditelja: njemu je jasno da se ponekad treba postaviti izvan situacije da bi je mogao sagledati. Kod njega nema osude ni mudrovanja, već samo konstatacije stvarnosti. Zajedno sa uglađenom fotografijom Erola Zubčevića i montažom Ajle Odobašić koja je metodična i ritmična, uz dužnu pažnju posvećenu detaljima savremene digitalne komunikacije, sa dobrom glumom i iskrenom autorskom radoznalošću, Tabija je više nego pošten film, pa ne smeta toliko što je na kraju manje od zbira svojih sastavnih delova.

The Son / Sin

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na Portalu Analitika.

Nema sumnje da je Sarajevo film festival, koji je ove godine proslavio 25. rođendan, po formatu i statusu najveća i najznačajnija smotra sedme umetnosti u regiji, naročito kada je reč o igranoj formi. Kao takav predstavlja fokalnu tačku bosanskohercegovačke filmske industrije, ne samo kad je reč o promociji, već i o produkciji i edukaciji. 

Jubilarno izdanje otvoreno je filmom „Sin“ u režiji Ines Tanović, koji je snimljen u koprodukciji sa Srbijom, Crnom Gorom (Cut-Up), Hrvatskom, Slovenijom i Rumunijom.

Ines Tanović se ranijim kratkometražnim radovima profilisala kao novi glas u bosanskohercegovačkoj kinematografiji koji ne govori isključivo o ratu i njegovim posledicama, već i o običnom životu na koji je uticao, ali koji opet ide nekim svojim tokom. Tako nešto pokušala je da izvede u dugometražnom prvencu „Naša svakodnevna priča“ (2015), koji je takođe premijerno prikazan u Sarajevu uz ovacije publike i sekundiranje kritike. 

Ovo ostvarenje reklamirano je kao film koji ne govori o ratu, već o svakodnevnom životu urbanih srednjoklasnih Sarajlija u vihoru tranzicije. Ipak, pokazalo se da se Tanović ovde suviše oslanjala na ratne traume i u suštini tipske tačke zapleta regionalne kinematografije (sindrom „izgubljene generacije“, tranziciona nepravda, fizička bolest osobe koja drži familiju na okupu, porodična disfunkcionalnost), pa se ono svakodnevno iz naslova može čitati i kao tipsko. 

Da se razumemo, film ni u kojem slučaju nije bio loš. No, da je pomerao granice kao što je obećavao - nije. U istom ili sličnom svetu egzistira i njena nova urbana drama „Sin“. 

Poveznice su još upadljivije kada se uzme u obzir i to da ova dva filma dele i dobar deo glumačke postave (Emir Hadžihafizbegović, Jasna Ornela Bery, Uliks Fehmiu) u drugačije imenovanim, ali sličnim ulogama. Zapravo, možemo reći da se radi o neoficijelnom nastavku „Naše svakodnevne priče“, možda delu nekakvog ciklusa o životnim problemima običnih ljudi u savremenom Sarajevu.

U „Sinu“ su pak u fokusu problemi dece s roditeljima i roditelja s decom. Bračni par Senad i Jasna, koje igraju i u privatnom životu upareni glumci Uliks Fehmiu i Snežana Bogdanović, ima dva sina tinejdžera. Arman (vrlo dobri Dino Bajrović) je pred velikom, a Dado (talentovani Hamza Ajdinović) pred malom maturom. Mlađi imitira i emulira buntovnički stav starijeg brata prema roditeljima, institucijama i svetu oko sebe. Stoga će Arman dati sve od sebe da Dado ne krene njegovim stopama baraberije i sitnog kriminala.

Caka je, međutim, u tome da je Arman usvojen, a da je Dado Senadov i Jasnin biološki sin. On je svestan toga da njih dvojica nisu jednaki, niti će ikada biti. Nesigurnost u porodičnu ljubav manifestuje agresivnim i autodestruktivnim ponašanjem (problemi u školi, kretanje u sumnjivom društvu, konzumacija alkohola). Majka ga teško može uveriti da ga voli, a otac i ne pokušava, već se trudi da mu nametne disciplinu, tako da problemi eskaliraju. U emocionalnom procepu se posebno nalazi Dado kojem je stariji brat idol...

Iako koherentniji, odnosno manje rasplinut što se tiče likova i njihovih individualnih i zajedničkih priča, „Sin“ je od prethodnika nasledio vrlo labavu „slice of life“ strukturu u kojoj su, doduše, prisutni gradacija i eskalacija, ali su tačke ulaza i izlaza arbitrarno postavljene. 

Motivacija likova takođe nije jača strana filma. Svodi se na nekoliko tipičnih background natuknica uz minimalan razvoj karaktera, a komunikacija se odvija kroz ponekad rigidne i uveliko tipske dijaloge. Iz priloženog se sa određenom sigurnošću može tvrditi da Tanović baš i ne oseća tinejdžerski milje i buntovništvo koje se za tu starosnu grupu podrazumeva, već prilazi temi iz pozicije odraslog: roditelja ili nekog drugog društvenog autoriteta.

Film je režijski sličan „Našoj svakodnevnoj priči“, ali Tanović ovog puta nastupa sa malo više sigurnosti. To se očitava i u odlučnijim rezovima, ali i u preciznim idejama o tome šta tačno želi od glumaca koji su ujedno i slamka spasa filma. 

Osim dvojice momaka i nekoliko njihovih vršnjaka koji su uspeli da sačuvaju ležernost, pohvale zaslužuju i Uliks Fehmiu i Snežana Bogdanović koji uverljivo prenose dinamiku bračnog para na veliko platno. Isto važi i za Emira Hadžihafizbegovića za malu ulogu dede jer je retkost da se fizička bolest i slabost ne tretiraju karikaturalno.

Kada se crta podvuče, možemo reći da se radi o koraku napred u stvaralaštvu Ines Tanović. Ne velikom, doduše, ali svejedno.

Svi severni gradovi / All the Cities in the North

2016.

scenario i režija: Dane Komljen

uloge: Boban Kaluđer, Boris Isaković, Dane Komljen

Već sa svojim kratkometražnim i srednjemetražnim filmovima, Dane Komljen je osigurao status osebujnog autora. Komljenovi filmovi su prikazivani na prestižnim svetskim festivalima i tamo osvajali nagrade, relevantna kritika ih je pozitivno ocenjivala i Komljen je tako postao autor od kojeg se dosta očekuje. Međutim, to su sve banalni, statistički podaci kada je reč o nečemu tako neopisivom, artističnom i zatvorenom kao što je to Komljenov filmski izraz. Neka kao odrednice posluže “slow cinema”, apstraktno, apsolutno, ne-narativno...

Komljenov dugometražni prvenac Svi severni gradovi predstavlja korak još dalje u istom pravcu i ne mogu reći da mi je to naročito drago. Dakle ako tražite preporuku za ovaj film na krivoj ste adresi. Verovatno je do mene, usporen tempo trpim samo do neke granice (Komljen je makar obziran da nas ne muči satima kao Lav Diaz ili Bela Tarr), a totalno oslobađanje od konteksta i apsolutna otvorenost za tumačenje mi znaju delovati kao onanija, manjak fokusa i, u krajnjoj liniji, manjak hrabrosti da se problem postavi i adresira. Frustrirajuće je to što Komljen ima i zanatskog znanja i par inovativnih režijskih ideja, ali to ne upotrebljava da bi popravio komunikativnost filma, naprotiv.

Film počinje sa dvojicom bezimenih muškaraca (Kaluđer, Isaković) koji žive u napuštenom hotelu bez struje, vode i međusobne komunikacije. Oni nisu posvađani, njihova dinamika je skladna, ali jednostavno nema. Moguće je čak da imaju nekakvu zajedničku predistoriju. Njihov odnos će se poremetiti kada dođe treći (Komljen) i pridruži se njihovoj nemoj dinamici.

Kao ni za bilo šta drugo, ni za to ne dobijamo objašnjenje, već samo sugestiju u vidu promena u režijskom postupku. Ujednačeni ritam dugih kadrova zamenjen je haotičnijim u kojem se pojavljuje filmska ekipa koja razbija četvrti zid, a Komljen ubacuje i “night vision” i podvodne kadrove, uz kraće, krupnije kadrove koji postaju predominantni.

U filmu nema dijaloga, niti jedne jedine replike. Umesto toga, Komljen nam nudi nekoliko naracija iz usta sva tri lika, ali ni one ne objašnjavaju situaciju na ekranu, nego kroz tematiziranje nekih potpuno drugih stvari (poput napuštenog sajamskog kompleksa u Lagosu koji je gradila ista firma kao i napušteno odmaralište ili razmišljanja o zimi i vetrovima u gradovima severno od lokacije na kojoj su se naši likovi našli), daju informacije o okolnostima, lokacijama i preokupacijama likova.

Apstrakcija u svom apsolutnom obliku i potpuna nekonkluzivnost konteksta i značenja se mogu dvojako tumačiti. Sa pozitivne strane, svako je slobodan da učita svoje mišljenje i tumačenje iz referenci koje mu je Komljen (valjda) ostavio u filmu, a to su između ostalih Godard, Thoreauov Walden, Stalker i da Sve severne gradove proglasi metaforom za post-ratnu traumu, raspad Jugoslavije, suočavanje za prošlošću ili tranziciju koja relikte prošlih vremene (ljude i zgrade) uništava ili prepušta propadanju. Loša stvar u tome je da ta slobodna tumačenja nisu nužno tačna i da će nedovoljno potpore za koju se može uhvatiti oterati i jako upornog gledaoca. Pridružiću se kritičarskim pohvalama za doslednost i rešenost da forma bude ispred sadržine, ali priznajem da mi, kao i većini običnih gledalaca, tako nešto ne leži.

Korida

kritika originalno objavljena na  Monitoru

2016.

režija: Siniša Vidović

scenario: Senad Halilbašić, Siniša Vidović

Možemo se složiti da je zabava koja uključuje borbe životinja nehumana. Argument kako je to prirodno, iskonsko ili šta već je ili infantilan ili maliciozan. Borbe pasa su apsolutno grozna stvar, bez daljnjeg. Petlovi i bikovi su možda već druga stvar. Sa jedne strane, tu je tradicija, ma kako zaumna bila. A tu su takođe i nekakvi liberalniji argumenti. Recimo, petlovi za borbe u principu žive duže od onih namenjenih za juhu. A kod bikova sigurnost je u samoj veličini životinje: teško da će jedan bik tek tako ubiti drugog, cilj je pre svega oterati protivnika i impresionirati krave.

Pustimo sad španjolsku koridu koja je nehumana zbog toga što se u nju meša čovek koji ima prednost oružja i recimo ponešto o bosanskoj. Piscu Petru Kočiću je ona poslužila kao metafora za borbu za slobodu od austrougarske okupacije, ali ona najpoznatija, Grmečka, još je starija od toga. Nju su uvažavali i turski sultani i Franjo Josip i Karađorđevići i Tito. Jednostavno, ona je tradicija i deo narodnog identiteta, i to ne srpskog, hrvatskog ili bošnjačkog, niti smo lokalno grmečkog, već uopšte bosanskog. Posle rata 90-ih, koride su se obnovile, na početku ih je možda bilo 20-ak, sada ih je preko 200.

Dobra vest je da Bosna 20 godina posle rata ipak ima makar nešto što se smatra zajedničkim identitetom za celu državu, a ne za naciju, entitet ili neku usku lokalnu sredinu. Loše je to što su to u principu trivijalne stvari poput kolača s Orijenta, ćevapa, pita i... pomenute koride koja se posmatraču sa strane može učiniti moralno upitnom. Ništa fudbalska reprezentacija, ništa Zmaj od Bosne, ništa Hasanaginica, ništa Gavrilo Princip. Dva bika, ledina, borba, dernek.

Ma kako to čudno zvučalo, na koride dolaze i ljudi koji ne žive u Bosni. Gastarbajteri i njihovi potomci se voze nekoliko puta godišnje, možda i češće, kako bi i oni učestvovali u tom spektaklu. Oni koji su ostali u Bosni ili se vratili iz izbeglištva ili pečalbe imaju problema kao i svi sportisti: rivalstvo ponekad dobija nerazumne razmere. Ali ljudi nekako guraju dalje, korida ima i svoju kraljicu koja će nam objasniti da glavni motiv nije ni novac, ni hvalisanje, jer bika bodača svako može kupiti, već ljubav prema ovom “sportu”, tradiciji i životinjama.

Siniša Vidović, autor mlađe generacije poreklom iz Bosne, rođen u Rijeci, školovan i nastanjen u Austriji, preko fenomena bosanske koride secira post-ratni i post-jugoslovenski mentalitet u Bosni i Hercegovini. Možda to zvuči standardno, festivalski i potrošeno, uostalom “ko nas, bre, zavadi” je mantra koja se nekako podrazume u post-jugoslovenskom filmu, ali Vidović uspeva da unese svež pogled (kako sa strane, tako i izbliza) i da u tome ne bude patetičan, nego pre svega iskren. On režira lakom rukom, prenosi atmosfetu nostalgičnog, ruralnog derneka, “otvara” i sa poštovanjem sluša svoje sagovornike i prenosi notornu poantu kako bi se ljudi i narodi već nekako dogovorili da nije politike i političara, religije i verskih poglavara. Vidović uspeva da pronađe prave sagovornike i da ispriča toplu ljudsku priču, elegantno i van šablona tradicionalnog dokumentarnog filma. On ulazi u njihov intimni prostor sa iskrenim ljudskim interesom i oni ga puštaju, puni poverenja.

S tim u vezi, značajna je ujdurma sa zabranom tradicionalne Grmečke Koride od strane lokalnih vlasti. Jasno, radi se o nekakvoj špekulaciji, a izgovori vezani za minirano područje i masovne grobnice iz Drugog svetskog rata su samo zgodni, politički korektni izgovori. Zanimljivo, dobrobit životinja se tu ne pominje, to se ionako percipira kao zapadnjačko prenemaganje. Čime je zabrana rezultirala? Entuzijasti iz redova svih naroda stupili su zajedno i okrenuli se protiv političke samovolje. Korida je starija i važnija od svake vlasti.

U pozadini, diskretno, ali dovoljno uočljivo, vidimo posledice rata, srušene i spaljene kuće, obnovljene ili ne, a ni sagovornici nisu stidljivi da o tome kažu koju. Rat se percipira kao katastrofa negde iz vana, a mantra “kako svima, tako i meni” deluje utešno. Život opet nekako ide dalje, onako kako mora. Tako su povratnici iz izbeglištva počeli od nule, “kraljica” Renata se od ljudske gadosti okreće prema životinjama, a povratnik Stipo, zajedno sa svojim sinom i unukom koji su ostali u Austriji, ne propušta nijednu koridu. Nešto te ljude mora spojiti i tu vidimo svrhu koride: bikovi će se već snaći, a ljudi će biti zajedno, ne samo fizički na istom mestu, nego i duhom.

Međunarodna publika je Koridu već videla na nekoliko festivala. U “domaćem” Linzu, Korida je podelila glavnu nagradu u domaćoj konkurenciji (zanimljivo, podelila ju je sa filmom još jedne autorice bosanskog porekla, Selme Doborac). Na drugom domaćem terenu, u Sarajevu, premijera se očekuje na ovogodišnjem SFF-u. Biće zanimljivo pratiti reakciju publike na ovo toplo, humano i nostalgično filmsko delo.

Obrana i zaštita / A Stranger

2013.

scenario i režija: Bobo Jelčić

uloge: Bogdan Diklić, Nada Đurđevska, Ivana Roščić, Rakan Rushaidat, Sergej Trifunović

Letos sam bio u Mostaru, a i u poslednjih godinu-dve sam upoznao dosta Mostaraca. Prepoznam ih na kilometar po melodiji govora, više pevajućoj nego otegnutoj. Video sam starije Mostarce kako žive sa nostalgijom, koliko im nedostaje njihovo vreme u kojem su se snalazili. Video sam i mlađe koji tamo i sada pokušavaju da nađu nekakav modus operandi i da oplemene život u gradu. Čuo sam i jedne i druge kako se žale na političare, mafijaše, muljatore i nedefinisan status grada, koji je nominalno otvoren, ali suštinski podeljen Neretvom na bošnjački i hrvatski deo.

Bobo Jelčić, više teatarski nego filmski reditelj je Mostarac i razume Mostar. A Obrana i zaštita je film o stvarnom Mostaru. Tu u fokusu nije ni podeljeni grad, ni srušeni most, ni izgredi oko fudbalskih utakmica, ni velika ni mala politika. To je priča o jednom običnom čoveku koji vodi običan život u traumatičnim uslovima koji su toliko dugo na snazi da su i oni postali obični. Jedino je dan koji je portretiran u filmu malo stresniji nego obično i centralni lik filma počinje da se guši u teskobi i paranoji.

Ima nečeg od modernog teatra u filmu, ta off-off svedenost, napuštanje klasičnih rigidnih koncepata, traganje za jednostavnim, efektnim i jeftinim rešenjima. Kamera je u nivou likova, u pokretu, iz ruke, trese se i švenkovi deluju malo grubo. Da ne prepoznajemo glumce, film bi prošao kao dokumentarac o urbanoj fauni jednog nesretnog grada. Film počinje relativno statičnom scenom umiranja u offu, vidimo cigaretu koja dogoreva i teglu meda ili pekmeza i naziremo čoveka koji nepomično leži iza tog krša na stolu. Vidimo i komšijsku frku i strku i jasno nam je šta se desilo.

U sledećoj sceni upoznajemo junaka filma. Ovo junak treba shvatiti uslovno, pošto je Slavko (Diklić) sve pre nego junak, više bi prošao kao mali miš, kao nemoćni pojedinac, poguren i paranoičan, koji ovisi o razvoju situacije koja ga puni teskobom. Pokojnik iz prve scene je Slavkov prijatelj Đuraga, očito prijatelj iz jednih prošlih vremena. Slavko bi trebalo da ode na sahranu, jer mu tako moral nalaže i jer žena Milena (Đurđevska) to od njega očekuje, međutim nije sve tako jednostavno. Slavko čeka nekog Dragana da mu se javi oko nekog posla, a Dragan se ne javlja pa ne javlja, a taj Dragan je neki političko-funkcionerski bumbar, a još je neko prosuo priču da se Slavko više miriše sa “njihovima” nego sa “svojima”. Odlazak na sahranu u “njihov” deo grada može da ga egzistencijalno ugrozi. A kao šlag na tortu, Slavko očekuje i sina sa kojim nije u najboljim odnosima, koji dolazi u posetu.

U filmu se ne dešava bog zna šta, izdeljen je na segmente koji bi sjajno izgledali u teatru, ali Slavkov lik i Diklićeva izvedba su nešto maestralno, magnetično, neodvojivo jedno od drugog (Diklić je majstor za akcente i bez problema skida urbani mostarski sleng) i sasvim dovoljan razlog da film bude zanimljiv. Iako deluje amaterski i neuredno, na tragu tog chaos cinema, treba imati u vidu da je svaki švenk na svom mestu, da su kadrovi namerno predugački i iz čudnih uglova i da je osvetljenje namerno škrto. Naravno, filmu ne bi škodio manji odmak od te filmske dogme započete u Rumuniji, i profitirao bi od urednijeg izgleda, sa upotrebom stativa na par mesta.

Na narativnom nivou, nema se šta za dodati ili oduzeti. Dešavanje nije bitno kada su likovi toliko životni i kada su njihove motivacije razumljive. Verovatno da će ovaj film komunicirati bolje sa domaćom publikom, ali ni stranoj nisu zatvorena vrata, samo će im manje toga sa margina biti jasno. Neće prepoznati Mostar kao lokaciju i paradigmu, ali priča je moguća u svakom drugom podeljenom gradu u post-ratnom periodu. Neće razumeti Diklićevu potrebu da trtlja u prazno, da naklapa samo da ne bi ćutao, jer kad zaćuti, more ga crne misli (tipično za balkanske muškarce određenih godina), neće možda razumeti zašto je Jelčić propustio da poentira (ironično) u jednom trenutku (samo švenkom prelazi preko nekog panoa sa reklamom na kojoj piše “zauvek zajedno”), iako je to naoko glavna tema filma. Na drugoj strani će svetska publika naći nekoliko sasvim pristojnih univerzalija, recimo besmislenu i napornu šumu birokratije koja izaziva korupciju, sa čime se i završava film, ili starenje i neprilagodljivost novim vremenima, posebno ako su promene skokovite ili obrnute na glavu.

 

U tom smislu je znakovita i razlika u regionalnog i internacionalnom naslovu. Odbrana i zaštita je naziv školskog predmeta iz socijalističke prakse koji je od građana morao stvoriti vikend-vojnike spremne da se odbrane i zaštite od domaćih i stranih neprijatelja. Kako je to prošlo, videli smo, a generacija glavnog junaka i dalje ne zna koji su koji neprijatelji, niti od koga da se brani i štiti, što kod njega stvara paranoju. Tu dolazimo do internacionalnog festivalskog naslova, koji bi bio možda efektniji na francuskom: L'Etranger, zato što gledaoce šalje u smeru Camusa i njegovog genijalnog romana. Da, Slavko je taj Camusov stranac, stran samom sebi, svom okruženju, svom prostoru i vremenu i u konfliktu sa svima.

Moram istaći sjajne glumce, predvođene Bogdanom Diklićem i ceo njegov “low key” performans na temu čoveka koji nije sposoban da upravlja svojim životom jer je produkt jednog prošlog, zauvek izgubljenog vremena. On će mirno ćutati dok ga žena i sin teraju u kurac, zato što zna da su u pravu, i zato što bi on sam sebe, takvog kakav je, oterao u kurac, samo da ima snage za to. Taj pogrbljeni stav konstantne patnje niskog intenziteta je nešto što se teško da opisati rečima. Ni ostali glumci nisu loši, niti su oterani sa ekrana, nego pristojno prate Diklićev ritam i inteligentni Jelčićev scenario. Još jedan od značajnijih fakotra je genijalna, efektna fotografija Erola Zupčevića, koja se fokusira na smeđe-sive tonove porušenog i nikad do kraja obnovljenog Mostara, daleko od očiju turista i TV kamera, daleko od obnovljenog mosta i ušminkanog centra. Enterijeru je posvećena ista pažnja, tu su socijalistički stanovi i bezdušni prostor neke od brojnih javnih ustanova čiji broj eksponencijalno raste.

Slažem se da je rat u Bosni, sa sve svojim posledicama, tema koja mi je sve manje i manje zanimljiva na filmu, i da se nemilice troši u nadi da će se neki film na taj način domoći festivala jer kao govori o nečemu važnom. Ali prošla godina je bila izuzetak. Imali smo prenaglašenu tragediju Haliminog puta, imali smo širok razmah Krugova, i sada jednu intimističku priču sa Obranom i zaštitom. Ta intimnost i insajderska, iskrena pozicija, bez upiranja prstom i bez previše osvrta na sam rat (ne više od toga koliko isti boji svetove likova u filmu) čine Obranu i zaštitu bitnim post-yu filmom, a autorski stav filma je neupitan.

Problem nastaje sa estetikom i mehanikom filma. Potpuno je jasno da ovo nije film za svakoga, čak ni za široku publiku, a ugođaj potpuno zavisi od gledaočevog stava prema stilu. Hitchcock je film nazvao životom bez dosadnih delova. Jelčić, čovek teatra, se ne drži Hitchcocka, nego Čehova, i od naizgled dosadnih, svakodnevnih rutina i ljudi uspeva da izvuče dramu, ali i malo humora na neočekivanim mestima. Meni dovoljno.

Halimin put / Halima's Path

2012.

režija: Arsen A. Ostojić

scenario: Fedja Isović

uloge: Alma Prica, Olga Pakalović, Mijo Jurišić, Izudin Bajrović, Miraj Grbić, Mustafa Nadarević

Čitam kritike što po novinama, što po internetu, i svi nahvališe Halimin put na sva usta, te to je najbolji film o ratu u Bosni (i njegovim posledicama), te vrhunske izvedbe glumaca, te (istinita) priča koja pogađa pravo u srce. Još kad vidim da je film pokupio silne neke nagrade po festivalima (dakako, ne u Cannesu, Berlinu, na Telluridu ili Sundance festivalu, ali svejedno), shvatim da ga prvom prilikom moram pogledati.

Unapred se izvinjavam čitaocima iz Hrvatske na “varanju” u pogledu ove kritike. Film sam pogledao kad i svi ostali, gde i svi ostali, na televiziji. Tako da je ova kritika namenjena čitaocima iz drugih krajeva naše bivše domovine, onima koji nisu imali prilike da film pogledaju.

Dakle, imamo tri vremenska perioda preko kojih se ova priča rasteže, počinje 70-ih, daleko pred rat ili bilo kakvu indiciju rata. To, naravno, ne znači da su odnosi među nacijama, u ovom slučaju Srbima i Muslimanima u ruralnoj Bosni, harmonični. Recimo da bi se to moglo opisati ovako: neka ih Vlasi/Turci tamo gde su, ali ne daj bože da “moj sin/kćer” oženi/uda se za Vlaha/Turčina/Vlahinju/Turkinju, što je i okidač za ovaj film. Originalnu romansu Slavomira (Jurišić) i Safije (Pakalović) ne vidimo, ona je naprosto tajna dok se ne pojave posledice: Safija ostaje trudna i jedne noći kuca na vrata svoje dobre tetke Halime (Prica) da je pita šta će i kako će pošto će je otac (Nadarević) ubiti, i to ne samo figurativno. Slavomir ima neke druge brige, čeka ga šljaka u Minhenu, a već iz nekog razloga ne može povesti sa sobom Safiju. Safija onda rađa manje ili više u tajnosti i daje sina na brigu Halimi, inače nerotkinji... Mali Mirza odrasta okružen ljubavlju sa majkom i ocem, i igra se sa rođakom Aronom, sinom njegovog “strica” Mustafe.

Drugi deo priče se dešava nekoliko godina posle rata, i na svim likovima se vide posledice. Halima je udovica shrvana bolom, i strana administracija je upravo u nekoj masovnoj grobnici pronašla ostatke njenog muža (Bajrović), ali ne i Mirzine, za šta im treba uzorak DNK jednog od roditelja. Situacija je škakljiva, jer se Safija u međuvremenu udala za Slavomira i živi sa njim negde u Republici Srpskoj. Ni njima dvoma ne cvetaju ruže, Slavomir se vratio u Bosnu sa nevelikom količinom novca i jednom “mečkom” koja je za dvadeset i kusur godina zarđala, a još je bio u ratu i izašao iz njega sa groznim traumama, pa se leči rakijom.

Sam period rata je prikazan u kratkim flashbackovima iz Halimine perspektive, i oni su asocijativni i efektni. E, sad, Halimin put iz naslova je i fizički put: ona je starija žena iz zabitog sela, a do Safijinog zabitog sela ne saobraća autobus, ali je mnogo više od toga put kroz zapletenu mrežu socijalnih odnosa: treba nagovoriti nekoga da je odveze tamo, da se ne izlane i ispriča zašto joj to baš treba, te da ubedi Safiju da i ona otkrije tajnu ili makar samo da da uzorak na analizu, ne bi li Halima u miru pokopala Mirzu i pokušala da nastavi sa svojim životom, odnosno sa onim što je ostalo od njega. Ne treba zaboraviti ni to da Slavomir ne izgleda kao vijetnamski veteran bez razloga: celo to zamešateljstvo može ostaviti posledice i na njega, i on može ispasti najveća žrtva.

Zašto sam to ispričao tako konfuzno? Prvo, da ne bih uleteo u spoilere, pošto je to sa ovim i ovakvim filmovima neviđeno lako. A drugo bi bilo zato što i ne može drugačije, kada se priča kreće po krugovima porodice, porodičnih tajni i odnosa. Da je malo manje zapleten na tom planu, Halimin put bi bio balkanska, gerijatrijska varijacija na temu Winter's Bone, priča o navigaciju kroz šumu zapletenih odnosa u jednom devastiranom okolišu. Međutim, sa podmetnutom decom, starim svađama i prekinutim odnosima, ovaj film klizi nedvosmisleno ka teritoriji melodrame i telenovele.

Svestan sam da zvučim glupavo i bezosećajno, ali ja to ne kupujem. Emocije koje ovaj film izaziva su jako jeftini poeni, sudbine likova su prikazane kao tragične da ne mogu biti tragičnije (što je sve istina, posebno ako je priča istinita), i svi su oni žrtve jednog spleta okolnosti, dok o dubljim uzrocima ne znamo ništa osim notorne činjenice da se Srbi i Muslimani nisu baš mirisali ni pre rata. Zapravo, od melodrame i telenovele ovaj film se razlikuje samo smrtno ozbiljnim tonom, devastiranim krajolikom nasuprot pitoresknom, bedom nasuprot bogatstvu. Opet, svestan sam da je sve viđeno u filmu posledica jednog konkretnog spleta okolnosti i da su neki realno postojeći ljudi to iskusili na svojoj koži i ne “downplayam” njihovu tugu, bol i tragediju, samo ne bih baš gledao film o tome, naročito ne tako izveden film.

Arsen A. Ostojić se već dokazao kao autor koji voli da zabija lake emotivne poene. Ako zanemarimo njegovu američku karijeru i nekoliko kratkometražnih i opskurnih filmova snimljenih u veoma skromnim produkcijskim uslovima i pozabavimo se Ostojićevom karijerom u Hrvatskoj, videćemo shemu njegovih filmova. Ta divna splitska noć je omnibus / hyperlink film koji se uglavnom bavi problemom heroina u Splitu kroz tri različite i školski ukrštene priče, ali ne donosi nova saznanja i vuče dobro poznate konce na putu za tragediju. Ničiji sin se bavi pitanjem (genetskog) identiteta u post-ratnom sjebanom okruženju i tragičnim posledicama tog otkrića. Da, Ostojićevi filmovi će vas odraditi emotivno ako im se prepustite bez rezerve i ne propitujete ih.

Halimin put tu manipulaciju gledaočevim emocijama dovodi na rub savršenstva. Naravno, regularna publika će na to pasti već sa prvim hintom: 16 mm kamerom i verite slikom bosanske zabiti. Gledaocima će tuga biti okidana u skoro svakoj sceni, uz nešto malo vedrijih flashbackova na Mirzino detinjstvo koji služe kao odmor. Još logičnije je da je festivalska publika i dobar deo kritike koja po tim festivalima visi takođe zagrizla udicu. Hamilin put je tipičan euroimages koprodukcijski uradak za tipičnu ciljnu grupu, sa dosta boljom glumom od balkanskih standarda. U oštrijoj konkurenciji (film je hrvatski kandidat za predstojeće Oscare), Hamilin put nema skoro nikakvih šansi da bude zapažen pored naslova kao što su The Hunt, Blue Is The Warmest Color ili The Broken Circle Breakdown. Verovatno je da bi izgubio trku i sa Krugovima, koji se odlikuju ozbiljnijom produkcijom, i žešćim marketingom, i pre svega nagradom na Sundancu. Ipak, Ostojić je uspeo makar u jednom: konačno je dobio američki angažman u polupristojnim produkcijskim uslovima.