All Alone / Sam samcat

kritika originalno objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Bobo Jelčić

uloge: Rakan Rushaidat, Predrag “Miki” Manojlović, Snježana Sinovčić, Lea Breyer, Ksenija Marinković

Pojava Bobe Jelčića na regionalnoj filmskoj sceni pre nekoliko godina predstavljala je pravo osveženje. Inače aktivan pre svega u teatru, Jelčić je sa Obranom i zaštitom (2013) demonstrirao da poznaje ljude, likove i glumce, šta i kako treba raditi s njima, da polazeći od njih zna konstruirati i ispričati priču, a usput i da ume režirati sa stilom i sigurnošću jednog prekaljenog veterana. Ako je i prvi put bilo slučajno, drugi nije: nakon premijere u takmičarskom programu Sarajeva belodano je jasno čak i na prvo gledanje da je Sam samcat delo istog autora (Autora sa velikim A), da nije u pitanju isti film, ali da je on u najmanju ruku jednako dobar kao i prethodni.

Poveznica sa Obranom i zaštitom je mnogo. Prvo, u centru stoji običan, odnosno sjeban i nemoćan čovek. On je sada nešto mlađi, sveže razvedeni Marko (igra ga Rakan Rushaidat) koji se bori za starateljstvo nad svojom kćeri (Breyer) ne samo sa bivšom ženom, nego još i više sa šumom kontratiktornih i promenama podložnih birokratskih potpisa. Kao što se Obrana i zaštita završava u policijskoj stanici pri pokretanju određene procedure, tako sa kancelarijskim žamorom koji se, skupa sa radnjom u toj prvoj sceni ponavlja u krugovima po oprobanom birokratskom modelu “fali ti jedan papir, ovde datum i potpis, ako ste ovo, onda ne može ono” i sve u tom stilu. Marka žongliraju razne državne službe, a on, sasvim ljudski želi samo jedno: da provodi više sa kćerkom.

 

Jasno nam je da je on gubitnik, stalno na istom dosadnom poslu, stalno u istoj “lonac-plavoj” jakni, sa izbezumljenim i izmučenim pogledom. I jasno da taj gubitnik neće dobro završiti, ma kako se svi oko njega trudili da mu pomognu. Ili možda čak zbog toga. Tu su pre svega njegovi tetka (Sinovčić) i tetak (Manojlović) sa kojima živi koji su takođe svako za sebe u svom svetu. Oboje buncaju sebi u bradu i govore sami sa sobom čak i kad govore s nekim, tetka se žali kako nju niko ne sluša, dok tetak stalno spominje tog nekog svog znanca koji je nekada radio u nekom ministarstvu i ima veze. Prijatelji koji mu dolaze u posetu nisu ništa bolji: i oni su puni saveta i ideja, doduše manje razrađenih i svako je uveren da je baš njegov predlog najpametniji.

Kada govorimo o stilu, nameće se pitanje kontinuiteta. U prethodnom filmu se oslanjao ponajviše na glavnog glumca i fotografiju Erola Zupčevića (nalik na filmove s početka rumunskog novog vala, sa kamerom iz ruke koja snima izbliza, naglim švenkovima, čudnim uglovima i grubim pokretima). U novom filmu je to još dodatno razradio: glumac sa najviše autoriteta, Miki Manojlović, diktira tempo iz pozadine, igrajući sporednu ulogu (što je majstorsko dostignuće ne samo zato što je toliko pasivni lik teško igrati, već i zato što drugima ne oduzima priliku da se i oni pokažu), Rakan Rushaidat svoj posao odrađuje nezavisno, potpuno ulazeći u svoj lik koji je tek delimično svestan okoline, a Zupčevićeva fotografija je nešto prefinjenija, manje napadno sirova, ali opet prepoznatljiva.

Novina sa kojom se Jelčić poigrava je dizajn zvuka kao oruđe dramaturgije. Dakle, u svoju “rumunsku” poetiku on uvodi elemente ranog Altmana: dijalog koji se preklapa i stapa u iritantniji ili tiši šum. Razlog je jasan – svi govore i niko nikog ne sluša, a kako sve gledamo iz Markove perspektive, agresivnost prisustva buke savršeno korespondira sa njegovim raspoloženjem, pa mu taj šum ili stvara dodatni pritisak ili je u stanju da se iz njega makar delimično isključi.

Važan element za razumevanje filma je i prilično detaljan kontekst. Reč je o periferiji Zagreba i krugu Hercegovaca koji tamo žive. Jelčić to nigde ne spominje eksplicitno, ali to je jasno iz svakog detalja i malog socijalnog rituala. Opet, to može biti unekoliko problematično gledaocima koji taj kontekst neće prepoznati bilo zato što im je suviše lokalan i stran ili egzotičan, bilo zato što sami nemaju koncept kulta zavičaja.

Ono što je možda i najveći domet filma je uklopljenost svih elemenata sa kojima Jelčić žonglira i kao scenarista i kao reditelj. Tehnički i zanatski, film je onakav kakav treba biti. Na narativnom nivou zna se šta je tu bit priče: borba čoveka sa stoglavom aždajom korupcije, sa svojom okolinom i sa samim sobom, zna se šta je tu neprijatelj, a ko je “levo smetalo”, da kontekst ne preuzima priču, pa ovo nije još jedan od kultur-rasističkih filmova o seljačinama sa periferije kakti metropole. Jelčić dobro kalkulira koliko se gubi kada se neki od slojeva odstrani, Sam samcat možda nije savršeno komunikativan film niti film po svačijem ukusu, ali bi bilo potpuno krivo reći da ne valja.

Obrana i zaštita / A Stranger

2013.

scenario i režija: Bobo Jelčić

uloge: Bogdan Diklić, Nada Đurđevska, Ivana Roščić, Rakan Rushaidat, Sergej Trifunović

Letos sam bio u Mostaru, a i u poslednjih godinu-dve sam upoznao dosta Mostaraca. Prepoznam ih na kilometar po melodiji govora, više pevajućoj nego otegnutoj. Video sam starije Mostarce kako žive sa nostalgijom, koliko im nedostaje njihovo vreme u kojem su se snalazili. Video sam i mlađe koji tamo i sada pokušavaju da nađu nekakav modus operandi i da oplemene život u gradu. Čuo sam i jedne i druge kako se žale na političare, mafijaše, muljatore i nedefinisan status grada, koji je nominalno otvoren, ali suštinski podeljen Neretvom na bošnjački i hrvatski deo.

Bobo Jelčić, više teatarski nego filmski reditelj je Mostarac i razume Mostar. A Obrana i zaštita je film o stvarnom Mostaru. Tu u fokusu nije ni podeljeni grad, ni srušeni most, ni izgredi oko fudbalskih utakmica, ni velika ni mala politika. To je priča o jednom običnom čoveku koji vodi običan život u traumatičnim uslovima koji su toliko dugo na snazi da su i oni postali obični. Jedino je dan koji je portretiran u filmu malo stresniji nego obično i centralni lik filma počinje da se guši u teskobi i paranoji.

Ima nečeg od modernog teatra u filmu, ta off-off svedenost, napuštanje klasičnih rigidnih koncepata, traganje za jednostavnim, efektnim i jeftinim rešenjima. Kamera je u nivou likova, u pokretu, iz ruke, trese se i švenkovi deluju malo grubo. Da ne prepoznajemo glumce, film bi prošao kao dokumentarac o urbanoj fauni jednog nesretnog grada. Film počinje relativno statičnom scenom umiranja u offu, vidimo cigaretu koja dogoreva i teglu meda ili pekmeza i naziremo čoveka koji nepomično leži iza tog krša na stolu. Vidimo i komšijsku frku i strku i jasno nam je šta se desilo.

U sledećoj sceni upoznajemo junaka filma. Ovo junak treba shvatiti uslovno, pošto je Slavko (Diklić) sve pre nego junak, više bi prošao kao mali miš, kao nemoćni pojedinac, poguren i paranoičan, koji ovisi o razvoju situacije koja ga puni teskobom. Pokojnik iz prve scene je Slavkov prijatelj Đuraga, očito prijatelj iz jednih prošlih vremena. Slavko bi trebalo da ode na sahranu, jer mu tako moral nalaže i jer žena Milena (Đurđevska) to od njega očekuje, međutim nije sve tako jednostavno. Slavko čeka nekog Dragana da mu se javi oko nekog posla, a Dragan se ne javlja pa ne javlja, a taj Dragan je neki političko-funkcionerski bumbar, a još je neko prosuo priču da se Slavko više miriše sa “njihovima” nego sa “svojima”. Odlazak na sahranu u “njihov” deo grada može da ga egzistencijalno ugrozi. A kao šlag na tortu, Slavko očekuje i sina sa kojim nije u najboljim odnosima, koji dolazi u posetu.

U filmu se ne dešava bog zna šta, izdeljen je na segmente koji bi sjajno izgledali u teatru, ali Slavkov lik i Diklićeva izvedba su nešto maestralno, magnetično, neodvojivo jedno od drugog (Diklić je majstor za akcente i bez problema skida urbani mostarski sleng) i sasvim dovoljan razlog da film bude zanimljiv. Iako deluje amaterski i neuredno, na tragu tog chaos cinema, treba imati u vidu da je svaki švenk na svom mestu, da su kadrovi namerno predugački i iz čudnih uglova i da je osvetljenje namerno škrto. Naravno, filmu ne bi škodio manji odmak od te filmske dogme započete u Rumuniji, i profitirao bi od urednijeg izgleda, sa upotrebom stativa na par mesta.

Na narativnom nivou, nema se šta za dodati ili oduzeti. Dešavanje nije bitno kada su likovi toliko životni i kada su njihove motivacije razumljive. Verovatno da će ovaj film komunicirati bolje sa domaćom publikom, ali ni stranoj nisu zatvorena vrata, samo će im manje toga sa margina biti jasno. Neće prepoznati Mostar kao lokaciju i paradigmu, ali priča je moguća u svakom drugom podeljenom gradu u post-ratnom periodu. Neće razumeti Diklićevu potrebu da trtlja u prazno, da naklapa samo da ne bi ćutao, jer kad zaćuti, more ga crne misli (tipično za balkanske muškarce određenih godina), neće možda razumeti zašto je Jelčić propustio da poentira (ironično) u jednom trenutku (samo švenkom prelazi preko nekog panoa sa reklamom na kojoj piše “zauvek zajedno”), iako je to naoko glavna tema filma. Na drugoj strani će svetska publika naći nekoliko sasvim pristojnih univerzalija, recimo besmislenu i napornu šumu birokratije koja izaziva korupciju, sa čime se i završava film, ili starenje i neprilagodljivost novim vremenima, posebno ako su promene skokovite ili obrnute na glavu.

 

U tom smislu je znakovita i razlika u regionalnog i internacionalnom naslovu. Odbrana i zaštita je naziv školskog predmeta iz socijalističke prakse koji je od građana morao stvoriti vikend-vojnike spremne da se odbrane i zaštite od domaćih i stranih neprijatelja. Kako je to prošlo, videli smo, a generacija glavnog junaka i dalje ne zna koji su koji neprijatelji, niti od koga da se brani i štiti, što kod njega stvara paranoju. Tu dolazimo do internacionalnog festivalskog naslova, koji bi bio možda efektniji na francuskom: L'Etranger, zato što gledaoce šalje u smeru Camusa i njegovog genijalnog romana. Da, Slavko je taj Camusov stranac, stran samom sebi, svom okruženju, svom prostoru i vremenu i u konfliktu sa svima.

Moram istaći sjajne glumce, predvođene Bogdanom Diklićem i ceo njegov “low key” performans na temu čoveka koji nije sposoban da upravlja svojim životom jer je produkt jednog prošlog, zauvek izgubljenog vremena. On će mirno ćutati dok ga žena i sin teraju u kurac, zato što zna da su u pravu, i zato što bi on sam sebe, takvog kakav je, oterao u kurac, samo da ima snage za to. Taj pogrbljeni stav konstantne patnje niskog intenziteta je nešto što se teško da opisati rečima. Ni ostali glumci nisu loši, niti su oterani sa ekrana, nego pristojno prate Diklićev ritam i inteligentni Jelčićev scenario. Još jedan od značajnijih fakotra je genijalna, efektna fotografija Erola Zupčevića, koja se fokusira na smeđe-sive tonove porušenog i nikad do kraja obnovljenog Mostara, daleko od očiju turista i TV kamera, daleko od obnovljenog mosta i ušminkanog centra. Enterijeru je posvećena ista pažnja, tu su socijalistički stanovi i bezdušni prostor neke od brojnih javnih ustanova čiji broj eksponencijalno raste.

Slažem se da je rat u Bosni, sa sve svojim posledicama, tema koja mi je sve manje i manje zanimljiva na filmu, i da se nemilice troši u nadi da će se neki film na taj način domoći festivala jer kao govori o nečemu važnom. Ali prošla godina je bila izuzetak. Imali smo prenaglašenu tragediju Haliminog puta, imali smo širok razmah Krugova, i sada jednu intimističku priču sa Obranom i zaštitom. Ta intimnost i insajderska, iskrena pozicija, bez upiranja prstom i bez previše osvrta na sam rat (ne više od toga koliko isti boji svetove likova u filmu) čine Obranu i zaštitu bitnim post-yu filmom, a autorski stav filma je neupitan.

Problem nastaje sa estetikom i mehanikom filma. Potpuno je jasno da ovo nije film za svakoga, čak ni za široku publiku, a ugođaj potpuno zavisi od gledaočevog stava prema stilu. Hitchcock je film nazvao životom bez dosadnih delova. Jelčić, čovek teatra, se ne drži Hitchcocka, nego Čehova, i od naizgled dosadnih, svakodnevnih rutina i ljudi uspeva da izvuče dramu, ali i malo humora na neočekivanim mestima. Meni dovoljno.