Erased / Izbrisana

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Slovenački pisac, scenarista i režiser Miha Macini je, prema sopstvenom priznanju, za problem „izbrisanih“, stanovnika Slovenije koji su zbog rođenja u nekoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici preko noći ostali bez državljanstva, dokumenata i statusa, čuo tek četiri godine kasnije. Tom problematikom bave se neke humanitarne organizacije, ali izostao je njen tretman kroz kulturu i medije. „Izbrisani“ su još u velikoj meri tabu tema koju i pored međunarodne sudske presude osporavaju određene političke partije i delovi društva. 

 

Stoga, Macini je napisao prvu verziju scenarija, a onda ju je zbog nemogućnosti finansiranja pretočio u roman, da bi ga nakon solidnog uspeha ponovo adaptirao i režirao dugometražni prvenac. 

Film jednostavnog, a moćnog naslova „Izbrisana“ premijerno je prikazan prošle godine na nacionalnom festivalu u Portorožu (uz četiri nagrade Vesna), da bi u bioskope došao početkom ove.

Iako sadržaj možda vapi za političkom doku-dramom, Macini se opredelio za ličniju priču koja u centar stavlja odskora majku Anu Jovanović, rođenu u Kragujevcu, ali odraslu u Ljubljani. 

 

Njeni problemi počinju u porodilištu, gde ne mogu da pronađu njeno ime zavedeno u kompjuteru iako je tokom trudnoće redovno posećivala doktoricu. Otpisavši to kao administrativnu grešku, Ana se fokusira na porođaj, ali problem se vremenom stepenuje. 

 

Ne mogu je otpustiti iz bolnice dok ne plati račun, a naročito ne mogu pustiti njenu kćerku. Tek nakon scene koju napravi, pa završi u azilu za imigrante Ana saznaje da je izbrisana iz evidencije državljana.

Nakon prvog pokušaja da sredi problem u opštini, Ana ostaje i bez lične karte, ali sa saznanjem da je neće deportovati ako se bude držala ispod radara. Njoj to nije opcija jer želi kćerku nazad, pa bira teži put koji uključuje šaltere, potezanje veza, traženje pomoći od nadležnih organizacija, pa čak i obraćanje medijima...

Dramaturški film funkcioniše solidno jer Macini vrlo dobro zna da će nas desenzitizirati ako nas bude zasipao samim crnilom, pa tako Ana s vremena na vreme doživljava trenutke radosti i sitnih pobeda u borbi sa birokratskim i ne samo birokratskim vetrenjačama. Naravno, Macini će se tu i tamo osloniti na poneki kliše, možda čak i nepotrebno. Otac njenog deteta je, recimo, bogat i oženjen, a igra ga ko drugi nego Sebastijan Kavaca.

Režijski film nije impozantan, ali nije ni loš, a momenti inspiracije (recimo, kontrast između relativno sitne Ane i brutalističke arhitekture koja predstavlja državne institucije), detalji perioda i rad sa glumcima zaslužuju svaku pohvalu. Kada smo kod glume, valja reći da celi film stoji na plećima izvrsne hrvatske glumice Judite Franković-Brdar koja je sposobna za mikro-glumu bez odlaska u melodramatične aporije. Čak je i specifični ljubljanski akcenat kojim govori uverljiv sa tek pokojom greščicom.

Ostatak glumačke postave čine izvrsno izabrani slovenački glumci Marko Mandić kao televizijski novinar, Jernej Kogovšek kao Senad, još jedan od „izbrisanih“, pokojni Jernej Šugman kao policijski inspektor, Pia Zemljič i Maruša Majer kao bolničke administratorke, Doroteja Nadrah kao studentkinja medicine koja Ani izlazi u susret, kao i crnogorski glumac Izudin Bajrović u ulozi Aninog oca. Relativno male uloge ipak daju glumcima dovoljno prostora da zablistaju.

U konačnici, reč je o prilično dobrom filmu u žanrovskom ključu „čovek protiv sistema“, kog tema čini potrebnim i, nadajmo se, unekoliko katarzičnim za društvo čije ga sklonosti ka nepriznavanju krivice, žmurenju pred problemima i forsiranom odmaku od Balkana čine tom istom Balkanu upadljivo sličnim.

 

All Alone / Sam samcat

kritika originalno objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Bobo Jelčić

uloge: Rakan Rushaidat, Predrag “Miki” Manojlović, Snježana Sinovčić, Lea Breyer, Ksenija Marinković

Pojava Bobe Jelčića na regionalnoj filmskoj sceni pre nekoliko godina predstavljala je pravo osveženje. Inače aktivan pre svega u teatru, Jelčić je sa Obranom i zaštitom (2013) demonstrirao da poznaje ljude, likove i glumce, šta i kako treba raditi s njima, da polazeći od njih zna konstruirati i ispričati priču, a usput i da ume režirati sa stilom i sigurnošću jednog prekaljenog veterana. Ako je i prvi put bilo slučajno, drugi nije: nakon premijere u takmičarskom programu Sarajeva belodano je jasno čak i na prvo gledanje da je Sam samcat delo istog autora (Autora sa velikim A), da nije u pitanju isti film, ali da je on u najmanju ruku jednako dobar kao i prethodni.

Poveznica sa Obranom i zaštitom je mnogo. Prvo, u centru stoji običan, odnosno sjeban i nemoćan čovek. On je sada nešto mlađi, sveže razvedeni Marko (igra ga Rakan Rushaidat) koji se bori za starateljstvo nad svojom kćeri (Breyer) ne samo sa bivšom ženom, nego još i više sa šumom kontratiktornih i promenama podložnih birokratskih potpisa. Kao što se Obrana i zaštita završava u policijskoj stanici pri pokretanju određene procedure, tako sa kancelarijskim žamorom koji se, skupa sa radnjom u toj prvoj sceni ponavlja u krugovima po oprobanom birokratskom modelu “fali ti jedan papir, ovde datum i potpis, ako ste ovo, onda ne može ono” i sve u tom stilu. Marka žongliraju razne državne službe, a on, sasvim ljudski želi samo jedno: da provodi više sa kćerkom.

 

Jasno nam je da je on gubitnik, stalno na istom dosadnom poslu, stalno u istoj “lonac-plavoj” jakni, sa izbezumljenim i izmučenim pogledom. I jasno da taj gubitnik neće dobro završiti, ma kako se svi oko njega trudili da mu pomognu. Ili možda čak zbog toga. Tu su pre svega njegovi tetka (Sinovčić) i tetak (Manojlović) sa kojima živi koji su takođe svako za sebe u svom svetu. Oboje buncaju sebi u bradu i govore sami sa sobom čak i kad govore s nekim, tetka se žali kako nju niko ne sluša, dok tetak stalno spominje tog nekog svog znanca koji je nekada radio u nekom ministarstvu i ima veze. Prijatelji koji mu dolaze u posetu nisu ništa bolji: i oni su puni saveta i ideja, doduše manje razrađenih i svako je uveren da je baš njegov predlog najpametniji.

Kada govorimo o stilu, nameće se pitanje kontinuiteta. U prethodnom filmu se oslanjao ponajviše na glavnog glumca i fotografiju Erola Zupčevića (nalik na filmove s početka rumunskog novog vala, sa kamerom iz ruke koja snima izbliza, naglim švenkovima, čudnim uglovima i grubim pokretima). U novom filmu je to još dodatno razradio: glumac sa najviše autoriteta, Miki Manojlović, diktira tempo iz pozadine, igrajući sporednu ulogu (što je majstorsko dostignuće ne samo zato što je toliko pasivni lik teško igrati, već i zato što drugima ne oduzima priliku da se i oni pokažu), Rakan Rushaidat svoj posao odrađuje nezavisno, potpuno ulazeći u svoj lik koji je tek delimično svestan okoline, a Zupčevićeva fotografija je nešto prefinjenija, manje napadno sirova, ali opet prepoznatljiva.

Novina sa kojom se Jelčić poigrava je dizajn zvuka kao oruđe dramaturgije. Dakle, u svoju “rumunsku” poetiku on uvodi elemente ranog Altmana: dijalog koji se preklapa i stapa u iritantniji ili tiši šum. Razlog je jasan – svi govore i niko nikog ne sluša, a kako sve gledamo iz Markove perspektive, agresivnost prisustva buke savršeno korespondira sa njegovim raspoloženjem, pa mu taj šum ili stvara dodatni pritisak ili je u stanju da se iz njega makar delimično isključi.

Važan element za razumevanje filma je i prilično detaljan kontekst. Reč je o periferiji Zagreba i krugu Hercegovaca koji tamo žive. Jelčić to nigde ne spominje eksplicitno, ali to je jasno iz svakog detalja i malog socijalnog rituala. Opet, to može biti unekoliko problematično gledaocima koji taj kontekst neće prepoznati bilo zato što im je suviše lokalan i stran ili egzotičan, bilo zato što sami nemaju koncept kulta zavičaja.

Ono što je možda i najveći domet filma je uklopljenost svih elemenata sa kojima Jelčić žonglira i kao scenarista i kao reditelj. Tehnički i zanatski, film je onakav kakav treba biti. Na narativnom nivou zna se šta je tu bit priče: borba čoveka sa stoglavom aždajom korupcije, sa svojom okolinom i sa samim sobom, zna se šta je tu neprijatelj, a ko je “levo smetalo”, da kontekst ne preuzima priču, pa ovo nije još jedan od kultur-rasističkih filmova o seljačinama sa periferije kakti metropole. Jelčić dobro kalkulira koliko se gubi kada se neki od slojeva odstrani, Sam samcat možda nije savršeno komunikativan film niti film po svačijem ukusu, ali bi bilo potpuno krivo reći da ne valja.

Punch the Clock / A Repartiçao do Tempo

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2016.

režija: Santiago Dellape

scenario: Santiago Dellape, Davi Mattos

uloge: Edu Moraes, Eucir de Souza, Bianca Müller, André Deca, Rosanna Viegas, Selma Egrei, Tonico Pereira

Birokratija je zla i cinična kučka koja čoveku uzima živac. Svaki put kad imam posla ne samo sa administracijom, već i sa državnom firmom koja pruža nekakvu uslugu, moja progresivno-liberalna uverenja kreću ka anarhizmu liberterskog tipa: da državu treba ukinuti, pa će se ljudi slobodno dogovoriti. Lično, već dva meseca se dve državne i jedna privatna firma dobacuju i prebacuju sa mnom povodom uvođenja interneta. Neko pametan bi dotle izmislio novi internet.

Zato mi se čak činilo simpatičnim kada je u Punch the Clock, dugometražnom prvencu brazilskog reditelja Santiaga Dellapea, karikaturalno nesposobni direktor patentnog zavoda (de Souza) zaključao svoje lenje, glupe i zbunjene zaposlenike u podrum i odredio im dnevnu kvotu posla da bi dobili dnevno sledovanje hrane i vode. Pre nego što me optužite za nečovečnost stavova i sitnu zluradost, znajte da su zaključani ljudi replike i nusprodukt nesavršenog patenta vremeplova (ili su to pravi ljudi dok njihovi replikanti i dalje planduju u Dembeliji državne službe, svejedno), tako da sama postavka priče nema naročito veze sa stvarnošću.

Uostalom, dovoljno je da vidimo kako je dotični direktor obučen, njegovu sekretaricu-oštrokonđu (Viegas) i njegove zaposlenike, redom grebatore, neodgovorne, lenje, pijane, naduvane, priglupe ljude, kao i da znamo činjenicu da je njega na to mesto postavila dominantna majka – senatorka (Egrei), pa da nam bude jasno da je to malo previše i za državnu službu poznatu po ogromnim beneficijama za ošljarski rad. U tom miljeu likova od nas se očekuje da navijamo za jedino dvoje normalnih, zbunjenog činovnika Jonasa (Moraes) i tihu i povučenu Carol (Müller) između kojih se razvija i ljubavna veza, čisto onako usput.

Vizuelno, Punch the Clock je zanimljiv film koji spaja brutalističku arhitekturu (mesto radnje je Brazilija, od nule izgrađeni glavni grad najveće južnoameričke države), retro-SF i detalje različitih perioda, od ranih 80-ih do ranih 90-ih. Čak je i set izrečenih uvreda među kojima posebno mesto zauzima etiketa komuniste jasna asocijacija na period pre političke korektnosti i generalnih simpatija prema uljuđenim i umerenim bivšim komunistima koji nisu zaboravili svoju dementno-revolucionarnu prošlost. Naravno, stvar je ograničenog budžeta zašto retro-detalji nisu raskošniji i upotrebljeni u većem obimu, ali Dellape svejedno pazi na njih, premda radnju filma većinom vezuje za enterijer.

Međutim, ako se zaista nadate nekom “brazilskom Brazilu”, odustanite na vreme. Istini za volju, prvih par minuta filma podgrevaju te nade, da bi se kasnije film i vizuelno i po nekakvom psihološkom dojmu okrenuo u pravcu blesave karikature u stilu Delicatessen. Jasno, reč je o vrlo ekspresivnoj latino-stilizaciji prisutnoj naročito u Brazilu i naročito u žanrovskim filmovima koji su pamtljivi čak i kada su manjkavi, ali čini se da Dellape u tim detaljima gubi širu sliku i narativnu strukturu. Odnosno, ideja je zanimljiva i priča je dovoljno “mesnata” da se komotno može od nje napraviti film, ali se kroz scenario ponavljaju jedni te isti štosevi koji odaju utisak namernog rastezanja i kupovine minutaže. Dellape pokušava da sve to zabašuri stalnim intervencijama u režiji i u montaži, često nepotrebnim i besmislenim, koje umesto podizanja tempa i napetosti gledaoca samo preplavljuju i desenzitiziraju.

Punch the Clock tako postaje jedan od onih filmova koji bolje deluju na papiru i u mašti nego kao gotov proizvod. Ne, nije loš, elementarno je zabavan, ali činjenica je da je mogao biti i puno, puno bolji.