Obscuro Barroco

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Evangelia Kranioti

Ako ste se ikada pitali kako povezati drvo u šumi, jedan od najvećih gradova sveta i transvestita, sa još nekim motivima poput institucionalnog (karnevalskog) i “underground” slavlja, poezijom i politikom, onda je Obscuro Barroco film za vas. Dobitnik nagrade žirija Teddy na Berlinalu jedan je od retkih novijih dokumentarnih filmova o rodnosti i rodnim politikama koji se odvija kao poetski esej, a ne kao aktivističko ex-cathedra predavanje, pa samim tim može doći do raznorodnije i za nove ideje prijemčivije publike. S tim u vezi, nije čudno da se našao na programu Dokufesta.

Čudnim se može činiti jedino pozicioniranje filma u regionalnu, balkansku takmičarsku konkurenciju, ali to je samo na površini tako. Iako je film smešten kompletno u Rio de Janeiro, na njegovu karnevalsku, gay i trans-scenu, u pitanju je grčko-francuska koprodukcija. Rediteljica Evangelia Kranioti je u sličnom aranžmanu i donekle sličnom intimno-poetskom tonu realizirala i svoj prethodni film Exotica, Erotica, Etc. (2015) čija su tema bili mornari i njihove kratkotrajne ljubavi po lukama. Sudeći po samo dva filma, reč je o autorici spremnoj da se zaputi neistraženim, ne-očitim stazama u svom istraživanju fenomena ljubavi.

Koristeći se nemom, titlovanom, eliptičnom naracijom u izvedbi brazilske recentno pokojne trans-ikone Luane Moniz, Evangelia Kranioti je i u formalnom smislu spremna da ode korak dalje. Ono što bi kod nekog drugog bio tek trik za privlačenje pažnje ovde ima itekako smisla – tajna je u doziranju koliko čega vidimo i čujemo (slika i ton nisu nužno logički povezani) i o čemu u ovom snolikom eseju (pod konstantnom pretnjom da se pretvori u noćnu moru) slušamo. Kako film odmiče, tako nam je Luana sve više u fokusu i formalno (u kadru je sve više vremena) i suštinski (vidimo je kako govori, odnosno kako joj se usne pomiču).

U tom smislu su drvo i karnevalski grad logična progresija do trans-osobe i njenog najužeg kruga – drvo ima snove i težnje kao i svako živo biće, grad poput Rija svojim rastom, širenjem i konstantnim promenama postaje živ organizam, a jedna od teza filma koju i autorica i naratorka podvlače je da bi Rio, ako bi bio osoba, bio transvestit. Na pitanje zašto postoje dva odgovora, od kojih je jedan u filmu (da su transvestiti u svojoj hrabrosti da budu slobodni i kitnjasti superiorni malograđanskom, licemernom društvu), a drugi je sam film koji “underground” okupljanja trans-osoba stavlja u opoziciju sa naoko slobodnim, a zapravo vrlo uniformnim i heteronormativnim karnevalom kao simbolom Rija. 

Bizarnost ili licemerje (kako vam volja) i Rija kao sredine i karnevala kao institucije i Brazila kao društva očitava se u paradoksu da se i jedno i drugo i treće vide kao otvorene, tolerantne, “gay-friendly” sredine, a ispod te fasade se svejedno vidi potreba za etiketiranjem, normiranjem i deljenjem na grupe i grupice, što trans-osobe svaka za sebe (kao “krojači” sopstvenog tela) negiraju samim svojim postojanjem. Evangelia Kranioti je, naravno, suviše pametna da bi tako nešto direktno ubacila u film, razbila vrlo fluidan i poetičan ritam i poentu “nabila čekićem”, pa ostaje verna stilu koji je izabrala.

Jedini problem u ovom poetičnom, predivno snimljenom, montiranom i režiranom filmu bi moglo biti političarenje pred kraj. Ne zato što bavljenje politikom nema smisla (jer ima, posebno kada su u pitanju ljudska prava i dugoročni društveni angažman) ili zato što su Luanini politički stavovi pogrešni (jer su za njenu poziciju legitimni, čak i kad se ne možemo sa svime složiti), nego zato što Evangelia Kranioti nije dobro pripremila teren za to, pa ta scena protesta, ma koliko artificijelno uklopljena u karnevalski folklor, ipak narušava dotadašnji ton filma i utiče na kraj koji bi uz taj otvoreni angažman morao biti snažniji. Ali i pored toga reč je o izuzetnom filmskom delu.

Punch the Clock / A Repartiçao do Tempo

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2016.

režija: Santiago Dellape

scenario: Santiago Dellape, Davi Mattos

uloge: Edu Moraes, Eucir de Souza, Bianca Müller, André Deca, Rosanna Viegas, Selma Egrei, Tonico Pereira

Birokratija je zla i cinična kučka koja čoveku uzima živac. Svaki put kad imam posla ne samo sa administracijom, već i sa državnom firmom koja pruža nekakvu uslugu, moja progresivno-liberalna uverenja kreću ka anarhizmu liberterskog tipa: da državu treba ukinuti, pa će se ljudi slobodno dogovoriti. Lično, već dva meseca se dve državne i jedna privatna firma dobacuju i prebacuju sa mnom povodom uvođenja interneta. Neko pametan bi dotle izmislio novi internet.

Zato mi se čak činilo simpatičnim kada je u Punch the Clock, dugometražnom prvencu brazilskog reditelja Santiaga Dellapea, karikaturalno nesposobni direktor patentnog zavoda (de Souza) zaključao svoje lenje, glupe i zbunjene zaposlenike u podrum i odredio im dnevnu kvotu posla da bi dobili dnevno sledovanje hrane i vode. Pre nego što me optužite za nečovečnost stavova i sitnu zluradost, znajte da su zaključani ljudi replike i nusprodukt nesavršenog patenta vremeplova (ili su to pravi ljudi dok njihovi replikanti i dalje planduju u Dembeliji državne službe, svejedno), tako da sama postavka priče nema naročito veze sa stvarnošću.

Uostalom, dovoljno je da vidimo kako je dotični direktor obučen, njegovu sekretaricu-oštrokonđu (Viegas) i njegove zaposlenike, redom grebatore, neodgovorne, lenje, pijane, naduvane, priglupe ljude, kao i da znamo činjenicu da je njega na to mesto postavila dominantna majka – senatorka (Egrei), pa da nam bude jasno da je to malo previše i za državnu službu poznatu po ogromnim beneficijama za ošljarski rad. U tom miljeu likova od nas se očekuje da navijamo za jedino dvoje normalnih, zbunjenog činovnika Jonasa (Moraes) i tihu i povučenu Carol (Müller) između kojih se razvija i ljubavna veza, čisto onako usput.

Vizuelno, Punch the Clock je zanimljiv film koji spaja brutalističku arhitekturu (mesto radnje je Brazilija, od nule izgrađeni glavni grad najveće južnoameričke države), retro-SF i detalje različitih perioda, od ranih 80-ih do ranih 90-ih. Čak je i set izrečenih uvreda među kojima posebno mesto zauzima etiketa komuniste jasna asocijacija na period pre političke korektnosti i generalnih simpatija prema uljuđenim i umerenim bivšim komunistima koji nisu zaboravili svoju dementno-revolucionarnu prošlost. Naravno, stvar je ograničenog budžeta zašto retro-detalji nisu raskošniji i upotrebljeni u većem obimu, ali Dellape svejedno pazi na njih, premda radnju filma većinom vezuje za enterijer.

Međutim, ako se zaista nadate nekom “brazilskom Brazilu”, odustanite na vreme. Istini za volju, prvih par minuta filma podgrevaju te nade, da bi se kasnije film i vizuelno i po nekakvom psihološkom dojmu okrenuo u pravcu blesave karikature u stilu Delicatessen. Jasno, reč je o vrlo ekspresivnoj latino-stilizaciji prisutnoj naročito u Brazilu i naročito u žanrovskim filmovima koji su pamtljivi čak i kada su manjkavi, ali čini se da Dellape u tim detaljima gubi širu sliku i narativnu strukturu. Odnosno, ideja je zanimljiva i priča je dovoljno “mesnata” da se komotno može od nje napraviti film, ali se kroz scenario ponavljaju jedni te isti štosevi koji odaju utisak namernog rastezanja i kupovine minutaže. Dellape pokušava da sve to zabašuri stalnim intervencijama u režiji i u montaži, često nepotrebnim i besmislenim, koje umesto podizanja tempa i napetosti gledaoca samo preplavljuju i desenzitiziraju.

Punch the Clock tako postaje jedan od onih filmova koji bolje deluju na papiru i u mašti nego kao gotov proizvod. Ne, nije loš, elementarno je zabavan, ali činjenica je da je mogao biti i puno, puno bolji.

Aquarius

2016.

scenario i režija: Kleber Mendonça Filho

uloge: Sonia Braga, Maeve Jingkings, Irandhir Santos, Humberto Carreo

Transfer od pozicije filmskog kritičara do pozicije filmskog stvaraoca nije ni jednostavan ni obavezno uspešan. U nekim mlađim godinama, brušenje kritičke oštrice i analitičkih veština može pomoći stvaraocu u nastajanju kome je ipak osnovna veština sinteza. Međutim, kada kritičar izgradi karijeru na svojoj moći analize, taj transfer ume biti sve samo ne gladak. U suštini, kritičari i teoretičari znaju šta valja, a šta ne valja i prema tome se ravnaju u stvaralačkom poslu, pa njihov racio često potpuno uguši emociju neophodnu za stvaranje, pa im (igrani) filmovi bivaju tehnički doterani, ali u suštini sterilni.

Kleber Mendonça Filho je izuzetak od pravila: filmski kritičar sa sjajnom teorijskom podlogom, ali i sa stvaralčkim porivom, potrebnom emocijom, svojim setom tema do kojih mu je stalo, hrabar i željan osvajanja novih prostora. Njegov igrani debi Neighboring Sounds jedan je od impresivnijih debitantskih filmova, ne samo tehnički pismen i dorađen, nego i opservantan, iskreno emotivan, ponekad potresan, ponekad urnebesno smešan, i zasluženo mu je doneo pažnju svetske kritike i publike. Ako ništa drugo, dugo će nam u glavi odzvanjati njegova zvučna shema i dugo ćemo razmišljati o klasnim sukobima u naizgled mirnom, ograđenom i sigurnom naselju.

Njegov novi film, Aquarius, sa prethodnikom deli određene poveznice: lokacija je opet autorov rodni grad Recife, milje je opet više-srednjeklasni, centralna tema se opet nekako svodi na stanovanje i vođenje sopstvenog života po sopstvenim pravilima, film je opet labavo podeljen u poglavlja i opet imamo klasni sukob. Neke stvari su se, međutim, promenile. Iako ponovo imamo prilike da vidimo Maeve Jingkings koju je Filho otkrio kao polu-profesionalnu glumicu sa jednom prethodnom ulogom, ona je u međuvremenu postala profesionalna glumica. Druga stvar, Filho se ovde ne bavi susedstvom i zajednicom, nego jednom jedinom osobom, Clarom (Sonia Braga), i njenim životnim borbama protiv nedaća, od bolesti, preko hvatanja ukoštac sa moćnijima od sebe, pa do borbe sa svojim najbližima za razumevanje njene pozicije.

Treće i konačno, njen motivator nije njena klasa, iako je možda zbog nje percipiramo kao “našu junakinju” koja se bori sa moćnijima od sebe. Naša junakinja je pripadnica nešto starije brazilske buržoazije, proživela je ugodan život koji bi verovatno bio slično ugodan i da se povuče iz tog sukoba. Njen motiv za borbu i koren njenih principa leži isključivo u ličnim, čak sentimentalnim razlozima.

Ona je napadnuta strana u sukobu sa investitorima koji su otkupili sve stanove osim njenog u trospratnici na plaži. Ono što počinje kao učtivo poslovno pregovaranje pretvara se u psihološki rat sa sve beskrupuloznijim postupcima sa njihove strane. Pitanje tog stana za nju nije pitanje egzistencije i njen postupak otežava život njenim bivšim susedima, ona se može komotno preseliti možda i u isti kvart ili provesti penziju putujući, ali to ne čini, nego ostaje usamljena i stresirana u “zgradi duhova”.

I ima potpuno pravo na to, jer je u tom stanu izgradila karijeru, preživela borbu s rakom, odgojila decu, postala udovica i postala baka. Jer je svoj život uredila u i oko stana, od nameštaja koji joj znači, preko kolekcije ploča (Clara je cenjena muzička kritičarka i neka vrsta javne ličnosti, barem dovoljno da je pitaju šta misli o novim digitalnim formatima) do odlazaka na plažu, prijateljevanja sa spasiocem, seansi tai chija, viđanja sa prijateljicama u istom susedstvu...

Filho nam sve to metodično razlaže u laganom tempu, detaljno slikajući njenu svakodnevicu, male rituale i velike strahove, briljantno koristeći muziku iz njene kolekcije (koja je i celokupna muzička podloga filma) i detalje poput uređenja enterijera kao što su to posteri i komadi nameštaja. Tu i tamo, on će savršeno tempirano ubaciti flashback (film počinje upravo sa starom slikom kvarta i prologom od pre 30 i više godina koji čini prvo poglavlje), što nam vrlo odmereno, a opet vrlo jasno govori o ličnoj percepciji života i značaju uspomena koje čuvamo. Na taj način Filho u suštini socijalno i političko pitanje džentrifikacije koje nije samo tipično za Brazil, nego i za veći deo sveta, dovodi na lični, univerzalno razumljivi nivo.

Zaista je retkost da u filmu za glavnu junakinju imamo ženu od nekih 65 godina koja nije svedena na jedan ili nekoliko penzionerskih stereotipa, poput neshvatanja modernih tehnologija, čudnih navika vezanih za rano leganje i rano ustajanje, mudrosti koja ne korespondira najbolje sa savremenim svetom ili žala za mladošću. Naprotiv, Clara je živahna, inteligentna, čvrsta u stavu, pronicljiva, tvrdoglava i veoma chic bez ikakvog truda. Možda bi čak i bila dobro društvo. Nju maestralno, hrabro i bez zadrške igra Sonia Braga, brazilska glumica sa impozantnom internacionalnom karijerom i jedna od najvećih zvezda u zemlji. Moglo bi se čak reći da joj je ovo životna uloga, lik je napisan kao kompleksan, rediteljsko vođenje je perfektno, a Braga poseže duboko i iznosi nepatvorene emocije.

Poređenja sa Filhovim prvencem deluju neizbežno, ali nisam siguran da je to ispravan pristup. Neighboring Sounds je možda delovao svežije, i zaista je u svojoj slojevitosti impozantan debi, ali Filho se u njemu oslanjao na već uspostavljene (Altmanove) standarde za mozaički / hyperlink film. Aquarius je potpuno drugačiji film, usuđujem se reći bolji i kompletniji. Jer umetnost je napraviti skoro dva i po sata filma sa vrlo malo događaja visokog intenziteta koji se možda svodi na nečiju svakodnevicu, ali koji se gleda netremice sve vreme. Preporuka.

Mae So Ha Uma / Don’t Call Me Son

Mae So Ha Uma / Don’t Call Me Son
2016.
scenario i režija: Anna Muylaert
uloge: Naomi Nero, Daniel Botelho, Daniela Nefussi, Matheus Nachtergaele, Lais Dias, Luciana Paes

Naslov filma se doslovno prevodi kao “Samo je jedna majka”, što možda zvuči kao vic, ali zapravo ima veze sa autoricom Annom Muylaert, njenim standardnim temama poput porodičnog doma koje je već obradila u svom prethodnom filmu Que Horas Ela Volta / The Second Mother. Kroz porodične domove i odrastanje u njima, Anna Muylaert se bavi i drugim opažanjima, recimo o klasnoj raslojenosti i identitetima koji iz toga proizilazi.
Dok je u prethodnom filmu identitet čisto stvar klase, ovde je kompleksniji, klasa je samo jedan od aspekata, gotovo usputni. Ovde se postavlja ono izvorno pitanje ko sam (manje šta sam), identitet je stvar porodice i odrastanja (ko su mi roditelji), a kao bonus imamo i seksualnost / rodnu komponentu identiteta koji se prilično klima u slučaju tinejdžera Piera (Nero) kojeg pratimo u najnestabilnijem periodu života.
Tu seksualnu i rodnu komponentu ćemo prvu uočiti. Piere ima dugačku kosu, našminkan je, depiliran, sa ofarbanim noktima. Gay? Ne nužno, klinac koji želi biti ekstravagantan, ipak svira sa drugarima u garaži i vidimo ga kako opšti sa devojkama. Dobro, ženski veš je možda malo suviše “hardcore” čak i za tinejdžerske eksperimente, ali šta mi zapravo znamo o današnjim ekstravagantnim klincima odraslim u prijatnom, iako ne raskošnom domu.
Pierov život će se promeniti sa spoznajom da njegova majka (Nefussi) nije njegova majka. I ne, on nije usvojen (kriti to od srednjoškolca bi bilo glupo), nego je ukraden iz porodilišta. Njegova sestra (Dias) isto. Majka odlazi u zatvor, a njih dvoje posle kratkog perioda prilagođavanja u svoje “nove”, biološke familije.
Ma koliko ti ljudi bili normalni, puni ljubavi i iščekivanja, pa zbog toga malo navalentni i nestrpljivi, čini se da će se mlađa sestra nekako naviknuti posle početnog otpora. Naš fokus se prebacuje potpuno na Piera, odnosno Felipea kako se zapravo zove, i jasno nam je da je njegov slučaj kompleksniji. Prvo, on je na pragu punoletstva i zna koju familiju oseća kao svoju. Drugo, ma koliko prelazak u bogatiju sredinu (velika kuća, posluga, umetnine, soba sa svojim kupatilom) izgledao primamljivo na površini, to ne znači da će sve ići glatko.
Prvo i osnovno pitanje je kako će se on sa svojim “novim roditeljima” ukačiti. I to ne ide nužno glatko. Prvo, za njegove standarde oni su ne samo obični i dosadni, mlađi brat (Botelho) gleda fudbal, ne zna kako pristupiti curama i zbog toga ide na terapiju, majka (opet Daniela Nefussi) je draga i strpljiva, željna da ugodi sinu, ali Piere s njom ne oseća povezanost, a otac (Nachtigaele) voli svoja pravila u svojoj kući i nema neograničeno tolerancije, a Piere će njegovo strpljenje iskušavati i tako sebi, svesno ili nesvesno, otežavati život. Njegove eskapade koje se uglavnom svode na odevanje će se možda nama kao nekome ko to gleda sa strane učiniti zabavnim, ali potpuno je druga priča kada je to barem delom provokacija, kako to otac vidi.
Iako se Pierovo seksualno sazrevanje sa pripadajućim eksperimentima može učiniti kao materijal za “gender studies”, ovde se to uglavnom koristi kao dodatak na dramu ili njen pokretač. To je svakako tema njemu, možda jedina kojom bi se bavio u trenutnoj fazi, ali je za Annu Muylaert to u suštini sredstvo kojim tematizira transfer u drugo familijarno okruženje. Što se samog transfera tiče, nema se tu mnogo o čemu raspravljati - situacije tog tipa su nepredviđene, nepredvidljive i ishod im je neizvestan. Čak se to ne može u potpunosti razrešiti jer ostaje rezidual starih lojalnosti i osećanja. Genetika tu kapitulira pred empirijom.
Don’t Call Me Son je pametno napisan film koji vešto žonglira sa temama, menjajući fokus sa centralne na nekoliko pozadinskih i nazad. To mu je najjača karika, uz odsustvo banalizacije i tupih, arbitrarnih osuda koje uvek stoje kao zamka. Režijski je školski, drži pažnju, premda je Anna Muylaert sklona ponavljanju istih taktika sa jedva primetnim “povećanjem uloga”. Ono što se mora pohvaliti je detaljnost koja je prisutna i u radu s glumcima. Daniela Nefussi u dve uloge zaista deluje kao dve različite osobe, a Naomi Nero je odličan ulov. Da mi je samo znati kako je za tu ulogu našla momka sa ženskim imenom koje pojačava dojam androginosti...
Pa, opet, nešto tu fali. Sva ta studioznost i slojevitost se nekako čine veštačkim. Festivalskim. Tipičnim. Dobar je to film, tera na razmišljanje, ali kao da mu nedostaje strasti.

Trash

2014.

režija: Stephen Daldry

scenario: Richard Curtis, Felipe Braga (po romanu Andija Mulligana)

uloge: Rickson Tevez, Eduardo Luis, Gabriel Weinstein, Rooney Mara, Martin Sheen, Wagner Moura, Selton Mello

Iskreno, nikad nisam baš “kupovao” Stephena Daldrija. Za moj ukus, njegovi filmovi su kalkulantski, sentimentalni, manipulativni, rekao bih čak ljigavi. Takvi kakvi su, neretko su dobijali pažnju kritike, publike i naročito Akademije, pa se Daldry redovno nalazio među nominacijama za najboljeg reditelja. Njegova filmografija do Trasha broji sledeće naslove: Billy Elliot, The Hours, The Reader i Extremly Loud and Incredibly Close, a kao sledeći projekat je najavljen Wicked, odnosno The Wizard of Oz iz kontra-ugla, koji imam najbolju nameru da preskočim.

Zapravo, nemam ni najblažu predstavu kako sam i zašto Trash uvrstio na listu filmova za pogledati. Ozbiljni novinski napisi su, osim Daldrijevog angažmana, isticali kako je u pitanju ekranizacija young adult avanturističkog romana (prestar sam za te stvari) i kako dosta liči na Slumdog Millionaire, što nije neka naročita preporuka za mene. Nisam pao ni na poznata glumačka imena, Rooney Mara mi je “so-so” glumica, a Martina Sheena odavno više ne uzimam ozbiljno, naročito kad igra popove. Ko nije pogledao Gospu, neka pogleda čim bude u mogućnosti, neprocenjivo trash iskustvo. Ovde opet igra popa, ali u Brazilu. Biće da je razlog za moj entuzijazam u ovom slučaju bila ta latino-američka socijalna komponenta i prisustvo Wagnera Moure, poznatog iz oba Tropa de elite filma.

Jose Angelo (Moura) beži od policije koja ga juri i u ruci nosi novčanik koji je, verovatno, i predmet te jurnjave. Pre nego što ga uhvate, on uspeva taj novčanik hititi na kamion-đubretarac i isti završava na deponiji. Jose Angelo završava mrtav, ali budite bez brige, pojaviće se u ponekom flashbacku. Novčanik na deponiji nađu klinci iz favele Raphael (Tevez) i Gardo (Luis) kojima je kopanje po smeću glavni izvor prihoda. Međutim, policija, a posebno brutalni inspektor Frederico (Mello) im diše za vratom, pa im se cela situacija učini sumnjivom. Zato će u priču uključiti i trećeg mulca, Rata – Pacova (Weinstein) koji obitava u kanalizaciji. Priča ih, naravno, vodi tragom korupcije nezapamćenih razmera, a od pomoći će im biti i cinični sveštenik (Sheen) i njegova mlada pomoćnica (Mara) puna ideala.

Ono što sledi je serija avantura, sentimentalnih i naivnih, ali zapadnom posmatraču prihvatljivih. Znate već šablon, siromašni protiv bogatih, borba za goli život, scene složene tako da nam pobude emocije i empatiju, ali daleko od šokantnih za svakoga ko je u životu pogledao više od nekoliko takvih filmova. Klinci su u redu, iako dvojica od trojice deluju dosta mlađe od svojih navedenih godina u filmu, dok su stariji profesionalci rutinirano odradili svoje uloge. Odrednica Slumdog Millionaire je ovde dosta precizna, samo što Trash još više deluje kao reciklaža ne samo plastičnih boca, nego i ideja.

Zapravo, ne znam kojoj je publici ovo namenjeno. Film je uglavnom na portugalskom, Felipe Braga je potpisan kao scenarista, a zapravo je samo prevodio dijaloge, pa zato odbija anglofonu manje obrazovanu publiku, kao i onu mlađu. Starija i zahtevnija publika je već imala prilike da vidi dosta ozbiljnije brazilske filmove na sličnu temu, Cidade de deus i Tropa de elite su samo prvi i najzvučniji naslovi, ali daleko da se sa njima iscrpljuje “pool” filmova za pogledati. Sam Brazil nije sila sa kojom se preterano računa na globalnom distributerskom tržištu, pored toga što imaju i ozbiljnije filmove od ovoga.

To ne znači da je Trash loš film. Ne, sasvim je pristojan, ni manje ni više nego gledljiv, prvoloptaški i štancerski, nikom preterano provokativan, nikom uvredljiv, bez velikih otkrića, ali i bez kapitalnih zajeba. Da sam u osnovnoj školi, verovatno bi mi bio simpatičan. Ovako, to naprosto nije za mene. Zato bolje pogledajte paragvajski 7 Boxes koji sličan milje tretira energičnije i sa više inovacija, a manje oslanjanja na stare trikove.

Falcon Rising

2014.

režija: Ernie Barbarash

scenario: Y.T. Parazi

uloge: Michael Jay White, Neal McDonough, Laila Ali, Lateef Crowder, Hazuki Kato, Mazashi Odate, Millie Ruperto, Jimmy Navaro

Zašto volimo akcione filmove? Mislim, priče su im najčešće glupave i sklone ponavljanju, likovi nerazrađeni, situacije u koji oni upadaju su nerealne, a čak je i humor nekako šablonski i na silu. Sve to nema blage veze s mozgom. Mi akcije volimo iz drugih razloga: volimo zvuk lomljenja kostiju, volimo kad tip premlati četvoricu ljudi koristeći tela svojih protivnika kao zaštitu ili oružje, volimo svu tu pucnjavu, sve te eksplozije. Volimo pozitivce koji su svakako jaki, a uz to mogu biti ili teleći glupi ili duhoviti. Volimo negativce, posebno kada su “over the top”. Akcije su jednostavno zabavne, to je upisano u kod većine muškaraca i barem polovine žena.

Falcon Rising je jedna takva zabavna akcija koja prolazi kroz sve kontrolne tačke tipičnog akcionog filma B produkcije. Protagonista je jak kao svinja, opasan, preke naravi, bivši marinac koji mora da uništava nekog drugog da ne bi uništavao sebe. Negativaca je puno i variraju od pljačkaša dragstora preko brazilskih krimosa i korumpiranih pandurčina do japanske mafije. Lokacije brazilskih favela, rajskih plaža i hacijendi su zanimljive, a tuče su izbalansirane između nasilja i koreografije taman kako treba. I sama priča je razvijena i prisutna taman koliko da poveže jednu scenu borbe sa drugom.

Da rešimo prvo priču. John Chapman zvani Falcon (White) je ratni veteran koji pati od PTSP-a i nije mu do života. U prvoj sceni igra ruski rulet i naliva se. Jedina svetla tačka u njegovom životu je sestra Cindy (Ali), humanitarna radnica. Kad ona bude prebijena na volonterskoj misiji u Brazilu, Chapman ponovo stupa u kontakt sa ratnim drugom (McDonough), sada konzulom u Brazilu i odlazi tamo da ispita stvar. Ispostaviće se da je stvar komplikovanija od samo nekih baraba u faveli i ostatak tamburanja može da počne. Ko očekuje nekakvu kompleksnu moralnu zavrzlamu o fragilnoj ravnoteži u faveli koju održavaju i policija i narko-kartel, na krivom je tragu. Ovde je u centru pažnje tamburanje, i to sasvim solidno, iako ni po čemu posebno.

Autorska ekipa koja stoji iza ovog filma ni u kom slučaju nema impresivne reference. Scenarista je debitant. Reditelj i glumci dolaze iz okruženja B produkcije uz povremene izlete na televiziju i u hollywoodske epizodne uloge. Laila Ali je poznatija kao kćerka boksera Muhammada Alija i sama je pokušala da istera sportsku karijeru, ali bez većeg uspeha. U filmu ima možda ukupno pet scena, od kojih u četiri leži u komi. Ni budžet filma nije obećavajući, ali barem su obezbeđene brazilske, a ne bugarske ili studijske lokacije.

Pa ipak Falcon Rising je pristojan i gledljiv film. Razlog tome je klasična i oprobana formula koja nas vraća na trag klasičnih akcijada koje smo rado gledali kao klinci. Da se ne lažemo, nije ovo neki pojam akcionog filma, ali je sasvim pristojan za gledanje uz pivo i čips. Kako je film završen, očito je da su planirali franšizu, što i nije tako teško za zamisliti: glumac je dovoljno sposoban, lik dovoljno zanimljiv, budžet je dovoljno nizak da će ga film gotovo sigurno isplatiti, a mi ćemo moći da pogledamo (makar i u varijanti “straight to video”) još dve-tri Falconove avanture.