Obscuro Barroco

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Evangelia Kranioti

Ako ste se ikada pitali kako povezati drvo u šumi, jedan od najvećih gradova sveta i transvestita, sa još nekim motivima poput institucionalnog (karnevalskog) i “underground” slavlja, poezijom i politikom, onda je Obscuro Barroco film za vas. Dobitnik nagrade žirija Teddy na Berlinalu jedan je od retkih novijih dokumentarnih filmova o rodnosti i rodnim politikama koji se odvija kao poetski esej, a ne kao aktivističko ex-cathedra predavanje, pa samim tim može doći do raznorodnije i za nove ideje prijemčivije publike. S tim u vezi, nije čudno da se našao na programu Dokufesta.

Čudnim se može činiti jedino pozicioniranje filma u regionalnu, balkansku takmičarsku konkurenciju, ali to je samo na površini tako. Iako je film smešten kompletno u Rio de Janeiro, na njegovu karnevalsku, gay i trans-scenu, u pitanju je grčko-francuska koprodukcija. Rediteljica Evangelia Kranioti je u sličnom aranžmanu i donekle sličnom intimno-poetskom tonu realizirala i svoj prethodni film Exotica, Erotica, Etc. (2015) čija su tema bili mornari i njihove kratkotrajne ljubavi po lukama. Sudeći po samo dva filma, reč je o autorici spremnoj da se zaputi neistraženim, ne-očitim stazama u svom istraživanju fenomena ljubavi.

Koristeći se nemom, titlovanom, eliptičnom naracijom u izvedbi brazilske recentno pokojne trans-ikone Luane Moniz, Evangelia Kranioti je i u formalnom smislu spremna da ode korak dalje. Ono što bi kod nekog drugog bio tek trik za privlačenje pažnje ovde ima itekako smisla – tajna je u doziranju koliko čega vidimo i čujemo (slika i ton nisu nužno logički povezani) i o čemu u ovom snolikom eseju (pod konstantnom pretnjom da se pretvori u noćnu moru) slušamo. Kako film odmiče, tako nam je Luana sve više u fokusu i formalno (u kadru je sve više vremena) i suštinski (vidimo je kako govori, odnosno kako joj se usne pomiču).

U tom smislu su drvo i karnevalski grad logična progresija do trans-osobe i njenog najužeg kruga – drvo ima snove i težnje kao i svako živo biće, grad poput Rija svojim rastom, širenjem i konstantnim promenama postaje živ organizam, a jedna od teza filma koju i autorica i naratorka podvlače je da bi Rio, ako bi bio osoba, bio transvestit. Na pitanje zašto postoje dva odgovora, od kojih je jedan u filmu (da su transvestiti u svojoj hrabrosti da budu slobodni i kitnjasti superiorni malograđanskom, licemernom društvu), a drugi je sam film koji “underground” okupljanja trans-osoba stavlja u opoziciju sa naoko slobodnim, a zapravo vrlo uniformnim i heteronormativnim karnevalom kao simbolom Rija. 

Bizarnost ili licemerje (kako vam volja) i Rija kao sredine i karnevala kao institucije i Brazila kao društva očitava se u paradoksu da se i jedno i drugo i treće vide kao otvorene, tolerantne, “gay-friendly” sredine, a ispod te fasade se svejedno vidi potreba za etiketiranjem, normiranjem i deljenjem na grupe i grupice, što trans-osobe svaka za sebe (kao “krojači” sopstvenog tela) negiraju samim svojim postojanjem. Evangelia Kranioti je, naravno, suviše pametna da bi tako nešto direktno ubacila u film, razbila vrlo fluidan i poetičan ritam i poentu “nabila čekićem”, pa ostaje verna stilu koji je izabrala.

Jedini problem u ovom poetičnom, predivno snimljenom, montiranom i režiranom filmu bi moglo biti političarenje pred kraj. Ne zato što bavljenje politikom nema smisla (jer ima, posebno kada su u pitanju ljudska prava i dugoročni društveni angažman) ili zato što su Luanini politički stavovi pogrešni (jer su za njenu poziciju legitimni, čak i kad se ne možemo sa svime složiti), nego zato što Evangelia Kranioti nije dobro pripremila teren za to, pa ta scena protesta, ma koliko artificijelno uklopljena u karnevalski folklor, ipak narušava dotadašnji ton filma i utiče na kraj koji bi uz taj otvoreni angažman morao biti snažniji. Ali i pored toga reč je o izuzetnom filmskom delu.