Killing Jesus / Matar a Jesus

kritika objavljena na XXZ

2017.

režija: Laura Mora Ortega

scenario: Laura Mora Ortega, Alonso Torres

uloge: Natasha Jaramillo, Giovanny Rodriguez, Camilo Escobar, Juan Pablo Trujillo, Jose David Medina, Juan Camilo Cardenas

U poslednjih desetak godine naše pop-kulturno znanje o Kolumbiji nikako ne korespondira sa stvarnošću i ostaje zakucano tamo negde za rane 90-te kada je zemlju potresao građanski rat, a uličnu pravdu među sobom su delili karteli. Skoro nikome se u međuvremenu nije isplatilo menjati narativ u smeru veće doze realizma i skretanja pažnje gledalaca na stvarne, a ne tipske probleme. Retkim arthouse autorima svaka čast – Land and Shade (2015) autora Cesara Augusta Aceveda neka posluži kao svetli primer – ali ni stvaraoci domaće kinematografije, o poslovično lenjim hollywoođanima da i ne govorimo, nisu se potrudili da nam ponude nešto više od poznatih motiva: red narko-kartela, obavezno spominjanje Escobara, red siromaštva. U tom smislu ni motovunski pobednik Killing Jesus rediteljice Laure More Ortege ne donosi ništa revolucionarno novo u priču, ali makar joj prilazi pošteno i iz nepatvorenog ličnog ugla.

Radnja filma je jednostavna, gotovo tipska. Paula (Jaramillo) je studentica fotografije na umetničkoj akademiji i povremena aktivistica koja voli sve što vole mladi, što se u Kolumbiji dosta često svodi na druženje s prijateljima i pušenje trave. Za njen socijalno-politički razvoj zadužen je njen otac Jose Maria (Escobar), univerzitetski profesor i (salonski) levičar. Iz neznanog razloga, upravo na njega biva izvršen atentat, a Paula je tome, uslovno rečeno, svedočila – makar je nakratko videla ubicu i njegov motocikl. Kako policija nije baš naročito sposobna obavljati svoj posao, Paula čak i suprotno savetu svog brata (Trujillo) rešava uzeti stvar u svoje ruke, te se nakon slučajnog poznanstva sa ubicom, siromašnim uličarem koji je to odradio za novac, Jesusom (Rodriguez), upušta u odnos / opasnu igru s njim…

 

Dosta je tu stvari moglo poći po zlu ili se utopiti u tipskosti, ali najveći očiti dramaturški problem filma je relativno benigne prirode – njihovo slučajno, a tako prigodno poznanstvo. Sa pozitivne strane, iako je film smešten u Kolumbiju bliske prošlosti, odnosno baš u Escobarov Medellin, te zasnovan na predstavama o tom gradu kao posebno nasilnom i anarhičnom, arhi-diler se nijednom ne pominje. Takođe, okruženje nasilnih ulica i motiv osvete nudi mogućnost za nadugačko i naširoko razglabanje o prirodi nasilja i etičnosti osvete, ali se i tu Ortega uspela suzdržati. U konačnici, ovo je mogao postati tek lagano egzoticirani, a opet tako tipski triler osvete za gledanje i zaboravljanje, ali nije ni to.

U čemu je onda tajna? Zapravo u onome na šta se Ortega fokusira: međusobnom odnosu dvoje ljudskih bića koja nastupaju s različitih pozicija i uticaju koje Paula i Jesus vrše jedno na drugo u čisto ljudskom smislu. Sa jedne strane, naravno da je reč o opštim mestima poput fine devojke koja će “smiriti žestokog momka”, kao i o tome da želja za osvetom jenjava jednom kada onog ko nam je naneo zlo počnemo percipirati kao ljudsko biće, a ne kao bezdušnog monstruma. Ali opet, sve je to tako ljudski i tako normalno, a i prati unutarnju logiku dramaturgije filma.

 

U svojoj interakciji su Natasha Jaramillo i Giovanny Rodriguez, inače oboje naturščici, kao i ostatak glumačke ekipe, izuzetno prirodni, što je zasluga više Orteginog pažljivog rada nego njihovog sirovog talenta. Sami za sebe se, međutim, neretko poštapaju i klize prema afektiranju, posebno u emocionalno zahtevnim scenama. Ostatak glumaca je dosta manje u fokusu, a svoje zadatke obavljaju korektno, retko kad više od toga. Rad kamere australskog direktora fotografije Jamesa L. Browna dosta pomaže da nas poveže s likovima koje on snima iz blizine, a odmerena montaža Leandra Astea je još jedan plus.

Dodatni faktor koji vredi uzeti u razmatranje je i onaj koji se tiče iskrenosti autorice. Naime, Killing Jesus je polu-autobiografski film inspiriran njenim ličnim iskustvom. Kao i junakinja Paula, i Laura Mora Ortega je u svojim studentskim danima izgubila oca, učitelja po zanimanju, koji je postao žrtva nasilnog zločina, možda čak i planiranog atentata. Ubicu, doduše, nije upoznala na takav način (autoru ovog redova nije poznato je li ga uopšte upoznala i kako), pa se film može više gledati kao njena hipotetička mentalna i emotivna konstrukcija, nego kao faktografska rekonstrukcija. To mu, sa druge strane, donosi univerzalnost, što ume biti bolje od isforsirane autentičnosti po svaku cenu.