Shoplifters / Manbiki kazoku

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Hirokazu Koreeda

uloge: Lily Franky, Kairi Jo, Kirin Kiki, Sakura Ando, Mayu Matsuoka, Miyu Sasaki

U svojim filmovima Hirokazu Koreeda, trenutno najznačajniji japanski filmaš “ozbiljne”, festivalske arthouse etikete, po pravilu se bavi familijom, pa stoga nosi epitet legitimnog Ozuovog naslednika. Sa svojim poslednjim filmom, istovremeno toplom i strašnom dramom Shoplifters, uknjižio je do sada najveći uspeh na festivalu u Cannesu na kojem inače njegovi filmovi imaju svetske premijere – osvojio je Zlatnu Palmu. Pre toga je dobacio do nagrade žirija sa Like Father Like Son.

Koreedine familije su po pravilu oneobičene situacijama u kojima se nalaze, a autor se nije bojao čak ni koketiranja sa klišeima melodrama, pritom ne prelazeći granice dobrog ukusa. Tako smo imali napuštenu decu (Nobody Knows), decu zamenjenu na rođenju (Like Father Like Son) što otvara pitanje je li familija onaj skup ljudi sa kojima delimo genetski materijal ili je to skup ljudi koji nas je podigao, razvod i posledice (After the Storm), samoubistvo kao formu napuštanja (Maborosi), generacijski jaz (Still Walking) ili naknadno uključivanje otuđenih članova familije u zajedničku dinamiku (Our Little Sister). Od modela familije Koreeda je retko odstupao, nekad uspešnije sa zanimljivom premisom (Air Doll, After Life), nekada taj motiv potiskujući u pozadinu (I Wish, Hana), da bi u karijeri imao samo jedan očitiji promašaj, recentni procedural The Third Murder. Shoplifters je, reklo bi se, sinteza svega iz njegove dosadašnje autorske karijere.

 

Isprva čini se da pred sobom imamo sasvim normalnu familiju iz filmskog žanra socijale i “misery porna”. Njih petoro prezimena Shibata, raspoređeni u tri generacije, žive skupa u malom stanu. Otac Osamu (Franky) je građevinski radnik – nadničar, majka Nobuyo (Ando) radi u vešeraju. Stalni izvor prihoda ima jedino baka Hatsue (Kiki) koja prima penziju. Sa decom stvari već kreću čudnijim tokom jer starija kči Aki (Matsuoka) zarađuje hi-tech prostitucijom, a mlađi sin Shota (Jo) ne ide u školu, pritom pomažući ocu u sitnom drpanju po prodavnicama, odakle vodi poreklo internacionalnog, engleskog naslova filma. Opet, nije ni to strašno čudno za filmove socijalne tematike, ljudi sa margine su često prisiljeni da se bave kriminalom, za šta ponekad pronalaze najčudnije moguće racionalizacije (“ono što je još uvek u radnji nije ničije”), a ipak se vole, uvažavaju i drže na okupu.

Stvari postaju nešto kompleksnije kada se familiji priključi peta članica (Sasaki) koju Osamu i Shota u povratku iz “kupovine” zateknu napuštenu, hipotermičnu i izgladnelu u svom stanu, pa je povedu sa sobom. Ostatak familije uz manje ili više muke nju prihvati: ona se očito pati, ima ožiljke, a ako oni ne zatraže otkup, onda to nije zločin nego pomaganje biću u nevolji. Nevolja će, pak, uslediti kada njeni roditelji prijave nestanak i kada se to oglasi na televiziji. Njoj je bolje sa novom familijom, siromaštvu uprkos, sve se deli, a ona stiče i ulične veštine.

Tu nam je Koreeda spremio sačekušu. Naime, kako on to dozirano otkriva kroz film, niko od ljudi zapravo nije u srodstvu, već su neka vrsta ad hoc familije iz nužde. Svi se moraju pokupiti iz stana kad babi dolazi socijalni radnik, a i ona je mustra svoje vrste koja izvlači novac od naslednika svog pokojnog bivšeg muža sa kojim se (davno) razišla. Shota svoje “roditelje” ne zove mamom i tatom, a curicu alternirajućih imena Yuri / Juri / Lin ne doživljava kao sestru. Osamu i Nobuyo ne deluju kao da su u braku, a svi oni skupa imaju neku svoju istoriju zločina koji se ne zaustavlja nužno na sitnim krađama.

Pa opet, oni deluju familijarno onoliko koliko to važi i za prosečnu familiju – provode vreme zajedno, daju savete jedni drugima, idu na plažu… Za takav suživot bez preteranih ispada mora postojati neki razlog jer ipak ne delimo hranu i prostor sa bilo kim. Po logici stvari takvo provizorno rešenje ne može trajati večno, a nakon jednog traumatičnog događaja će se sva ta idila, doduše ponekad mračno duhovita kao u legendarnim Mućkama, raspršiti, a sistem će uzvratiti udarac.

 

Kod Koreede je vrag u detaljima i baš za to je on majstor. Za sitne facijalne ekspresije, govor tela, slike u trećem planu i ljudsku psihologiju čak i kod epizodnih likova. Kod njega se godišnja doba i raspoloženja menjaju baš kao i u životu. Kod njega su ljudi i benevolentni i oportuni. Kod njega i glumci veterani i naturščici igraju sa sličnim žarom, skupa, kreirajući uverljivu dinamiku.

On je kao autor takođe dovoljno hrabar da spoji univerzalno i lokalno, pokupljeno iz članka iz crne hronike, i konfrontira nas sa predodžbom koju imamo o Japanu iz naše relativno udobne i udaljene pozicije. Jer Japan nisu samo visoka tehnologija, sasvim drugačija pop-kultura i vesti iz rubrike zanimljivosti. Japan su takođe tesni stanovi u kojima se stistkaju po tri generacije, što nije neobično čak ni za srednju klasu u i blizu megalopolisa. Japan su i muljaže oko penzije i tajne sahrane umrlih da bi njihov novac i dalje išao familiji. U Japanu ima i kriminala i beskućništva kao i u Evropi i Americi. Japan je izuzetno kompetitivno društvo, a u takvom društvu nije teško propasti kroz rupu u sistemu, ali je zato skoro nemoguće dići se sa dna. I baš zato Koreeda daje sliku takvog društva stavljajući u prvi plan grupu simpatičnih gubitnika za koje pretpostavljamo da se neće izvući, ali za njih ne možemo a da ne navijamo.