Panic Attack / Atak paniki

kritika objavljena na DOP-u:

Zamislite film koji sadrži dve smrti (čak počinje samoubistvom “on air”), venčanje, prvo klinačko duvanje, ljubavni rastanak, ovisnost o virtuelnim igricama koja uništava posao u realnom životu, osećaj sramote zbog karijere “webcam prostituke” i turbulentni let, sve to spakovano u “hyperlinkane” kratke rezove i format od 98 minuta nasuprot Altmanovih i Andersonovih tri sata iz Short Cuts, odnosno Magnolije. Zvuči zabavno i jeste zabavno, može se čak komotno prebaciti u hollywoodski kontekst i postati omanji hit u sezoni jesen-zima, premda nam Panic Attack dolazi iz Poljske. Igrom slučaja, odnosno okrutnom ironijom rasporeda propustili smo ga u Karlovym Varyma gde je imao međunarodnu festivalsku premijeru (na domaćem terenu je festivale obavio još prošle godine, da bi početak ove proveo u redovnoj distribuciji), ali smo ga zato dočekali na “brdu filmova” u Motovunu.

 

Witek (Daniel Guzdek) se ubija uživo u programu o astronomiji (ili je to samo njegov podcast, ne menja na stvari). Milosz (Bartolomiej Kotschedoff) živi sa svojom majkom koja serijski spasava životinje s ceste i radi kao konobar na svadbama. Njegova sestra Kama (Aleksandra Pisula) se pretvara da ima dobar posao, a zapravo zarađuje masturbirajući pred kamerom. Witek je bio njen dečko nekoliko meseci u srednjoj školi, što je izazvalo paniku kod njenih prijateljica koje su je iznenada posetile i dovele u neugodnu situaciju. U međuvremenu se na natrpanom letu iz Egipta dešava slučajna smrt brbljivog debeljka (Nicolas Bro) usred turbulencija, što Andrzeja (Artur Zmijewski) stavlja između čekića i nakovnja, odnosno između žene (Dorota Segda) i šefa (Andrzej Konopka) jer je pristao da se sa istim zameni za sedišta. U posh restoranu večeraju bivši ljubavnici Dawid (Grzegorz Damiecki) i Monika (Magdalena Poplawska), pa Dawid najavljuje svoje venčanje sa Wiktorijom (Julia Wyszynska), što je u biti isto venčanje na kojem će on uglavnom biti odsutan, a visokotrudna nevesta u panici skupa sa svojim prijateljicama (koincidentalno, one se pojavljuju i u Kaminoj priči) i na kojem Milosz konobari i pokušava spasiti svoju virtuelnu imperiju, a troje tinejdžera će pronaći travu brata jednog od njih i neko će tu popušiti više nego što može podneti.

Ideja vodilja svih tih priča je anksioza savremenog života u principu nevezana za mesto gde se isti odigrava (u tom smislu, nema mnogo razlike između dva najveća poljska grada, Chicaga i Varšave), te da je jedan trenutak dovoljan da se ono što se čini čvrstim i stabilnim nepovratno sruši. Tautološke tvrdnje su i jedna i druga, tako da na tom planu nema nekog naročitog otkrića, pa čak ni relevantnosti u smislu državnog konteksta kao, recimo kod Skolimowskog u 11 Minutes, da se prisetimo još jednog poljskog slično konstruiranog filma. Štos je, međutim, što reditelj Pawel Maslona koji se pre svog debija nekako više izgurao kao scenarista tematici pristupa bez “new age” misticizma ili društvenog autoriteta, već ironično i gotovo zajebantski, po pravilima žanra crne komedije.

 

To, pored pomenutih filmskih referenci, pod reflektor dovodi još dve nove. S jedne strane, tu je Pulp Fiction zbog interne gledaočeve zaintrigiranosti da iseckani narativ posloži u vremenu, čije visine upravo zbog “short cuts” iskrzanosti Panic Attack ne dostiže. Sa druge je, pak, internacionalni arthouse hit Wild Tales, omnibus od 6 priča iz savremenog argentinskog života sa ekstra dodatkom ironije, cinizma, a ponekad i za gledanje zabavnog autorovog sadizma. Sličnost između ova dva filma je umanjena jedino razlikom u strukturi koja i jednom i drugom ide i u prilog i na štetu: mozaik je ambiciozniji od omnibusa i bolje “pegla” kvalitativne razlike u pričama (Maslona je imao nemalu pomoć od strane dvoje svojih glumaca – Pisule i Kotschedoffa, kao i koleginice Anne Gronowske), međutim ta forma ne dozvoljava pojedinim segmentima da odskoče, a ako su rezovi prekratki, prestaje nas biti briga i za “timeline” i sudbinu likova, a i za širu sliku.

U tom smislu je Maslonin film bolji kao pokazatelj ispeglanog rediteljskog zanata i vizuelnog stila (pohvale za krajnju utilizaciju briljantnih Cezaryja Stoleckog na mestu direktora fotografije i Agnieszke Glinske na funkciji montažerke) i kao dobra zabava nego što zapravo govori o kvalitetu njegove ideje i njenoj razradi. U “sitna crevca” poput kvaliteta pojedinih glumačkih ostvarenja ili njihanja u ritmu i tempu nema ni smisla ulaziti. Najveća mana filma je zaista površnost, ali u ovom slučaju ona makar dobro izgleda i atraktivno je zapakovana tako da će autom možda i daleko dogurati.