Westwood: Punk, Icon, Activist

kritika originalno objavljena na DOP-u

Ako već pred sobom imamo dokumentarni film o Vivienne Westwood, razumno je očekivati da film bude nekonvencionalan, divalj, hrabar i briljantan kao i njegova heroina. Međutim, očekivanja su jedno (ma koliko razumna bila), a stvarnost nešto sasvim drugo kada je reč o dugometražnom prvencu Lorne Tucker Westwood: Punk, Icon, Activist upravo “ulovljenom” na Dokufestu u Prizrenu. Čak se i ikonoklastična i ikonična modna dizajnerka odrekla završne verzije filma, nazvavši je osrednjom (epitet koji se njoj samoj nikako ne može pripisati), iako je u stvaranju filma učestvovala dosta više nego samo kao subjekt za “talking head” intervju i donator video-materijala iz lične arhive.

Problem je u naslovu ili strukturi filma, kako vam drago, jer te dve stvari ne korespondiraju jedna s drugom. Westwood je tu u raznim pojavnim oblicima, i kao subjekt intervjua, i kao objekt koji posmatramo u radu i kao “treće lice” u intervjuima svojih sinova, svog poslednjeg muža, svojih saradnika i modela.

Međutim, na pitanje o Sex Pistolsima u čijem je stvaranju učestvovala (zajedno sa bivšim dečkom Malcomom McLarrenom, njihovim menadžerom), ona odgovara sa “Nemojte me gnjaviti, ko bi još to hteo čuti.” Iako je ta izjava deluje prirodno, čak i “punkerski” kada dolazi iz njenih usta, naša prva misao bi bila “toliko o punku”. Na sreću, nećemo biti potpuno u pravu, Vivienne će nam otkriti mehaniku svog posla u to vreme, ali istinu koju smo već naslućivali, da je punk odmah po nastanku bio instrumentaliziran od strane države i upregnut u marketing, kako ekonomski, tako i politički, ali valja primetiti da “punk” u ovom filmu dobiva u najboljem slučaju 5 minuta ako se striktno govori o pokretu ili 10 sa svim mogućim kasnijim referencama na njega.

Aktivizam s kraja naslova opet dolazi prekasno, jer Lorni Tucker treba dve trećine filma da do njega dođe. Podsetimo se, Vivienne Westwood je jako angažirana u podizanju eko-svesti, naročito po pitanju globalnog zagrevanja, kao i po pitanju povezivanja istog sa trenutnim korporativnim kapitalističkim modelom i u svrhu toga ona koristi i svoj status, svoju prepoznatljivu šok-taktiku i svoj stvaralački i ljudski integritet. Lorna Tucker i producenti o tome, naravno, znaju dosta i, ako je verovati izjavama slavne dizajnerke, s njom su na putovanjima, po sastancima i samitima proveli dosta vremena u rasponu od nekoliko godina, ali se na kraju u filmu nije našlo puno materijala na tu temu, niti je on naročito vešto uklopljen. Tako da oštar komentar Vivienne Westwood na film o njoj samoj možemo čitati i u tom ključu.

Ostaje nam, dakle, ikona. Odnosno razvojni put od curice koja je genije za zamišljanje prostora i već od osnovne škole sama sebi šije odeću, preko umetnice i dizajnerke do ikone stila i poslovne žene. Biografski podaci su tu manje ili više standard, ona ih izlaže pričajući o sebi, što rade i njeni sinovi i ljudi koje zna preko posla. Međutim, narativ koji nam Lorna Tucker nudi nije ni funkcionalno pregledan u smislu hronologije, niti je skakanje tamo-ovamo po jednostavnoj hronologiji opravdano, recimo, tematskim poveznicama, već se čini da je materijal slepljen slučajno ili nespretno. Možda namerno, što bi bio svojevrsni “punk”, ali tako nešto na osnovu viđenog ne mogu ustvrditi.

Pa opet, na kraju krajeva, film nije loš jer takav sa zanimljivim subjektom kakav je Vivienne Westwood ne može biti. Interesantno je slušati njene priče i iskustva. Interesantno je slušati svedočanstva njenih bližnjih i kolega. Interesantno je saznati da je za svežinu u njenom radu su-odgovoran i njen poslednji muž Andreas, inače njen bivši student. Interesantno je znati da se Vivienne Westwood još uvek opire kapitalističkom načelu da kvantitativno važnije od kvalitativnog, pa makar i po cenu manjeg profita. Interesantno je steći dojam o kompleksnosti mode kao biznisa i kako izgleda u tom biznisu biti solo igrač. Ali, očekivali smo bolje, a dobili prosečno.