Obscuro Barroco

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Evangelia Kranioti

Ako ste se ikada pitali kako povezati drvo u šumi, jedan od najvećih gradova sveta i transvestita, sa još nekim motivima poput institucionalnog (karnevalskog) i “underground” slavlja, poezijom i politikom, onda je Obscuro Barroco film za vas. Dobitnik nagrade žirija Teddy na Berlinalu jedan je od retkih novijih dokumentarnih filmova o rodnosti i rodnim politikama koji se odvija kao poetski esej, a ne kao aktivističko ex-cathedra predavanje, pa samim tim može doći do raznorodnije i za nove ideje prijemčivije publike. S tim u vezi, nije čudno da se našao na programu Dokufesta.

Čudnim se može činiti jedino pozicioniranje filma u regionalnu, balkansku takmičarsku konkurenciju, ali to je samo na površini tako. Iako je film smešten kompletno u Rio de Janeiro, na njegovu karnevalsku, gay i trans-scenu, u pitanju je grčko-francuska koprodukcija. Rediteljica Evangelia Kranioti je u sličnom aranžmanu i donekle sličnom intimno-poetskom tonu realizirala i svoj prethodni film Exotica, Erotica, Etc. (2015) čija su tema bili mornari i njihove kratkotrajne ljubavi po lukama. Sudeći po samo dva filma, reč je o autorici spremnoj da se zaputi neistraženim, ne-očitim stazama u svom istraživanju fenomena ljubavi.

Koristeći se nemom, titlovanom, eliptičnom naracijom u izvedbi brazilske recentno pokojne trans-ikone Luane Moniz, Evangelia Kranioti je i u formalnom smislu spremna da ode korak dalje. Ono što bi kod nekog drugog bio tek trik za privlačenje pažnje ovde ima itekako smisla – tajna je u doziranju koliko čega vidimo i čujemo (slika i ton nisu nužno logički povezani) i o čemu u ovom snolikom eseju (pod konstantnom pretnjom da se pretvori u noćnu moru) slušamo. Kako film odmiče, tako nam je Luana sve više u fokusu i formalno (u kadru je sve više vremena) i suštinski (vidimo je kako govori, odnosno kako joj se usne pomiču).

U tom smislu su drvo i karnevalski grad logična progresija do trans-osobe i njenog najužeg kruga – drvo ima snove i težnje kao i svako živo biće, grad poput Rija svojim rastom, širenjem i konstantnim promenama postaje živ organizam, a jedna od teza filma koju i autorica i naratorka podvlače je da bi Rio, ako bi bio osoba, bio transvestit. Na pitanje zašto postoje dva odgovora, od kojih je jedan u filmu (da su transvestiti u svojoj hrabrosti da budu slobodni i kitnjasti superiorni malograđanskom, licemernom društvu), a drugi je sam film koji “underground” okupljanja trans-osoba stavlja u opoziciju sa naoko slobodnim, a zapravo vrlo uniformnim i heteronormativnim karnevalom kao simbolom Rija. 

Bizarnost ili licemerje (kako vam volja) i Rija kao sredine i karnevala kao institucije i Brazila kao društva očitava se u paradoksu da se i jedno i drugo i treće vide kao otvorene, tolerantne, “gay-friendly” sredine, a ispod te fasade se svejedno vidi potreba za etiketiranjem, normiranjem i deljenjem na grupe i grupice, što trans-osobe svaka za sebe (kao “krojači” sopstvenog tela) negiraju samim svojim postojanjem. Evangelia Kranioti je, naravno, suviše pametna da bi tako nešto direktno ubacila u film, razbila vrlo fluidan i poetičan ritam i poentu “nabila čekićem”, pa ostaje verna stilu koji je izabrala.

Jedini problem u ovom poetičnom, predivno snimljenom, montiranom i režiranom filmu bi moglo biti političarenje pred kraj. Ne zato što bavljenje politikom nema smisla (jer ima, posebno kada su u pitanju ljudska prava i dugoročni društveni angažman) ili zato što su Luanini politički stavovi pogrešni (jer su za njenu poziciju legitimni, čak i kad se ne možemo sa svime složiti), nego zato što Evangelia Kranioti nije dobro pripremila teren za to, pa ta scena protesta, ma koliko artificijelno uklopljena u karnevalski folklor, ipak narušava dotadašnji ton filma i utiče na kraj koji bi uz taj otvoreni angažman morao biti snažniji. Ali i pored toga reč je o izuzetnom filmskom delu.

Una mujer fantastica / A Fantastic Woman

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Sebastian Lelio

scenario: Sebastian Lelio, Gonzalo Maza

uloge: Daniela Vega, Francisco Reyes, Aline Küppenheim, Amparo Noguera, Alejandro Goic, Antonia Zegers

Može se reći da Marina (Vega) živi ugodnim životom. Dnevnu rutinu konobarskog posla razbija pevanjem u noćnom klubu, a njen nešto stariji i izuzetno bogati, sveže razvedeni verenik Orlando (Reyes) joj pruža emotivnu i materijalnu sigurnost. Vidimo ih kako slave godišnjicu i kako se Orlando stresira oko toga gde je zaturio vaučere za zajedničko putovanje. Marinina sreća se menja kad Orlandu preko noći pozli. Iako ga Marina hitno vozi u bolnicu, nema mu spasa. Ispostavlja se da Marina nije ostala samo bez svoje velike ljubavi i finansijske sigurnosti, već je postala predmetom istrage i uplitanja u najintimnije aspekte života, a Orlandova familija jedva čeka da joj oduzme sve što su njih dvoje delili i zabranjuju joj dolazak na sahranu.

 Marina je, naime, transrodna osoba i kao takva je suočena sa predrasudama na svakom koraku. Orlandova familija ne shvata kako je “normalan”, oženjen muškarac i otac dvoje dece preko noći postao frik zaljubljen u “himeru”, kako je oni zovu. Orlandov lekar “sabira dva i dva” tako što njegove modrice usled pada dovodi u vezu sa njenom seksualnom orijentacijom i društvenim statusom. Čak je i policajka koja pokazuje dozu saosećanja podvrgava ponižavajućem pregledu jer takva su pravila.

  Transrodne osobe su navikle na nasilje i Marina je svesna da je njena veza sa Orlandom nalikovala bajci. Nju, međutim, najviše pogađaju dve stvari. Prvo, želi priznanje da je normalna osoba od krvi i mesa kao i svaka druga i da stoga uživa jednaka prava. Iz toga sledi i to da ona traži da joj se prizna belodana činjenica da je ona volela svog verenika, da ga nije zavodila, prisiljavala ili šta sve ne, već da su njih dvoje bili u odnosima svojom voljom, kao dvoje odraslih i slobodnih ljudi.

Pre četiri godine, Sebastian Lelio se pojavio u Berlinu sa ultimativnom feminističkom dramom o ženskoj slobodi i pravu na nju, Gloria, koja je svojoj glavnoj glumici donela Srebrnog Medveda. Lelio ni pre toga nije bio nepoznat na festivalskom ciklusu, njegovi filmovi su igrali u Cannesu, San Sebastianu, Locarnu, Torontu i osvajali poneku nagradu na manjim festivalima. Ma koliko njegova rana, prilično mračna faza bila snažna, ipak mu je Gloria sa svojom nedogađajnošću iz koje se pojavljuje gomila bitnih detalja i posvećenošću temi žene i njenog života donela najveću slavu i globalnu arthouse distribuciju.

Čini se da sa Una mujer fantastica Lelio pokušava da podigne uloge. Kao i u Gloriji, i ovde su izuzetno bitni detalji iz svakodnevnog života, klasne razlike, sitna zadovoljstva i opsesije (recimo ona sa Orlandovim zaboravljenim ključem koja otvara neobičan, iako ne sasvim uspeli hitchcockovski pod-zaplet). Kao i u slučaju Glorije, i Marinine želje su sasvim normalne, ali ih društvo smatra u najmanju ruku ekscentričnim. Gloria se se borila za slobodu da živi kako hoće sa svojih 60-ak godina i da nikome ne polaže račune za to, Marina se bori da prvo bude priznata kao ljudsko biće, onda i kao žena.

Ali izgleda da podizanje uloga ovde nije urodilo plodom. Glorijina priča je profitirala od svakodnevnosti i gotovo nevidljivog luka, sa Marininom to nije slučaj. Lelio sa jedne strane pokušava da naglasi njenu normalnost kroz svakodnevnost, ali ipak ima potrebe dati i jaku, nimalo suptilnu izjavu, što film svodi na nivo tipičnog festivalskog aktivističkog filma za podizanje svesti.

Lelio čak odustaje od svoje potpisne diskrecije u dva ključna momenta i poseže za “on the nose” simbolikom. Prvi je izbor pesme koju Marina peva sama u autu sećajući se Orlanda (čiji se duh takođe pojavljuje na ključnim mestima kao svojevrsni vodič). Druga je jedna kasnija scena sa ogledalom strateški postavljenim preko genitalija u kojem gledamo odraz Marininog lika. Jasno nam je šta nam Lelio želi reći u oba slučaja, šta uostalom govori kroz ceo film, tako da ovo deluje kao “nabijanje”.

 Ono što se, međutim, može ispostaviti kao jača strana filma je apsolutno sjajna, vrlo osećajna uloga Daniele Vege. Lelio je imao hrabrosti da za glavnu ulogu zaista izabere transrodnu osobu, bez ikakvog ranijeg glumačkog iskustva, a Vega se smatra favoritom za nagrade na festivalskom ciklusu od Berlina nadalje. Nju možemo bez problema kupiti kao fantastičnu ženu, iako Una mujer fantastica teško možemo smatrati fantastičnim filmom.