kritika originalno objavljena na Monitoru:
2016.
režija:
Santiago Dellape
scenario:
Santiago Dellape, Davi Mattos
uloge:
Edu Moraes, Eucir de Souza, Bianca Müller, André Deca, Rosanna
Viegas, Selma Egrei, Tonico Pereira
Birokratija
je zla i cinična kučka koja čoveku uzima živac. Svaki put kad
imam posla ne samo sa administracijom, već i sa državnom firmom
koja pruža nekakvu uslugu, moja progresivno-liberalna uverenja kreću
ka anarhizmu liberterskog tipa: da državu treba ukinuti, pa će se
ljudi slobodno dogovoriti. Lično, već dva meseca se dve državne i
jedna privatna firma dobacuju i prebacuju sa mnom povodom uvođenja
interneta. Neko pametan bi dotle izmislio novi internet.
Zato
mi se čak činilo simpatičnim kada je u Punch the Clock,
dugometražnom prvencu brazilskog reditelja Santiaga Dellapea,
karikaturalno nesposobni direktor patentnog zavoda (de Souza)
zaključao svoje lenje, glupe i zbunjene zaposlenike u podrum i
odredio im dnevnu kvotu posla da bi dobili dnevno sledovanje hrane i
vode. Pre nego što me optužite za nečovečnost stavova i sitnu
zluradost, znajte da su zaključani ljudi replike i nusprodukt
nesavršenog patenta vremeplova (ili su to pravi ljudi dok njihovi
replikanti i dalje planduju u Dembeliji državne službe, svejedno),
tako da sama postavka priče nema naročito veze sa stvarnošću.
Uostalom,
dovoljno je da vidimo kako je dotični direktor obučen, njegovu
sekretaricu-oštrokonđu (Viegas) i njegove zaposlenike, redom
grebatore, neodgovorne, lenje, pijane, naduvane, priglupe ljude, kao
i da znamo činjenicu da je njega na to mesto postavila dominantna
majka – senatorka (Egrei), pa da nam bude jasno da je to malo
previše i za državnu službu poznatu po ogromnim beneficijama za
ošljarski rad. U tom miljeu likova od nas se očekuje da navijamo za
jedino dvoje normalnih, zbunjenog činovnika Jonasa (Moraes) i tihu i
povučenu Carol (Müller) između kojih se razvija i ljubavna veza,
čisto onako usput.
Vizuelno,
Punch the Clock je zanimljiv film koji spaja brutalističku
arhitekturu (mesto radnje je Brazilija, od nule izgrađeni glavni
grad najveće južnoameričke države), retro-SF i detalje različitih
perioda, od ranih 80-ih do ranih 90-ih. Čak je i set izrečenih
uvreda među kojima posebno mesto zauzima etiketa komuniste jasna
asocijacija na period pre političke korektnosti i generalnih
simpatija prema uljuđenim i umerenim bivšim komunistima koji nisu
zaboravili svoju dementno-revolucionarnu prošlost. Naravno, stvar je
ograničenog budžeta zašto retro-detalji nisu raskošniji i
upotrebljeni u većem obimu, ali Dellape svejedno pazi na njih,
premda radnju filma većinom vezuje za enterijer.
Međutim,
ako se zaista nadate nekom “brazilskom Brazilu”,
odustanite na vreme. Istini za volju, prvih par minuta filma
podgrevaju te nade, da bi se kasnije film i vizuelno i po nekakvom
psihološkom dojmu okrenuo u pravcu blesave karikature u stilu
Delicatessen. Jasno, reč je o vrlo ekspresivnoj
latino-stilizaciji prisutnoj naročito u Brazilu i naročito u
žanrovskim filmovima koji su pamtljivi čak i kada su manjkavi, ali
čini se da Dellape u tim detaljima gubi širu sliku i narativnu
strukturu. Odnosno, ideja je zanimljiva i priča je dovoljno
“mesnata” da se komotno može od nje napraviti film, ali se kroz
scenario ponavljaju jedni te isti štosevi koji odaju utisak namernog
rastezanja i kupovine minutaže. Dellape pokušava da sve to zabašuri
stalnim intervencijama u režiji i u montaži, često nepotrebnim i
besmislenim, koje umesto podizanja tempa i napetosti gledaoca samo
preplavljuju i desenzitiziraju.
Punch
the Clock tako postaje jedan od onih filmova koji bolje deluju na
papiru i u mašti nego kao gotov proizvod. Ne, nije loš, elementarno
je zabavan, ali činjenica je da je mogao biti i puno, puno bolji.
No comments:
Post a Comment