Punch the Clock / A Repartiçao do Tempo

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2016.

režija: Santiago Dellape

scenario: Santiago Dellape, Davi Mattos

uloge: Edu Moraes, Eucir de Souza, Bianca Müller, André Deca, Rosanna Viegas, Selma Egrei, Tonico Pereira

Birokratija je zla i cinična kučka koja čoveku uzima živac. Svaki put kad imam posla ne samo sa administracijom, već i sa državnom firmom koja pruža nekakvu uslugu, moja progresivno-liberalna uverenja kreću ka anarhizmu liberterskog tipa: da državu treba ukinuti, pa će se ljudi slobodno dogovoriti. Lično, već dva meseca se dve državne i jedna privatna firma dobacuju i prebacuju sa mnom povodom uvođenja interneta. Neko pametan bi dotle izmislio novi internet.

Zato mi se čak činilo simpatičnim kada je u Punch the Clock, dugometražnom prvencu brazilskog reditelja Santiaga Dellapea, karikaturalno nesposobni direktor patentnog zavoda (de Souza) zaključao svoje lenje, glupe i zbunjene zaposlenike u podrum i odredio im dnevnu kvotu posla da bi dobili dnevno sledovanje hrane i vode. Pre nego što me optužite za nečovečnost stavova i sitnu zluradost, znajte da su zaključani ljudi replike i nusprodukt nesavršenog patenta vremeplova (ili su to pravi ljudi dok njihovi replikanti i dalje planduju u Dembeliji državne službe, svejedno), tako da sama postavka priče nema naročito veze sa stvarnošću.

Uostalom, dovoljno je da vidimo kako je dotični direktor obučen, njegovu sekretaricu-oštrokonđu (Viegas) i njegove zaposlenike, redom grebatore, neodgovorne, lenje, pijane, naduvane, priglupe ljude, kao i da znamo činjenicu da je njega na to mesto postavila dominantna majka – senatorka (Egrei), pa da nam bude jasno da je to malo previše i za državnu službu poznatu po ogromnim beneficijama za ošljarski rad. U tom miljeu likova od nas se očekuje da navijamo za jedino dvoje normalnih, zbunjenog činovnika Jonasa (Moraes) i tihu i povučenu Carol (Müller) između kojih se razvija i ljubavna veza, čisto onako usput.

Vizuelno, Punch the Clock je zanimljiv film koji spaja brutalističku arhitekturu (mesto radnje je Brazilija, od nule izgrađeni glavni grad najveće južnoameričke države), retro-SF i detalje različitih perioda, od ranih 80-ih do ranih 90-ih. Čak je i set izrečenih uvreda među kojima posebno mesto zauzima etiketa komuniste jasna asocijacija na period pre političke korektnosti i generalnih simpatija prema uljuđenim i umerenim bivšim komunistima koji nisu zaboravili svoju dementno-revolucionarnu prošlost. Naravno, stvar je ograničenog budžeta zašto retro-detalji nisu raskošniji i upotrebljeni u većem obimu, ali Dellape svejedno pazi na njih, premda radnju filma većinom vezuje za enterijer.

Međutim, ako se zaista nadate nekom “brazilskom Brazilu”, odustanite na vreme. Istini za volju, prvih par minuta filma podgrevaju te nade, da bi se kasnije film i vizuelno i po nekakvom psihološkom dojmu okrenuo u pravcu blesave karikature u stilu Delicatessen. Jasno, reč je o vrlo ekspresivnoj latino-stilizaciji prisutnoj naročito u Brazilu i naročito u žanrovskim filmovima koji su pamtljivi čak i kada su manjkavi, ali čini se da Dellape u tim detaljima gubi širu sliku i narativnu strukturu. Odnosno, ideja je zanimljiva i priča je dovoljno “mesnata” da se komotno može od nje napraviti film, ali se kroz scenario ponavljaju jedni te isti štosevi koji odaju utisak namernog rastezanja i kupovine minutaže. Dellape pokušava da sve to zabašuri stalnim intervencijama u režiji i u montaži, često nepotrebnim i besmislenim, koje umesto podizanja tempa i napetosti gledaoca samo preplavljuju i desenzitiziraju.

Punch the Clock tako postaje jedan od onih filmova koji bolje deluju na papiru i u mašti nego kao gotov proizvod. Ne, nije loš, elementarno je zabavan, ali činjenica je da je mogao biti i puno, puno bolji.