2016.
režija:
Derrick Borte
scenario:
Matt Brown
uloge:
Daniel Huttlestone, Dougray Scott, Natascha McElhone, Jonathan Rhys
Meyers, Nell Williams
Punk
po svojoj definiciji prezire nostalgiju kao koncept. Ovaj radikalni
muzički i sub-kulturni pokret u prvi plan ističe (opravdani) bes
zbog problema koji su prisutni ovde i sada, bez nade da je ikada bilo
bolje, dok je i ono famozno “bolje sutra” takođe prilično
eluzivan koncept. U tom smislu, nemoguće je ne primetiti svojevrsnu
ironiju u konceptu filma London Town kao po definiciji
nostalgične priče o odrastanju uz punk, The Clash i Joea Strummera.
Problem
je samo u tome što reditelj Derrick Borte i scenarista Matt Brown
koji je adaptirao scenario jednog nikad dovršenog filma kao da te
ironije nisu svesni. U njihovu odbranu, London Town nije ni punk
film, pa čak ni film o punku, koliko taj pravac koriste samo kao
pozadinu, svojevrsni vremenski i sub-kulturni okvir, za univerzalnu
priču o tome kako preko muzike i društva (u smislu škvadre) mladi
čovek formira svoje stavove o društvu, državi, politici, klasi...
Pozitivno
gledano, lokacije dosadnih, gejačkih londonskih predgrađa i centra
prepunog smeća i napuštenih zgrada u koje su se uselili “ružni,
prljavi i zli” punkeri koje se ritmično izmenjuju su zlata vredne.
Isto važi i za po filmu fino rasute komadiće informacija o
socijalnim tenzijama, konzervativnoj (kontra-)revoluciji, sukobima sa
nacionalistima i neo-nacistima i drugim blagodetima “thatcherizma”.
Zanimljiv, premda ne toliko inovativan detalj je i zamena rodnih
uloga, pa tako majka (McElhone) neodgovorno ganja tripove dok otac
(Scott) radi dva posla i brine se o dvoje dece, našem protagonisti
Shayu (Huttlestone) i njegovoj mlađoj sestri.
Strummer
(Jonathan Rhys Meyers koji je Elvisu i Bowieju dodao još jednu
“rockstar” ulogu) i The Clash ipak nisu tako dobro prošli,
odnosno potpuno su zamenjivi “deus ex machina” momenti humora i
mudrosti. Ne bismo primetili ako bismo ih zamenili nekim drugim
onovremenim idolima. Isto važi i za ostale elemente Shayevog
odrastanja koji su prepuni klišea, od normalne tinejdžerske pobune,
preko školskih nasilnika, do prvog ljubavisanja, razočaranja i
mirenja sa misterioznom i zgodnom curom (Williams) koja ga od smotane
“konzerve” pretvara u pravu malu barabu sa srcem na pravom mestu.
Nije
to samo po sebi loše, ali nije ni ne znam kako dobro, pa se ovaj
školski i generički filmić da pogledati delom i zbog simpatične
muzičke pratnje. Problem je što se sa Strummerom kao inspiracijom
moglo više, mnogo više. Uostalom, nije to ni isključivo stvar
Strummera i The Clash: London Town ima i jedan “drag”
momenat koji, ni uz suludo objašnjenje, ne zna doterati do kraja i
na njemu profitirati. Pih pah!
No comments:
Post a Comment