2017.
režija:
Jonathan Mostow
scenario:
John Brancato, Michael Ferris (prema romanu Kevina Wignalla)
uloge:
Sam Worthington, Odeya Rush, Allen Leech, Amy Landecker, Martin
Compston, Veronica Echegui
Složićemo
se oko toga da akcioni film ne mora korespondirati sa realnošću i
zdravom logikom. Ljudi će stvari rešavati pištoljima i pesnicama
na krajnje neprimerenom mestu ili će se trkati automobilima usred
centra nekog velikog grada, zamalo gaziti pešake i praviti muriju na
idiote. Sve je to legitimno dokle god je zabavno za gledanje.
Razrađenost likova, njihovih pozadinskih priča i motivacija je
bonus, i tu je opet realističnost od sekundarnog značaja dokle god
je stilizacija takva da su oni zabavni ili makar pamtljivi. Čak ni
špranca u priči i neinventivni sled događaja nisu
diskvalifikaciona mana dokle god ima dovoljno začina, bilo u
dijalozima, bilo u dizajnu ili u režiji.
Realno,
koliko teško to može biti? Mislim, napraviti pristojan akcioni
film, ništa za padanje u nesvest, nego onako za veče uz pivce i
sendviče. Ako je suditi po The Hunter’s Prayer, te neke
stvari se ne podrazumevaju same po sebi. Jer u pitanju je film u
osnovi šablonski, nimalo razrađen, a ono što je oneobičeno je
oneobičeno na glup i u krajnjoj liniji običan način, skoro bez
ičega što bi moglo poslužiti kao slamka spasa.
Recimo,
priča o plaćenom ubici koji je angažiran od strane mafijaškog
bossa da (potpuno nepotrebno) zvekne tinejdžerku iz bogate familije,
pa promeni stranu i njih dvoje počnu da beže po Evropi od Švicarske
do Engleske (što sve “glumi” Mađarska) deluje kao zaplet bilo
kog Europacorp filma. S tim da Besson i armija mladih zanatlija
ponekad znaju da priču razviju, napune zanimljivim lokacijama,
zgodnim jurnjavama, tučnjavama i pucnjavama i da nađu prave glumce.
Mostow, nekada cenjen i dobar reditelj koji je pre bedastog
Terminatora 3 iskovao sasvim dobar “white man’s rage”
triler Breakdown sa Kurtom Russellom, očito da više ne može
da se vrati u igru drugačije nego sa ovim tupim i dosadnim
govancetom od filma koji pati od neinspirativnog scenarija, mlakih
likova, u suštini dosadnog dizajna i vrlo rupičastog prosedea
prepunog jeftinih klišea.
To
bi sve bilo dovoljno da film brzo utone u moru mediokritetskih
ostvarenja, ali The Hunter’s Prayer je za nekoliko stepenica
ispod toga. Svaka čast Odeyi Rush za decentnu ulogu cure u nevolji,
ali njen lik je tanak kao papir. Sam Worthington nije akcioni heroj,
a njegov ubica sa srcem je glupo skiciran lik ograničen heroinskom
ovisnošću, PTSP-om od ratnog iskustva u Iraku i žalom za
izgubljenom familijom. Ništa bolji nije ni negativac (Allen Leech)
koji je ujedno i aristokrata starog kova, industrijalac kojem
kriminalne aktivnosti nisu potrebne, i psihopata koji uzgaja ubojite
pse i uči sina da mu je majka kurva, i džiber koji će se na večeri
sa advokatima u finom restoranu pojaviti u dukserici. To što je prvo
što čujemo u njemu da u šaci drži pola evropske policije prerasta
u potpuno razočaranje kad otkrijemo da se njegova “armija” svodi
na jednu agenticu (koja se možda samo lažno predstavlja) i dvojicu
bilmeza – plaćenika od kojih ga je jedan upravo izdao.
Za
izbegavanje.
No comments:
Post a Comment