Replace

2017.

režija: Norbert Keil

scenario: Norbert Keil, Richard Stanley, Scarlett Amaris

uloge: Rebecca Forsythe, Lucie Aaron, Barbara Crampton, Sean Knopp

Dokle smo spremni da idemo kako bismo ispoštovali kult mladosti i lepote? Podvrgavanje nečovečnim dijetama, iznurujućim vežbama, pa čak i ponekad opasnim medicinskim zahvatima je postalo standard u modernom svetu. Šta stoji dalje od toga? Ubiti čoveka? Popiti mu krv i pojesti srce? Oguliti kožu? Zašto jednostavno ne bismo priznali da starimo i da dolazi do zamora materijala? Replace Norberta Keila još je jedan film o kultu mladosti i lepote, ali ovog puta sa malo drugačijim “twistom”.

Protagonistkinja Kira Mabon (Forsythe) istovremeno pati od dva simptoma. Prvi, brisanje svih podataka starijih od nekoliko dana iz sećanja dovodi je na rub ludila, naročito kad sanja o nečemu iz prošlosti. Kira skoro doslovno ne zna gde se nalazi prostorno i vremenski, pa za svoj stan misli da pripada njenom svežem dečku Jonasu (Knopp) kojeg osim u snovima i na fotografijama nigde nema i niko ga se ne seća. Misterija oko toga rasplitaće se polako i povezaće se sa drugim simptomom, kožom koja se ljušti u krpicama. Neverovatno, ali istinito, Kira može apsorbirati tuđu kožu, ali samo sveže odranu ili doniranu.

Ispostavlja se da je Kira deo super-tajnog visokotehnološkog medicinskog eksperimenta koji ima za cilj trajno podmlađivanje svojih pacijenata, a oba Kirina stanja su nuspojave na čijoj se neutralizaciji, navodno, radi. Tako barem kaže ambiciozna doktorka Rafaela Crober (Crampton) koja vodi ceo proces. Međutim, Kiri to nije dovoljno, ona neće prezati ni od čega i uz pomoć svoje komšinice / nove ljubavnice Sophije (Aaron) želi doći do dna misterije.

Replace je vizuelno elegantan i dojmljiv film. Tu ne pričam samo za vražje neonsku estetiku nalik na The Neon Demon na koju se Replace manje ili više namerno kači, kao ni na njenu kontrasnu, sterilnu i jednako strašnu varijantu prisutnu u i oko bolnice / istraživačkog centra. Ne, tu govorim o pametnoj upotrebi vanjskih lokacija u Torontu i unutarnjih iz studija u Nemačkoj, s tim da Toronto tu igra bilo koji grad, evropski ili makar sa evropskim šmekom, dok su stanovi / studiji uređeni po američkom vintage-hipsterskom principu. K tome, treba dodati barem jednu vruću lezbo scenu između dve mlade i lepe protagonistkinje, što će svakako privući mušku publiku.

Tu, međutim, kvaliteti prestaju, a počinju problemi. Vrlo je lako viknuti “body horror” i ukazati na površne poveznice sa Cronenbergom i poslednjim Refnom. Ali koža koja se ljušti i psiha koja usled toga propada nisu dovoljne da bi to bilo zanimljivo. A ni glumice, osim svoje nedvojbene lepote, nemaju baš puno talenata i veština kojima se mogu pohvaliti, s tim da je nekadašnja zvezda B-filmova Barbara Crampton nedovoljno, zapravo pogrešno iskorištena. Kako vreme odmiče, kako se misterija raspetljava i sve ide prema tipskom razrešenju, tako nedostaci filma postaju očiti.

Ali to nije sprečilo kritičare da o Replace vrlo pohvalno pišu. Sve i da se složimo da to nije najslabiji film ikada (zaista nije), pa čak da nije ni najstrašniji štanc (nije ni to), pomalo me čudi kako je svima promakla tipska mehanika vampirskog filma. Dakle, tu su mladost, lepota i večni život, a želja za tim i ostvarivost te želje korumpiraju našu junakinju. Zamenite kožu sa krvlju, gubitak pamćenja otpišite kao zgodan “gimmick” koji kasnije dolazi na naplatu i eto nam vampriskog filma. Kako je to pokazao Twilight, dan i noć su samo detalji. Nije to samo po sebi loše i ne mora biti, čak ni Replace ne bih nazvao “downright” lošim filmom, ali red je nazvati stvari pravim imenom i ne praviti se pametan. Skin Vampires, kako to blesavo zvuči...