kritika originalno objavljena na DOP-u:
Rock’n’Roll
nije samo muzika. Nije ni samo stil oblačenja. Pa čak ni način
ponašanja. Rock’n’Roll je stil života. Stav. Svesni izbor
kontra struji, zagledanost u neistraženo, opskurno, iskonsko.
Rock’n’Roll je kreativnost bez ikakve natruhe kompromisa, uz
svesnu žrtvu.
Možda
ćemo, ako smo površni, u svojoj mašti termin “rockstar”
povezivati sa gomilom love, privatnim avionima, “groupie” curama
i razvaljivanjem hotelskih soba. Možda je ta arogancija nešto što
ide u paketu načinom života, naročito kada se u poslu uspe, ali
valja zapamtiti da takav način ponašanja nije niti pravilo i
dostupan je tek manjini, onih 1% na vrhu piramide. Mnogo realnija
priča su klaptarenja u iznajmljenim kombijima ili svojim krševima,
spavanje u vožnji ili u buđavim stražnjim sobama, hostelima i po
čudnim gajbama, nošenje i montiranje tona opreme, loša hrana,
jeftina cuga, a ponekad i droga, od jutra do sutra, od grada do
grada, sa neizvesnim šansama za preživljavanje, o uspehu da i ne
govorimo. U finansijskom smislu, a i drugačije.
Za
tako nešto je potrebna iznimna mentalna snaga i posvećenost, a
snovi o lagodnom životu su zavaravajući koliko su slatki. Poznajem
materiju izbliza, i kao fan muzike i kao novinar i kao neko ko je
organizirao koncerte i išao na turneje sa muzičarima. Sličnost sa
drugim umetničkim pozivima van državnog budžeta se podrazumeva,
što važi za rockere, važi i za većinu pisaca, pesnika, glumaca,
filmaša i drugih čije se delo ne smatra društveno-korisnim.
Spit’n’Split
mladog belgijskog autora (reditelja, snimatelja i montažera) Jeromea
Vandewattynea počinje kao klasičan, premda nadahnuto i iz
neposredne blizine snimljen turnejski dokumentarac. Sastav koji
prati, The Experimental Tropic Blues Band, jedna je od panevropskih
underground senzacija, mešavina bluesa i noisea na distorziranim
gitarama sa punkerskim stavom i mnoštvom improvizacije. Tropic je
prešipčio Evropu uzduž i popreko, najčešće svirajući u malim,
opskurnim klubovima pred raznovrsno i ne uvek brojnom publikom koju
nije ostavljao ravnodušnom.
Sve
“čari” života na putu su tu prisutne, dnevne i noćne vožnje,
spavanje na čudnim mestima, poznanstva sa čudnim ljudima,
pijanstvo, trava, mamurluci i jutarnja povraćanja, interne
zajebancije za prekraćivanje vremena, traženje mesta za svirku u
nepoznatim gradovima i gluvarenje u retkim slobodnim trenucima.
Nekakav uspeh, ako ga i bude, nije ni izbliza na vidiku, a kako vreme
prolazi i energija se troši, pametno bi bilo imati i “plan B” u
rezervi. Neki ga imaju, neki ne. Neki mogu zamisliti život posle
Tropica, neki ne. Neki su svesni krize, neki teraju svoje.
Međutim,
Vandewattyne nije samo hroničar jednog interesantnog muzičkog
projekta koji možda hoće, a možda i neće uspeti. Njegova osnovna
preokupacija je psihologija iza toga. Psihologija takvog načina
života u kojem se kreativnost i stvaralačka energija meša sa
problemima u karakterima, različitim vizijama i skoro pa ničim
izazvanim ličnim animozitetima. Tako će se autor osloniti na svoje
izuzetno atraktivne rapidne montaže koje prate naraciju jednog od
pridruženih članova grupe, odnosno njenog stalnog tonca koji deluje
kao najzdravija i najnormalnija osoba u prostoriji.
Međutim,
kako film odmiče, postaje nam jasno da ovo nije tek turnejski
dokumentarac. Naravno, neke stvari poput transrodne osobe čiji je
stan prepun kiča, krame, okultnih predmeta i čudnih pornografskih
slika nije moguće re-kreirati iz mašte, ali je moguće dovesti u
kontekst Tropica i u kontekst filma. I tu počinjemo da primećujemo
intervencije, režiju, fikcionalizaciju i psihologiju likova umesto
psihologije stvarnih osoba. Linija između stvarnosti i imaginacije
ostaje zamućena do samog kraja koji više liči na nekakav
eksperimentalni art-film nego na bilo šta što se može nazvati
dokumentarnim.
Spit’n’Split
nije samo psihološka studija Rock’n’Rolla, Spit’n’Split
je Rock’n’Roll kao takav, onakav kakav je uvek bio i kakav će
uvek biti: put u nepoznato, neistraženo, eksperimentalno,
improvizirano. Nakon svetske premijere na jednom od najvećih
svetskih žanrovskih festivala u Briselu, internacionalnu premijeru
je doživeo na Grossmannu, najstarijem žanrovskom festivalu u
regiji. Šanse za širu distribuciju su minimalne, ali ako se
slučajno pojavi na nekom festivalu ili na programu art-kina, učinite
sebi uslugu i pogledajte ga.
No comments:
Post a Comment