kritika originalno objavljena na DOP-u:
Neko
pametan, verovatno Godard, reče jednom prilikom da su za
dobar film potrebna dva ključna sastojka: žena i pištolj. Usudio
bih se pojednostaviti i preformulirati: potrebno je samo nasilje.
Vatrenim, hladnim, priručnim oružjem ili šakama i nogama, sve
ostalo je samo bonus, uključujući i ženu, a naročito opasnu,
“badass” ženu sa pištoljem, sekirom ili makar ubilačkim
karate-udarcem. Free Fire, američki debi britanskog kultnog
žanrovskog reditelja Bena Wheatleya (Kill List,
Sightseers, High-Rise) ima to i koš i još drugih
stvari okačenih na “high concept” kostur od radnje što
garantira jedno ili više vrlo zabavnih gledanja na velikom ili malom
ekranu.
Tako
imamo gomilu raznog oružja, od pušaka i pištolja do pajsera i
šipki koji stupaju na scenu kad ponestane municije. “Igra” koju
igraju nalikuje na “Capture The Flag”, s tim da je cilj fiksni
telefon u kancelariji na galeriji napuštene fabričke hale, gde se
radnja filma, centrirana oko kupoprodaje oružja koja je (naravno)
pošla po zlu, odvija. Vreme radnje je kraj 70-ih što iz priče
izbacuje mobilne telefone, a u nju vraća staru, dobru borbu na život
i smrt, kičaste post-hippie kostime, “soundtrack” širokog
zamaha, teško prevodiv onovremeni bostonski žargon i Crne Pantere,
IRA-u, plaćenike, posrednike i uglađene, zapravo cviljave
međunarodne švercere među akterima.
Wheatley
u prvoj trećini filma objašnjava ko je tu ko i zašto je zapravo
tu, što je esencijalno kada je u pitanju raširena zvezdana glumačka
postava. Chris (Cillian Murphy) kupuje jurišne puške za
IRA-u. Frank (Michael Smiley) mu je lokalna gangsterska
podrška na terenu, a Frankov drogirani zet Stevo (Sam Riley)
i njegov retardirani ortak (Enzo Cilenti) su nešto između
“brojnog stanja” i mamlaza da pretovare. Prodavci su južnoafrički
dramoser i nesuđeni genije Vernon (Sharlto Copley u svom
uobičajenom i skoro do savršenstva dovedenom psiho-modusu) i njegov
kolega, bivši “Panter” Martin (Babou Ceesay), sa Gordonom
(Noah Taylor) i Harryjem (Jack Reynor) kao “podrškom”.
Posrednici su kicoš Ord (Armie Hammer u svojoj za sada
životnoj ulozi) i zgodna, ali nimalo tupava i nesposobna Justine
(“oscarovka” Brie Larson).
Kako
to sa sranjima obično biva, njih umeju da zakuvaju i najpotrošniji
pijuni. U ovom slučaju, to su Stevo i Harry koji imaju određene
lične razmirice. Ostali će to oberučke prihvatiti nadajući se da
će njihova strana na kraju ostati i sa novcima i sa ovcama, odnosno
oružjem. To, naravno, ne znači da je posao od početka bio pošten,
da Vernon nije pokušao da smulja nešto (ono šta je savršen primer
scenarističke ekonomike i besprekorne interne logike) i da neko, ne
znamo ni ko ni zašto, na lice mesta nije poslao snajperiste, dok
policija sasvim zgodno kasni.
U
pauzi napete akcije podvučene savršeno nervoznim pokretima kamere i
paletom boja tipičnom za “period piece” trilere kojom dominiraju
narandžasti i tirkizni tonovi, dolaziće i do pregovora i do
dezertiranja i menjanja strana u obračunu, a bezbroj glupih ideja i
očajničkih taktika biće oprobane od strane naših vrlih
probisveta. Scenario koji Wheatley potpisuje sa svojom
suprugom i kreativnom partnericom Amy Jump je pun i vrcavih
dijaloga i humornih provokacija, što se nastavlja izborom muzike na
“soundtracku”, naročito u slučaju country-pop balade Annie’s
Song Johna Denvera koja se pojavljuje baš u
najnezgodnijim trenucima.
Jasno,
celi Free Fire je jedna velika posveta raznim žanrovskim
autorima. Među njima možda centralno mesto zauzima Quentin
Tarantino i njegovo niskobudžetno remek-delo Reservoir Dogs,
što zbog “settinga”, što zbog ironijskog humora, što zbog
iskopavanja standarda za muzičku podlogu, s tim da Wheatley to opet
koristi samo kao polaznu tačku. Tako, što se muzike tiče, imamo
odjeke i producenta Martina Scorsesea (pop-rock) i Johna
Carpentera (elektronske teme), radikalno niskobudžetni pristup
uz pojednostavljivanje koncepta u sećanje priziva Evansov The
Raid: Redemption, nađe se tu i nešto ironije i komične
nesposobnosti kao u filmovima braće Coen, dok neobuzdano i
često bespoentno nasilje posle kojeg ostaju potoci krvi svakako
asocira na Peckinpaha u svojim najboljim danima.
Wheatley
ni u tome ne odlazi predaleko, pa da od toga pravi
društveno-političke izjave i provokacije. Čak ni nasilje nije
fetišizirano, a “low-budget” odrednica je više stvar rasporeda
ograničenih sredstava nego autorovog stila, premda Wheatley
nije ni kukavica ni rasipnik. Ne, njegov je cilj, kao i uvek,
napraviti dobar i zabavan film, ni manje ni više od toga. Napisan
tako da nam pobudi zanimanje, režiran tako da održava napetost i
obojen izvedbama vrlo interesantne skupine glumaca, Free Fire
to svakako jeste.
No comments:
Post a Comment