The Night of the Virgin / La noche del virgen

2016.
režija: Roberto San Sebastian
scenario: Guillermo Guerrero
uloge: Javier Bodalo, Miriam Martin, Victor Amilibia

Jeste li nekad gledali film u kojem muškarac rađa dete koje mu je napravila žena iz bizarno-religijskih pobuda orijentalnog tipa? On dete rađa na dupe, a kako drugačije, u sceni koja traje neprijatno dugo, kojoj, pak, prethodi njegova trudnoća, jednako neprijatna za gledanje. Priča o zamenama rodnih uloga? Mora da se šalite...

U svakom slučaju, ako ikada pogledate The Night of the Virgin moći ćete i to prekrižiti s liste, možda skovati kakav novi termin (“šupčana vrpca” je već zauzeta od strane potpisnika ovih redova) i potegnuti odgovarajući argument ako ikada rasprava skrene u tako nenormalne vode. I to bi bilo to, u suštini, jer ovde imamo klasičan slučaj gadosti zarad gadosti, bez neke naročite poente osim da nam reditelj Roberto San Sebastian i scenarista Guillermo Guerrero, obojica debitanti u celovečernjem formatu, ispituju granice tolerancije.

Nije tu samo reč o ogavnosti, premda ona zauzima centralno mesto u filmu. Ne, kad se ne trude da nas rasture sa ranama, krastama, govnima, prljavštinom i koječime, zasipaju nas svojim smislom za humor koji balansira na tankoj liniji između čiste infantilnosti i potpunog nonsensa. A time se film i otvara, podužom sekvencom idiotskog novogodišnjeg programa u kojem dvoje ludih i zbunjenih voditelja lupetaju i lupetaju prvo što im padne na pamet, o bilo čemu.

Jedina funkcija tog segmenta je da nam dočara vreme radnje, novogodišnju noć. Naš heroj je dvadesetogodišnji devac imena Nico (Bodalo), kretenski obučen u ćaletovo odelo sa obaveznim debilnim izrazom lica i leptir-mašnom, na svetoj misiji da povali nešto u klubu. Takvog kakav je, ne primećuju ga ni konobari koji bi mu naplatili piće, da ne govorimo o nekakvoj potencijalnoj ženi koja bi mu skinula junf. Sve dok se ne pojavi nešto starija, lagano muškobanjasta i već na prvi pogled čudna Medea (Martin), koja ne samo da zapleše s njim, već ga odvuče u svoj stan...

Na stranu sve, ali sam njen stan bi morao upaliti crvene lampice kod Nica. Svetlo koje ne radi je loš znak, a upozorenje da slučajno ne stane na žohara (zbog loše sreće koja će ga strefiti, navodno) bi svakog normalnog nateralo u beg. Naravno da će naš Nico-baksuz stati na prvu bubu, a ima ih onoliko (takvu prljavštinu je nemoguće opisati, prema Medeinom stanu kamperski klozeti deluju sterilno), i naravno da će ga terati maler kroz celo trajanje filma, do porođaja i iza njega.

Za neko vreme će se pojaviti Medein dečko, sirovi, agresivni metalac nadimka Pauk (Amilibia) koji će udarati u vrata u nameri da ih razvali, ali tako nešto je za očekivati u filmu koji do tada ide linijom seksualne komedije. Ali ljubomorna baraba se ne može porediti sa ludom ženom koja čuva svoju menstrualnu krv i sa religijskim zanosom priča o himalajskoj boginji plodnosti i smrti (wtf?), ženi bez lica. I naravno da će junfera pogoditi sve gadosti ovog sveta. Nas s njim takođe. I to treba izdržati u trajanju od skoro dva sata.

Postavlja se pitanje zašto, čak i nama koji nismo preterano gadljivi. Mislim, seksualna komedija može biti gadna, horor takođe, naročito u miksu sa “nightmare logic” prosedeom, a nekakva nagrada je tu nužna. U ovom slučaju, sva je prilika da nas autorski dvojac zajebava do daske. Da stvar bude još tužnija, to zanatski, dramaturški i tehnički nije ni u kom slučaju loš film, glumci hrabro uranjaju u svoje karikature od likova, tempo je nabijen (skoro) od početka, pa sve do kraja, a efekti maske su impresivni. Momci očito znaju da naprave film, ima tu svega i svačega u miksu, rani Peter Jackson i rani Alex de la Iglesia su vidljivi uzori, i The Night of the Virgin je film koji je teško zaboraviti, blokirati ili izbrisati iz pamćenja. Verovatno da imamo slučaj skretanja pažnje na sebe, ali nisam siguran je li ta količina nihilizma, trasha i gadarije baš najbolji način...