Postoji
jedan paradoks o večnom životu. Naime, svi želimo da živimo što
duže, ako ne i celu večnost i grčevito se borimo da to i
ostvarimo. Međutim, jednom kada nam se želja za večnim životom
ispuni, nismo baš sigurni šta to zapravo znači, pa se zbog svoje
želje i pokajemo. Science fiction kao žanr koji eksploatira strah
od života kao svoje osnovno pogonsko gorivo na tom paradoksu se može
itekako voziti. Realive, film Amenabarovog scenariste
Matea Gila, to pokušava na pseudo-filozofski način koji
koketira sa melodramom i to mu donekle i uspeva.
Naš
protagonista i narator Marc (Tom Hughes) je prvi čovek koji
je uspešno re-animiran posle krionizacije u kojoj je proveo 70
godina. Pre nego što mu je postavljena dijagnoza terminalnog raka
grla, Marc je bio uspešan umetnik i poslovni čovek koji je život,
poslovni i privatni, proveo sa ljudima koje je voleo i nije tek tako
spreman da ga se odrekne. On u priličnoj meri veruje u nauku, ali
zapravo nema bolju opciju kada su izbor nada u progres sa jedne
strane i sigurna bolna smrt sa druge. Međutim, nisu svi oduševljeni
njegovim izborom, naročito njegova devojka sa kojom se konačno
spetljao, Naomi (Oona Chaplin), koja će na taj način ostati
uskraćena makar za tu godinu života koju mu daju doktori.
Marc,
dakle, u svoj novi život ulazi sa osobnom prtljagom iz prošlog, ali
ga u novom očekuju nepredviđene neugodnosti. Gilova zaista
pametna ideja je to da prvi uspešni oživljeni čovek zapravo bude
fragilan, sklon bolestima i nestabilan poput prototipa, te da mu pre
svega treba rehabilitacija. To, naravno, dolazi u paketu sa moralnom
raspravom o prošlim, neuspelim projektima, sa medijskom pažnjom
posvećenom otkriću večnog života i sa simbolikom materinstva koje
čak ide do pupčane vrpce kojom je Marc pričvršćen za svoju
“tehnološku majku”, kako sam kaže.
Realive
zapravo deluje kao hibrid dva filma Alejandra Amenabara za
koja je Gil napisao scenario. Predominantno, tu su odjeci Open
Your Eyes, sa krionizacijom, večnim životom i snovima (neka
vrsta tehnološkog pronalaska iz poznog XXI. stoleća nalik na
virtuelnu realnost zapravo služi za sećanje na ugodne trenutke
života koje Gil pušta kao flashback scene), te u manjoj meri
The Sea Inside i rasprave o moralnosti samoubistva. Druge
reference su svakako Frankenstein, prisutan i u Marcovom
monologu i kroz ime glavnog doktora, Victora Westa (Barry Ward)
i biblijska prispodoba o uskrslom Lazaru (oslikana scenom iz
Scorceseovog The Last Temptation of Christ) koja stoji
i u radnom naslovu filma.
Problem
je, međutim, dosta slaba i površna karakterizacija likova. Marc je
toliko pasivan u svom novom životu da je teško prema njemu razviti
ikakvu emociju, a u prošlom deluje tipski, kao hipster sa reklame za
H&M-ovu kolekciju odeće od organskog pamuka sa generičkim
momentima sreće u roditeljskom domu, sa drugarima, na poslu i sa
Naomi (tako da ni njihova ljubavna priča zapravo nije razvijena), te
generičkim šok-momentima kao kada otkrije da je bolestan ili
prilikom prvog (bezrazložnog) susreta sa (bezrazložnim) nasiljem.
Drugi bitan lik u njegovom novom životu je medicinska sestra
Elizabeth (Charlotte Le Bon) koja se o njemu brine, ali i ona
kao da više služi da pruža “second hand” informacije o novom
svetu u kojem je uznapredovao genetički inženjering (naklon
briljantoj Gattaci verovatno) i u kojem se koncept monogamne
ljubavi smatra zastarelim, a seks je individualistička socijalna
funkcija. Misterija čiji je ona igrač i kakve su joj namere prema
Marcu se uvodi suviše stidljivo da bi se sa njom moglo nešto
uraditi.
Drugi
set problema su budžetska ograničenja i ono što iz njih
proizilazi. To što Kanarski Otoci pokušavaju da igraju Kaliforniju
nije krimen sam po sebi, iako je jasno da to nisu. Akcenti glumaca u
epizodnim ulogama su suviše oštri, a i Gilov emocionalni
odnos do mora je suviše tipično mediteranski i nimalo američki,
ali i to se može podneti. Međutim, pravi problem nastaje u novom
Marcovom životu nakon buđenja iz tečnog nitrogena, on je ograničen
na bolnicu punu tipičnih, predizajniranih tehnoloških pomagala,
belih zidova i belog, ultra-modernog nameštaja bez trunke arome.
Tipski dizajn takođe nije zločin, ali tu se ruši logika celog
filma: ne bi li Marca zapravo više zanimale informacije o stvarnom
svetu i životu u novom vremenu umesto tlapnji da li je učinio
pogrešku i da li mu nedostaje cura iz prošlog života.
Jasno
je zašto je to tako, sa 7 miliona dolara budžeta i glumcima makar
iz drugog ešalona anglofone kinematografije nije moguće činiti
čuda. Ali to Gilu seče svaku mogućnost pričanja priče, a
za dubokoumnu filozofiju kao da nema snage niti na tom polju može
izneti nešto novo što već nije napisao. Od tog će se meandriranja
Realive teško oporaviti i kao da se na njega može preneti
kvalifikacija koja vredi za njegovog protagonistu Marca: dobrih,
revolucionarnih, plemenitih i humanih namera, ali niti živ, niti
mrtav, pasivan, nedovoljno radoznao, uglavnom oko površine.
No comments:
Post a Comment