Rebecca

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Film Rebecca predstavljao je prekretnicu ili, pak, izuzetak u karijeri velikog britanskog redatelja Alfreda Hitchcocka. Redatelj poznat kao majstor »suspense« pristupa koji se i prije i poslije ogledao u žanrovskim okvirima trilera, po prvi puta je radio na filmu koji možemo prije svega opisati kao gotičku romansu i melodramu. Rebecca je ujedno i njegov prvi američki film, te jedini koji je bio okrunjen nagradom američke akademije za najbolji film. Izvorni roman Daphne du Maurier iz 1938. godine u ono je doba imao status »bestsellera« koji je perfektno kanalizirao dio duha tog vremena, posebno glede sveopće opsesije Freudom i psihoanalizom. Hitchcockova adaptacija ipak nije bila prva, godinu dana prije njega Orson Welles je roman adaptirao u formi radio-drame, a Rebeccu smo mogli gledati još i u obliku nekoliko televizijskih filmova britanske proizvodnje , u bollywoodskim adaptacijama, kao mjuzikl, pa čak i kao operu. O posrednim utjecajima i filmskim i inim djelima inspiriranim Rebeccom (primjerice film Grimizni Vrh Guillerma del Torra je nadahnut Hitchcockovim filmom) ne treba trošiti previše riječi da bismo shvatili o koliko se značajnom romanu i filmu radi.

»Cipele« u koje je morao ući britanski filmaš Ben Wheatley, najpoznatiji po svojim više ili manje uvrnutim i krvavim žanrovskim filmovima, svakako su velike, ali redatelj tog formata bi ih mogao ispuniti, posebno imajući u vidu da se u svojoj karijeri prihvaćao slično zahtjevnih projekata, primjerice ekranizacije Ballardovog metaforično-distopijskog romana High-Rise (2015), ili teško opisivog, psihodeličnog i visoko-stiliziranog originalnog uratka A Field in England (2013). Dvije su stvari koje su u slučaju nove verzije Rebecce u korijenu problema. Prvo, poslije dužeg vremena, ni Wheatley ni njegova supruga i kreativna partnerica Amy Jump nisu imali nikakve veze sa scenarijem u fazi predprodukcije; tekstualni predložak napisali su doduše kredibilni autori, ali bez nekakvog osobnog pečata - Jane Goldman (radila na nekima od recentnih X-Menova i na prva dva Kingsman filma), te Joe Shrapnel i Anna Waterhouse (koji su kao dvojac potpisali scenarije za biografske drame Frankie and Alice, Race i Seberg). Drugo, produkcijska kuća koja je stala iza nove verzije Rebecce je gigant internetske distribucije Netflix, čiji je interes prema kinu kao kanalu distribucije upitan. Rebecca je nakratko puštena u probrane američke kino-dvorane, više reda radi i imajući u vidu predstojeću sezonu nagrada, prije selidbe na kućne formate. U tom svjetlu, nije začuđujuće da film više djeluje kao raskošna televizijska produkcija nego kao punokrvni kino-film.

Pozitivno je da se ni Wheatley, a ni njegovi scenaristi, ne drže Hitchcockove verzije kao »svetog pisma«, nego ostaju u priličnoj mjeri vjerni izvornom romanu, trudeći se da ponude legitimno novo »čitanje« istog. U tom smislu, čak i počinju citatom uvodne rečenice romana: »Noćas sam ponovo sanjala Manderley.« koju izgovara bezimena protagonistica i naratorica, kasnija »druga gospođa de Winter« u interpretaciji Lily James. Također, ekspoziciji u Monte Carlu, gdje bezimena djevojka boravi u svojstvu družice (zapravo glamurizirane sluškinje) vulgarne i prebogate Amerikanke, gospođe Van Hopper (Ann Dowd), posvećeno je malo više vremena na ekranu. U teoriji, to može poslužiti da se sa budućom gospođom de Winter bolje upoznamo i shvatimo da nju svijet bogataša baš puno i ne zanima, da uživa u svojoj anonimnosti i da joj ne treba sažaljenja. Zbog toga, igra zavođenja koju igra s bogatim udovcem i vlasnikom čuvenog dvorca Manderley, Maximom de Winterom (Armie Hammer) djeluje organski, uz obostrani interes i bez zadnjih namjera, bilo s njene, bilo s njegove strane. Već u tom uvodnom dijelu dobivamo naznaku onoga što Wheatleya prvenstveno zanima, a to je vizualna raskoš i izuzetne produkcijske vrijednosti, toliko upečatljive da se mogu vidjeti i na malim televizijskim ekranima. Sve »pršti« od raskoši u smislu scenografije, kostimografije i rekvizite iz 30-ih godina prošlog stoljeća, a pritom se, kao i u romanu, zanemaruju dvije izuzetno bitne povijesne činjenice: odjeci Velike depresije i zloslutni uspon fašizma su doslovno izbačeni čak i iz najdublje pozadine. To je moguće objasniti uvjerenjem da nedaće običnog čovjeka na klasu svjetskih bogataša i njihov životni stil nisu utjecale, ali ostaje dojam da je Wheatley bio zainteresiraniji za »šminku« nego za osuvremenjivanje materijala i njegovo »čitanje« s vremenske distance.

»Šminka« postaje još upadljivija u drugom činu, kada se radnja preseli u Manderley i kada se nova gospođa de Winter mora suočiti s tamošnjim »ustrojem«, odnosnom snaga i činjenicom da će za sve prisutne ona tek ostati »ona druga«, tek blijeda senka naslovne pokojne gazdarice koja je bila ljepotica i dama bez mane i čiji duh, metaforički više nego doslovno, hoda hodnicima dvorca. U Wheatleyevoj verziji, Manderley nije zlokobni, gotovo ruševni gotički zamak, već impresivni, dobro održavani, unekoliko osuvremenjeni dvorac. Razlog je jasan: Hitchcocku je vizualna zlokobnost odgovarala za crno-bijeli film, ali je nova verzija u punom koloru i širokom formatu, što se bolje slaže s modernizacijom, Art Deco stilom enterijera i odjelima koja Armieju Hammeru pristaju kao salivena. Nešto zlokobnosti je očuvano u eksterijeru, kako građevine, tako i njene okolice, odnosno stjenovite obale i uzburkanog mora koje je »presudilo« prethodnoj gazdarici.

Na sličan način se mogu opisati i odnosi unutar dvorca, posebno manje ili više otvoreno neprijateljstvo prema vlasnikovoj novoj supruzi. U tome se ističu glavna kućepaziteljica, gospođa Danvers (Kristin Scott Thomas), njen takt slijedi i ostatak posluge, a ne može se zanemariti i kasnije još interesantnija uloga Rebeccinog rođaka Jacka (Sam Riley). Maxim na sve to reagira pasivno, kao da je i sam posvjećen čuvanju uspomene na pokojnu ženu, njegov prijatelj Frank jedini je donekle prijateljski raspoložen prema njegovoj ženi, a opaska Rebeccine sestre o tome kako je Rebecca »jedna od onih iritantnih ljudi koje svi vole« postat će značajna kasnije. U tom drugom činu Wheatley pokušava kanalizirati košmarnu energiju Hitchcockovog filma, bez otvorenih citata, ali koristeći se inflacijom starovremenskih trikova, poput posvuda razasutih Rebeccinih inicijala. Na samom planu košmara koji je uvijek na rubu realnosti, Wheatley je još i koliko-toliko efektan u smislu pojedinačnih scena, ali ne uspjeva pronaći nekakvu tonalnu konstantu, pa stoga nije naročito sigurno što je zapravo u smislu adaptacije htio postići.

Najmanje zadovoljštine, pak, dobijamo od trećeg čina intoniranog kao sudska drama. Ono što je Hitchcocku uspjelo unatoč onovremenim cenzorskim normama u tretmanu preljuba i incesta, Wheatleyu ne uspjeva u daleko liberalnijim vremenima gdje je više eksplicitnosti dozvoljeno. Neke stvari su jednostavno manje šokantne, a poznatost izvornog romana i njegovih adaptacija Wheatleyu i scenaristima nespremnim na veća odstupanja svakako ne pomaže. Wheatleyev film ne funkcionira najbolje ni na glumačkom nivou. Lily James je kao stvorena za likove eteričnih dobr ih djevojaka, ali kroz cijelo trajanje filma ostaje u istom registru, pa je njena transformacija u »ratnicu« koja brani svojeg muža neuvjerljiva. Armie Hammer ima aristokratsku auru koju širi oko sebe, ali nije uvjerljiv kao ožalošćeni udovac. Kristin Scott Thomas ima talenta, znanja i mogućnosti da odigra ikoničnu negativku, ali kao da se namjerno koči plašeći se da ne ode u smjeru kempa. Kada tome dodamo i neke od režisjkih odluka, anti-intuitivnu primjenu montaže i filmske glazbe (koja je pritom suviše moderna za period koji se oslikava, pa tako imamo i moderniji jazz i folk rock), jasno je da nova Rebecca ne može doseći visine one legendarne Hitchcockove, a pritom ne donosi ništa novo ni u kontesktu suvremene kinematografije. Čak i da »cipele« s početka teksta nisu bile prevelike, njihov stil ne odgovara Benu Wheatleyu.

Free Fire

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Neko pametan, verovatno Godard, reče jednom prilikom da su za dobar film potrebna dva ključna sastojka: žena i pištolj. Usudio bih se pojednostaviti i preformulirati: potrebno je samo nasilje. Vatrenim, hladnim, priručnim oružjem ili šakama i nogama, sve ostalo je samo bonus, uključujući i ženu, a naročito opasnu, “badass” ženu sa pištoljem, sekirom ili makar ubilačkim karate-udarcem. Free Fire, američki debi britanskog kultnog žanrovskog reditelja Bena Wheatleya (Kill List, Sightseers, High-Rise) ima to i koš i još drugih stvari okačenih na “high concept” kostur od radnje što garantira jedno ili više vrlo zabavnih gledanja na velikom ili malom ekranu.

Tako imamo gomilu raznog oružja, od pušaka i pištolja do pajsera i šipki koji stupaju na scenu kad ponestane municije. “Igra” koju igraju nalikuje na “Capture The Flag”, s tim da je cilj fiksni telefon u kancelariji na galeriji napuštene fabričke hale, gde se radnja filma, centrirana oko kupoprodaje oružja koja je (naravno) pošla po zlu, odvija. Vreme radnje je kraj 70-ih što iz priče izbacuje mobilne telefone, a u nju vraća staru, dobru borbu na život i smrt, kičaste post-hippie kostime, “soundtrack” širokog zamaha, teško prevodiv onovremeni bostonski žargon i Crne Pantere, IRA-u, plaćenike, posrednike i uglađene, zapravo cviljave međunarodne švercere među akterima.

Wheatley u prvoj trećini filma objašnjava ko je tu ko i zašto je zapravo tu, što je esencijalno kada je u pitanju raširena zvezdana glumačka postava. Chris (Cillian Murphy) kupuje jurišne puške za IRA-u. Frank (Michael Smiley) mu je lokalna gangsterska podrška na terenu, a Frankov drogirani zet Stevo (Sam Riley) i njegov retardirani ortak (Enzo Cilenti) su nešto između “brojnog stanja” i mamlaza da pretovare. Prodavci su južnoafrički dramoser i nesuđeni genije Vernon (Sharlto Copley u svom uobičajenom i skoro do savršenstva dovedenom psiho-modusu) i njegov kolega, bivši “Panter” Martin (Babou Ceesay), sa Gordonom (Noah Taylor) i Harryjem (Jack Reynor) kao “podrškom”. Posrednici su kicoš Ord (Armie Hammer u svojoj za sada životnoj ulozi) i zgodna, ali nimalo tupava i nesposobna Justine (“oscarovka” Brie Larson).

Kako to sa sranjima obično biva, njih umeju da zakuvaju i najpotrošniji pijuni. U ovom slučaju, to su Stevo i Harry koji imaju određene lične razmirice. Ostali će to oberučke prihvatiti nadajući se da će njihova strana na kraju ostati i sa novcima i sa ovcama, odnosno oružjem. To, naravno, ne znači da je posao od početka bio pošten, da Vernon nije pokušao da smulja nešto (ono šta je savršen primer scenarističke ekonomike i besprekorne interne logike) i da neko, ne znamo ni ko ni zašto, na lice mesta nije poslao snajperiste, dok policija sasvim zgodno kasni.

U pauzi napete akcije podvučene savršeno nervoznim pokretima kamere i paletom boja tipičnom za “period piece” trilere kojom dominiraju narandžasti i tirkizni tonovi, dolaziće i do pregovora i do dezertiranja i menjanja strana u obračunu, a bezbroj glupih ideja i očajničkih taktika biće oprobane od strane naših vrlih probisveta. Scenario koji Wheatley potpisuje sa svojom suprugom i kreativnom partnericom Amy Jump je pun i vrcavih dijaloga i humornih provokacija, što se nastavlja izborom muzike na “soundtracku”, naročito u slučaju country-pop balade Annie’s Song Johna Denvera koja se pojavljuje baš u najnezgodnijim trenucima.

Jasno, celi Free Fire je jedna velika posveta raznim žanrovskim autorima. Među njima možda centralno mesto zauzima Quentin Tarantino i njegovo niskobudžetno remek-delo Reservoir Dogs, što zbog “settinga”, što zbog ironijskog humora, što zbog iskopavanja standarda za muzičku podlogu, s tim da Wheatley to opet koristi samo kao polaznu tačku. Tako, što se muzike tiče, imamo odjeke i producenta Martina Scorsesea (pop-rock) i Johna Carpentera (elektronske teme), radikalno niskobudžetni pristup uz pojednostavljivanje koncepta u sećanje priziva Evansov The Raid: Redemption, nađe se tu i nešto ironije i komične nesposobnosti kao u filmovima braće Coen, dok neobuzdano i često bespoentno nasilje posle kojeg ostaju potoci krvi svakako asocira na Peckinpaha u svojim najboljim danima.

Wheatley ni u tome ne odlazi predaleko, pa da od toga pravi društveno-političke izjave i provokacije. Čak ni nasilje nije fetišizirano, a “low-budget” odrednica je više stvar rasporeda ograničenih sredstava nego autorovog stila, premda Wheatley nije ni kukavica ni rasipnik. Ne, njegov je cilj, kao i uvek, napraviti dobar i zabavan film, ni manje ni više od toga. Napisan tako da nam pobudi zanimanje, režiran tako da održava napetost i obojen izvedbama vrlo interesantne skupine glumaca, Free Fire to svakako jeste.

High-Rise

2015.

režija: Ben Wheatley

scenario: Amy Jump (po romanu J.G. Ballarda)

uloge: Tom Hiddleston, Jeremy Irons, Sienna Miller, Luke Evans, Elizabeth Moss, Keeley Hawes, James Purefoy, Peter Ferdinando, Dan Renton Skinner, Stacy Martin, Sienna Guillory

Do sada se Ben Wheatley, najčešće zajedno sa svojom ženom, scenaristkinjom i montažerkom Amy Jump, hvatao crnohumornih trilera, koketirao sa hororom i teško opisivih projekata kao što je road movie stand up o pristojnosti i serijskim ubicama Sightseers i psihodelični, rascepkani, začudni, tripozni i uglavnom nekoherentni, ali svejedno zanimljivi kostimirani “midnight flick” A Field in England. Osim autorske i intelektualne pronicljivosti, te vrhunskog izbora ideja, ono što je karakteriziralo njegove filmove su tesni budžeti i glumci uglavnom pokupljeni direktno sa televizije ili lokalnih teatara. High-Rise je prelazak u višu ligu, finansijski, a usled toga i stilski i Ben Wheatley ne propušta takvu priliku da se “razmaše” pre najavljenog transfera preko Atlantica sa Free Fire koji će imati premijeru krajem godine.

High-Rise je adaptacija romana J.G. Ballarda, i to poprilično verna, što nam je jasno od samog početka, citata direktno iz knjige kroz voice-over naratora. U pitanju je kultni roman u kojem naslovni neboder služi kao metafora ušančenog klasnog sistema i rigidno shvaćenog koncepta klasne borbe, što neumitno dovodi do socijal-darvinističke borbe za opstanak i trijumfa najsnalažljivijih. Amy Jump se trudi da integrira sve značajne delove i aspekte iz romana, što nije nimalo lako, jer iako je reč o vrlo čitljivom i tekućem primerku literature, a teme kojih se roman dotiče su kompleksne. Wheatley se uglavnom bavi vizuelizacijom napisanog materijala, oslanjajući se na legendarne autore i ponekad direktne citate njihovih filmova.

Pa ipak, High-Rise nijednog trenutka nije samo “crtanje” onoga što možemo pročitati u romanu, niti štreberska kopija Kubricka ili Gilliama (na koje se najčešće oslanja), nego jedno osebujno, zaokruženo i pametno stilizirano delo koje vezuje svu našu pažnju i zove na ponavljanje gledanja. Wheatley već prvu odluku, da radnju filma ostavi u 70-im godinama kada je roman napisan i gde smešta radnju, donosi pametno i opravdano. Na taj način može da se poigrava sa stilom u pravcu retro-futurizma (odnosno futurističkih rešenja koja su bila moderna 70-ih godina), a na tekstualnom planu izbegava zamke “naknadne pameti” i toga da se Ballardovi strahovi nisu pokazali kao utemeljeni i da je roman kao takav pomalo datiran, obeležen dominantnim shvatanjima svoga vremena. Tek film ga podiže na nivo univerzalnog promišljanja o pitanjima hijerarhije, klase i socijalne mobilnosti.

Naš junak je dr Laing (Hiddleston), novi stanar modernog nebodera koji propagira utopijsku samodostatnost: u sklopu zgrade su i škola, vrtić, bazen, teretana i supermarket, tako da čovek može da obavi sve na jednom mestu. Stanovi su opremljeni moderno, kao uostalom i zgrada. Laing stanuje negde pri sredini i to, otkrićemo, nije nimalo slučajno. Aristokratija i novobogataši žive pri vrhu, zaključno sa, arhitektom Royalom (Irons) koji je dizajnirao zgradu i njegovom ženom (Hawes), te njihovom “svitom” sačinjenom uglavnom od “nouveau riche” klike. Niži spratovi su namenjeni nižim slojevima, radničkoj klasi (koju uglavnom ne vidimo), posluzi, familijama sa decom čije majke i očevi rade “obične” poslove.

Prvi koje Laing upoznaje su Charlotte (Miller), samohrana majka sa sprata iznad koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i vodi ga kroz šumu zamršenih hijerarhijskih odnosa u zgradi, te autor dokumentarnih filmova komunističkih stavova Wilder (Evans), sklon da svima iz viših slojeva deli etiketu fašista. Atmosfera u neboderu je tipična za jednu takvu strukturu, ljudi se uglavnom slažu, ali trzavice su neminovne. Laing se, pametno, drži podalje održavajući korisne i uljudne odnose i sa onima iznad i sa onima ispod sebe. Međutim, kada stvari eskaliraju, prvo sa nestancima struje na nižim spratovima, a onda sa incidentima na zabavama i oko bazena, zgrada počinje da tone u klasni rat. A rat prati i nestašica u supermarketu i otkazivanje službi koje omogućavaju normalno funkcionisanje, poput one za odnošenje otpada. Sve vrlo brzo skreće na put haosa i anarhije, a svet izvan zgrade kao da ne postoji.

Imena likova nisu nimalo slučajna i označavaju tačno ono što pretpostavljamo. Royal se zaista drži kao ludi kralj koji fingira dobrohotnost svog apsolutizma. Njegova žena Ann je hirovita kraljica. Gosti na njegovim zabavama imaju aristokratska prezimena, njegovi službenici i poslušnici običnija, oni su kao i islužena filmska zvezda, novi bogataši, jednako agresivni i beskrupulozni kao i pre nego što su to bogatstvo stekli. Charlotte (“The Harlot”) predstavlja socijalnu mobilnost, odnosno guranje u višu klasu preko ličnih kontakata i ne baš uvek zakamuflirane prostitucije. A Wilder koji postaje “narodni tribun” takođe je vrlo interesantan lik za analizu.

Wilder je, dakle, slika i prilika komunjarskog đubreta, onog koje će ostaviti ženu (Moss) sa dvoje dece i trećim u stomaku da bi vodio svoje bitke koje maskira u principe. Ne, on nije proleter kakvim se predstavlja, borac za prava slabih i nezaštićenih, njegovi motivi za revoluciju, zapravo pobunu su lični i patološki, kao i kod svih autoritarnih osoba. Tu je pre svega kompleks prema bogatijim i uspešnijim i prilika da, u skladu sa svojim prezimenom, on demonstrira nadmoć, makar po cenu da se ceo sistem sruši. A kada se sistem ruši, posledice su nepredvidljive i onaj koji inicira novo “mešanje karata” možda ne izvuče dobre u novom deljenju.

Kako se u tome snalazi Laing, naš prozor u svet zgrade, predstavnik klase profesionalaca i čovek koji izbegava klasnu jer su mu zanimljivija stilska i identitetska pitanja, živi svoj život i sa kojim se možemo identifikovati? Ostanite pozorni i videćete. Uostalom, istorijske kauzalnosti nas ponešto o tome i uče.

Wheatley po prvi put ima na raspolaganju glumce iz prve lige, makar što se Velike Britanije tiče i to koristi. Nigde versatilnost Toma Hiddlestona nije bila toliko upotrebljiva kao ovde, njegovi kameleonski glumački kvaliteti ovde su spojeni sa kameleonskim likom. Sienna Miller demonstrira svoju plitku slatkastost, a Luke Evans sjajnu kontrolu svoje sirovosti. Jeremy Irons se nakon nekoliko godina pauze vratio filmu i to je dobra vest, on je dobar kao i inače i gledaćemo ga još. A Elizabeth Moss za sebe upisuje još jednu vrlo dobru ulogu.

Ben Wheatley ispravno čita materijal i slaže ga u vizuelno atraktivni i psihološki efektni trip koji je pritom savršeno pratljiv. Poigravanje sa stilom nije samo sebe radi i autor na temeljima drugih gradi nešto svoje i posebno, i u tome ostaje dosledan i inovativan. High-Rise je pregledna i racionalna slika anarhije i to je pun pogodak.

Naravnan na detalje, Wheatley nije zaboravio ni na muziku, takođe vernu periodu, što napušta u dva trenutka i oba, slučajno ili ne sa ABBA-inim hitom SOS. Prvi je na kostimiranoj žurci kod gospođe Royal kada dolazi u sukob sa sirovim poslušnicima i postaje njihov trn u oku, a gudači sviraju rearanžiranu verziju ove pesme. Drugi je pred kraj i tad SOS čujemo u trip-hop izvedbi Portished, a muziku prati montažna sekvenca koja bi bila sasvim validan video-spot. Ovo poslednje ruši kontinuitet perioda, čak i bez dobrog razloga, ali je svejedno zanimljivo za gledanje.

Kontinuitet perioda Wheatley ruši i sa komentarom na kraju, puštajući obraćanje Margaret Thatcher sa razglasa i u etar njenu teoriju o tome da nema socijalizma i da je kapitalizam jedini sistem koji se deli na privatni i društveni, pri čemu privatni simbolozira slobodu i napredak, a društveni neslobodu i korupciju. Zna Wheatley, a znamo i mi da se “Iron Lady” tu malo zeznula, ali iz perspektive britanskih, laburističkih i prilično depresivnih 70-ih obeleženih štrajkovima i državnim intervencijama, ona to nije nužno morala znati. Ovako njene reči mogu poslužiti kao potvrda da distopija ne dolazi sama i ne dolazi u jednom obliku. Nema tog sistema koji ljudska glupost neće uništiti.

A Field in England

2013.

režija: Ben Wheatley

scenario: Amy Jump, Ben Wheatley

uloge: Reece Shearsmith, Michael Smiley, Julian Barratt, Peter Ferdinando, Richard Glover, Ryan Pope

Nećete naći dvoje ljudi koji će vam isto odgovoriti na pitanje šta se dešava na naslovnom polju. U pitanju je novi film veoma zanimljivog, i do ovog filma potpuno koherentnog Bena Wheatleya, jedna mozgolomka koja testira granice naše mašte, naše koncentracije i našeg strpljenja da se nosimo sa serijom tripova bez ikakve referentne logike.

Jedina konstanta je estetika. Film je snimljen u crno-beloj widescreen tehnici. Radnja je smeštena u doba Građanskih ratova u Engleskoj, i u skladu sa tim su i kostimi, mada podsećaju na “tribute” za film Witchfinder General sa Vincentom Priceom, i u skladu sa tim je donekle i jezik, uglavnom 300 godina stara varijanta engleskog ispresecana sa savremenim psovkama. Sam film je miks istroijske drame nabijene apsurdnim humorom, potrage za ljudskom dušom, folk-horora i okultnog psihološkog “midnight flicka”. Jasno se vide uticaji Davida Lyncha, Kennetha Angera i Terrija Gilliama.

Zanimljivi su i produkciono-distributerski aspekti. Naime, Wheatley i ekipa su snimili film za neverovatni stiniš od 300.000 funti, na jednoj jedinoj lokaciji (poljani negde u Engleskoj) i u samo dvanaest dana snimanja. Glumačka ekipa je poznata samo ljudima sa ekstenzivnim znanjem o britanskom TV programu i indie sceni, od kojih su neki stalni Wheatleyevi saradnici. Autoru su verovatno dosadile žanrovske konvencije, pa ih je prethodno mešao u crne komedije. Sada je radikalizovao pristup i napravio avangardni film koji je nemoguće opisati. U skladu sa tim je i distribucija inovativna. Film je imao festivalsku premijeru u Karlovim Varima, koliko sutradan je pušten u bioskope, na VOD i PPV servise, pojavio se na DVD-u, i u programskoj šemi jednog kablovskog TV kanala. Pristup podseća na onaj koji koristi Radiohead za promociju svojih albuma, ali film i muzika su dve različite stvari. Muziku je moguće naplatiti na koncertu, u formi karte, ali i diskova i memorabilije. Film je moguće prodati samo za bioskopske ulaznice i DVD izdanja, kroz distribuciju u inostranstvu i na regularnoj televiziji. Da bi svoje delo davao skoro besplatno, autor mora biti jako siguran u sebe i imati mnogo verne publike. Čini se da u Britaniji Wheatley nema ama baš nikakvih problema.

Film počinje sa upozorenjem da će gledaoci biti izloženi fleševima i stroboskopskoj slici. Ovo nije trik za plašenje, vizuelni efekti u filmu su zaista čudni i naporni za gledanje. Fleševi, mirror image, usporeni snimci i ostalo efektno i tripozno prate halucinacije likova koji su se najeli gljiva. Jako su efektni i znalački odrađeni, uz sjajnu kameru Laurie Rose i montažu scenaristkinje i Wheatleyeve žene Amy Jump. Mala napomena, elemente radnje sa najstrašnijim implikacijama nikad ne vidimo na ekranu. Ipak, sama estetika i atraktivnost nisu u stanju da popune narativnu pratninu. Wheatley i Jumpova su se poigravali sa naracijom i ranije, često preskakali ekspoziciju, na primer, i sasvim se pristojno izvlačili, ali čini se da su sada zagrizli previše.

Hajde da pokušam da makar malo kažem o čemu se tu radi. Film prati bandu dezertera čiji je neformalni vođa Whitehead (Shearsmith) koji su upravo pobegli od bitke. On je relativno obrazovan i elokventan (pomoćnik astrologa i alhemičar u pokušaju) za svoje vreme, dok su ostali manje ili više seljački ili vojnički tipovi. Likove je dosta teško razlikovati ako ne poznajete glumce, za šta je mala šansa ako ne gledate britansku televiziju. Svaki od likova predstavlja svoju klasu, i to je valjda nekakav “punchline”. Stvari će otići u potpuno čudnom pravcu kada družina naleti na O'Neilla (Smiley), irskog nekromansera koji preuzima bandu, drogira ih ludim gljivama i tera ih da mu pronađu blago koje se valjda nalazi zakopano negde na polju. Između njega i kukavice Whiteheada se razvija dinamika sukoba, međutim nit se gubi u haosu i tripu u koji je film utonuo. Mrtvi će ustajati, vreme će se savijati, situacije će se menjati, nakon dvominutnog natezanja konopca ili vrištanja, junaci će izvoditi neku folk pesmu ili će jedan drugom konstatovati sifilis i pucati fore iz asortimana klozetskog humora. Sve u svemu, ni najtreniraniji gledalac neće pogoditi šta će uslediti, šta je simbol, a šta distrakcija.

A Field in England je film kojem ne možete osporiti originalnost i nepredvidljivost. Opet, sa druge strane to dovodi do dezorijentacije i generalno lošeg osećaja kod gledaoca. Okultni, nightmare logic i magijsko-simbolički elementi su ostavljeni mašti na tumačenje, bez ikakvog utemeljenja. Setting je mogao biti komotno zamenjen fantazijskim, aistorijskim ili post-apokaliptičnim, i to bi možda učinilo da film bude za nijansu koherentniji. Ovako je uporediv donekle sa Valhalla Rising, i to na svoju štetu. Vikinška engzistencijalna blatnjava klanica ima svoje elipse i praznine koje treba popuniti, dok psihodelična jurnjava po engleskoj poljani deluje kao da su je elipse i praznine preuzele.

Sightseers

2012.

režija: Ben Wheatley

scenario: Alice Lowe, Steve Oram, Amy Jump

uloge: Alice Love, Steve Oram

Sightseers obiluje veoma morbidnim crnim humorom, što nije ništa neobično za Bena Wheatleya, trenutno nezvaničnog šampiona Engleske u ovoj disciplini. Wheatley je potpisao veoma morbidne krimi-komedije, ne bojeći se mešanja žanrova i čudnih rešenja. Sightseers je tako delom putopisni road movie kroz Yorkshire, a delom pohod masovnih ubica. Likovi Tina (Lowe) i Chris (Oram) ulaze u panteon filmskih ubilačkih parova uz Kita i Holly (Badlands, 1973) i Mickeya i Mallory (Natural Born Killers, 1994).

Nije odmah jasno da je Chris ubica, izgleda kao malo čudan, a ipak prijatan momak koji bi išao na letovanje sa svojom novom devojkom Tinom po kampovima, obilazeći znamenitosti srednje i severne Engleske. Njegov problem je što ne može da se opusti i otrpi stvari koje ga nerviraju. A to su nepristojnost, samoljublje i prepotentnost. Kada ubije bogataša koji mu drži predavanje da mora da pokupi govance za svojim psom i preti komunalnom policijom, Chris samo kaže da nije u pitanju čovek, nego čitalac Daily Maila, konzervativac i verovatno aristokratskog porekla. Tina se u tom pohodu pridružuje, ali ona je drugačija ptica. Ona je odrasla pod budnom paskom majke i sada je konačno slobodna i seksualno aktivna, smatra da je seks odličan verovatno zbog adrenalinskog uzbuđenja prilikom ubijanja.

Chrisova metodičnost iza ludila implicitno otvara pitanja poput: šta znači biti Englez danas? Chris je engleski, a i inače ispravan u svojim stavovima: nemoj biti nepristojan, nemoj profitirati na tuđoj nesreći. Setting filma je prelepa engleska priroda, nekada kolevka istorijskih i mitoloških kraljevstava, kasnije kolevka industrijske revolucije. Integralni deo „britanskog načina života“, understatementa, mirnog čekanja u redovima, „ne, ne, prvo vi“. Chris je u ratu sam sa sobom, umoran je da ga nametljivci izguravaju iz života, dok on igra po pravilima lepog ponašanja. I želi im pokazati zube. On je današnja, zapuštena i zanemarena verzija viktorijanskog gospodina, ali veze između džentlmena i Chrisa su zamagljene.

Tina je drugačija, njena motivacija je drugačija. Nakon perioda skoro bez slobode, novostečena sloboda deluje omamljujuće. Kada vidi hipike iz Portsmoutha, ima neodoljivu želju da im se pridruži i pleše oko vatre do jutra. Ona bi samo da se prepusti, i prepušta se Chrisu, ne shvatajući „strukturu“ i „organizaciju“ iza njegovog ubilačkog pohoda. Ubistvo je za nju sloboda, njene žrtve su slučajne, a akcije impulsivne i aljkave. Pitanje je, naravno, koliko takav ubilački par može potrajati. Kraj filma je jedini logičan.

Glavni glumci su za svaku pohvalu. U pitanju su skoro anonimni, lokalni stand-up komičari iz srednje Engleske. Oni su autori scenarija, a njihovi likovi su i inače njihovi likovi, minus ubijanje. Njegova stand-up ličnost je ekološki osvešten, pristojan, malo čudan i nesiguran u sebe riđokosi (ginger) tip. Njena stand-up ličnost je živčana i impulsivna žena. Sightseers je počeo kao serijal skečeva, možda za zajednički nastup. Kolekcija skečeva je dopala u ruke Edgaru Wrightu, reditelju zombie komedije Shaun of The Dead, koji ju je prosledio Wheatleyu kao interesantni materijal u njegovom stilu. Wheatley ima iskustva sa čudnim spojevima, posebno u prethodnom filmu Kill List (2011). The Sightseers je za sada njegovo najbolji film, neobična mešavina žanrova koja će vas zabaviti ne uzimajući zarobljenike.