2013.
režija: Ben Wheatley
scenario: Amy Jump, Ben Wheatley
uloge: Reece Shearsmith, Michael Smiley, Julian
Barratt, Peter Ferdinando, Richard Glover, Ryan Pope
Nećete naći dvoje ljudi koji će vam isto
odgovoriti na pitanje šta se dešava na naslovnom polju. U pitanju
je novi film veoma zanimljivog, i do ovog filma potpuno koherentnog
Bena Wheatleya, jedna mozgolomka koja testira granice naše mašte,
naše koncentracije i našeg strpljenja da se nosimo sa serijom
tripova bez ikakve referentne logike.
Jedina konstanta je estetika. Film je snimljen u
crno-beloj widescreen tehnici. Radnja je smeštena u doba Građanskih
ratova u Engleskoj, i u skladu sa tim su i kostimi, mada podsećaju
na “tribute” za film Witchfinder General sa Vincentom
Priceom, i u skladu sa tim je donekle i jezik, uglavnom 300 godina
stara varijanta engleskog ispresecana sa savremenim psovkama. Sam
film je miks istroijske drame nabijene apsurdnim humorom, potrage za
ljudskom dušom, folk-horora i okultnog psihološkog “midnight
flicka”. Jasno se vide uticaji Davida Lyncha, Kennetha Angera i
Terrija Gilliama.
Zanimljivi su i produkciono-distributerski
aspekti. Naime, Wheatley i ekipa su snimili film za neverovatni
stiniš od 300.000 funti, na jednoj jedinoj lokaciji (poljani negde u
Engleskoj) i u samo dvanaest dana snimanja. Glumačka ekipa je
poznata samo ljudima sa ekstenzivnim znanjem o britanskom TV programu
i indie sceni, od kojih su neki stalni Wheatleyevi saradnici. Autoru
su verovatno dosadile žanrovske konvencije, pa ih je prethodno mešao
u crne komedije. Sada je radikalizovao pristup i napravio avangardni
film koji je nemoguće opisati. U skladu sa tim je i distribucija
inovativna. Film je imao festivalsku premijeru u Karlovim Varima,
koliko sutradan je pušten u bioskope, na VOD i PPV servise, pojavio
se na DVD-u, i u programskoj šemi jednog kablovskog TV kanala.
Pristup podseća na onaj koji koristi Radiohead za promociju svojih
albuma, ali film i muzika su dve različite stvari. Muziku je moguće
naplatiti na koncertu, u formi karte, ali i diskova i memorabilije.
Film je moguće prodati samo za bioskopske ulaznice i DVD izdanja,
kroz distribuciju u inostranstvu i na regularnoj televiziji. Da bi
svoje delo davao skoro besplatno, autor mora biti jako siguran u sebe
i imati mnogo verne publike. Čini se da u Britaniji Wheatley nema
ama baš nikakvih problema.
Film počinje sa upozorenjem da će gledaoci biti
izloženi fleševima i stroboskopskoj slici. Ovo nije trik za
plašenje, vizuelni efekti u filmu su zaista čudni i naporni za
gledanje. Fleševi, mirror image, usporeni snimci i ostalo efektno i
tripozno prate halucinacije likova koji su se najeli gljiva. Jako su
efektni i znalački odrađeni, uz sjajnu kameru Laurie Rose i montažu
scenaristkinje i Wheatleyeve žene Amy Jump. Mala napomena, elemente
radnje sa najstrašnijim implikacijama nikad ne vidimo na ekranu.
Ipak, sama estetika i atraktivnost nisu u stanju da popune narativnu
pratninu. Wheatley i Jumpova su se poigravali sa naracijom i ranije,
često preskakali ekspoziciju, na primer, i sasvim se pristojno
izvlačili, ali čini se da su sada zagrizli previše.
Hajde da pokušam da makar malo kažem o čemu se
tu radi. Film prati bandu dezertera čiji je neformalni vođa
Whitehead (Shearsmith) koji su upravo pobegli od bitke. On je
relativno obrazovan i elokventan (pomoćnik astrologa i alhemičar u
pokušaju) za svoje vreme, dok su ostali manje ili više seljački
ili vojnički tipovi. Likove je dosta teško razlikovati ako ne
poznajete glumce, za šta je mala šansa ako ne gledate britansku
televiziju. Svaki od likova predstavlja svoju klasu, i to je valjda
nekakav “punchline”. Stvari će otići u potpuno čudnom pravcu
kada družina naleti na O'Neilla (Smiley), irskog nekromansera koji
preuzima bandu, drogira ih ludim gljivama i tera ih da mu pronađu
blago koje se valjda nalazi zakopano negde na polju. Između njega i
kukavice Whiteheada se razvija dinamika sukoba, međutim nit se gubi
u haosu i tripu u koji je film utonuo. Mrtvi će ustajati, vreme će
se savijati, situacije će se menjati, nakon dvominutnog natezanja
konopca ili vrištanja, junaci će izvoditi neku folk pesmu ili će
jedan drugom konstatovati sifilis i pucati fore iz asortimana
klozetskog humora. Sve u svemu, ni najtreniraniji gledalac neće
pogoditi šta će uslediti, šta je simbol, a šta distrakcija.
A Field in England je film kojem ne možete
osporiti originalnost i nepredvidljivost. Opet, sa druge strane to
dovodi do dezorijentacije i generalno lošeg osećaja kod gledaoca.
Okultni, nightmare logic i magijsko-simbolički elementi su
ostavljeni mašti na tumačenje, bez ikakvog utemeljenja. Setting je
mogao biti komotno zamenjen fantazijskim, aistorijskim ili
post-apokaliptičnim, i to bi možda učinilo da film bude za nijansu
koherentniji. Ovako je uporediv donekle sa Valhalla Rising, i
to na svoju štetu. Vikinška engzistencijalna blatnjava klanica ima
svoje elipse i praznine koje treba popuniti, dok psihodelična
jurnjava po engleskoj poljani deluje kao da su je elipse i praznine
preuzele.
No comments:
Post a Comment