24 Exposures

2013.

scenario i režija: Joe Swanberg

uloge: Adam Winegard, Simon Barret, Caroline White, Sophia Takal, Helen Rogers, Mike Brune

Mumblecore manijak, a zaista ne mogu da upotrebim blaži termin za autora koji izbaci po nekoliko filmova godišnje, Joe Swanberg je ponovo sa nama. Potpisuje scenario, ako se nešto tako okvirno može provući kao scenario, režiju i montažu u ovom čudnom spoju gotovo gerilskog, šlampavog, haotičnog mumblecore snimanja i žanrovskog erotskog trilera nalik na one iz 90-ih godina. Čudna kombinacija i svakako hrabar pokušaj.

Prvo što upada u oči je skoro pa nedostatak radnje i svakako nedostatak akcenata i dinamike, i to je pogubno za triler komponentu. Umesto toga imamo improvizovane dijaloge, pseudo-zaplet bez raspleta i film sveden na interakciju među likovima, tipično za mumblecore. Erotičnost je prisutna, ali za erotski film na samoj ivici X rejtinga nedovoljno ispolirana. Jasno je da će ovo biti tipičan film-kuriozitet kao naručen za etiketu “samo za fanove”.

Dakle, protagonista je umetničko-erotsko-fetišistički fotograf Billy (Winegard) koji slika mlade žene u mrtvačkim pozama. Njegove fascinacije su ubijene žene i žene koje su izvršile samoubistvo. Modeli su našminkani i doterani, i sve je, jasno, lažno, ali deluje veoma stvarno i veoma stravično. Za pretpostaviti je da Billy od svoje umetnosti živi, pošto njegova devojka Alex (White) figurira kao njegov asistent. Svaka roba nađe svog kupca, valjda.

Ono što je još fascinantnije i potpuno potvrđuje tezu da je sve u stavu, je to da devojke rado pristaju da se pred kamerom svedu na objekte, razgolite, nameštaju u morbidne poze i nose morbidnu šminku, i da se povrh svega druže na normalne i seksualne načine sa Billijem i Alex. Videćemo lezbo scene, trojke i gomilu golotinje u veoma prirodnoj formi bez ulepšavanja, ponekad neprijatno izbliza. Međutim, ono što najviše čudi je to da se Callie (Takal) i Rebecca (Rogers) stalno vraćaju na fotkanje i druženje, često bez razloga.

Billy se onda može shvatiti kao magično privlačan lik sa opuštenim stavom i dobrom žvakom. I to ne deluje samo na naivne, usamljene žene željne pažnje. Tako u priču ulazi detektiv Michael (Barret) koji istražuje ubistva Billijevih modela i gotovo instantno razvija “bro crush” na opuštenog fotografa. Nesrećnog detektiva možemo razumeti, dosta je patetičan prizor, iako se krije iza otmenog odela. Ostavila ga je žena u koju je zaljubljen, a ni literarna karijera u domenu jeftine kriminalistike (kakav kliše!) nikako da mu krene.

Billy ipak ima direktniji problem sa Rebeccinim nasilnim i ljubomornim dečkom (Brune) koji ne gleda nimalo blagonaklono na to da mu se cura smuca sa kojekakvima, kao i sa Alex kojoj su Billijeve seksualne avanture pomalo dosadile. Ta dva sukoba su jedini iole primetni elementi trilera u filmu. Kulminacije nema, i sve je rešeno i pre nego što je počelo. Ne zanima nas ni najmanje je li fotograf ubica.

To bi sve izgledalo mnogo bolje kada bi glumci bili bolji i kada bi scenario bio čvršći, a više dijaloga napisano i izgovoreno, a ne promumlano u pozadini. Tu su ključni Billy i Michael, odnosno Winegard i Barret, a oni nemaju dovoljno glumačke snage da to izvedu. Oni su autorski dvojac iza horora You're Next u kome se Swanberg pojavio kao glumac, pa mu sada “vraćaju uslugu”. Dame su tu ionako nebitne, one veći deo vremena samo izgledaju, a ne glume.

Kombinacija žanra i izraza očito nije uspela, nekim kombinacijama jednostavno nije suđeno. Ne jede se prženi sladoled sa hladnom slaninom. Ne jede se sladoled sa slaninom i tačka. Swanberg je nekako uspeo da se izvuče sa Drinking Buddies i napravi relativno gledljiv, iako se nije u potpunosti oslobodio dogme. Očito da ju je romantična komedija bolje podnela. Sa 24 Exposures je omanuo, držao se mumblecora i napravio erotski triler bez erotske stilizacije, radnje i misterije. Nekoliko zaljubljenika u Swanbergov nemali opus i nekoliko kritičara po stručnoj dužnosti će pogledati film, ali će za većinu ostati potpuno opskuran.