Labor Day

2013.

scenario i režija: Jason Reitman (po romanu Joyce Maynard)

uloge: Kate Winslet, Josh Brolin, Gattlin Griffith, Tobey Maguire, Tom Lipinski, Maika Monroe, Clark Gregg, James Van Der Beek, J.K. Simmons, Brooke Smith

U teoriji, ovo izgleda dobro. U pitanju je adaptacija klasičnog ljubavnog romana koja je pala šaka poznatom indie i hollywoodskom veseljaku Jasonu Reitmanu, od kojeg se očekuje veoma humorni pristup prilično ozbiljnim temama. I casting je impresivan, tu je Kate Winslet u domaćem okruženju kuće i depresije i divlji i opasni Josh Brolin, takođe u svom elementu. I lista epizodista je poduža i puna relevantnih imena.

U praksi, Labor Day je oterao publiku tako što je podelio kritiku na one koji ga dižu u nebesa kao poslednji pravi ljubavni film, one koji ga smatraju potpuno pogrešnim i one koji su njime iznad svega zbunjeni, jer ne znaju u kom bi ključu posložili taj haos ideja, besmislenih premisa, proizvoljnih postupaka i jeftine psihologije kao iz ženskih časopisa. Problem je u potpuno čudnom i na čudnim mestima promenljivom tonu filma, tako da se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep, a još manje se može iz njega iščitati autorski stav, nije nam jasno je li u pitanju nekakva posveta starim ljubavnim filmovima, ogled o “suburban” kulturi, trash na temu herc-romana i Hallmark ekranizacija, promišljanje o cinizmu današnjeg vremena u kojem je priča iz filma (zgodno smeštena u 80-te) apsolutno nemoguća. Na kraju je od svega po malo, i konačno ništa bolji od očajnog izvornika – film na koji će vaša mama plakati kao kišna godina, dok vi imate “wtf” izraz lica. Da gluma nije tako impresivna od početka do kraja, i to kod svih, ali listom svih, ovaj film bi bio dobar samo za Hallmark.

 

Imamo naratora, odraslog Henrija (Maguire) koji priča priču o kraju jednog dugog, toplog leta kada je imao 13 godina. Mladi Henry (Griffith) je tada polako sazrevao u čudnim okolnostima. Živeo je sa svojom depresivnom i agorafobičnom majkom Adele (Winslet), strganom ličnom tragedijom, i pokušavao da joj bude savršen sin i zamena za muškarca u vrućoj, vlažnoj, ofucanoj kući. Ona bi se jednom mesečno dovela u red toliko da ode u lokalni supermarket i nakupuje hrane i ostalih sranja. Na jednom takvom pohodu u njihove živote ulazi odbegli robijaš Frank (Brolin), osuđen zbog ubistva iz strasti na 18 godina robije. Frank učtivo, ali čvrsto insistira da mu Adele i Henry pruže utočište koliko da se odmori, a on im neće biti na smetnji niti ih dovesti u nevolju – ako bude potrebe urediće da sve izgleda kao otmica.

Kako Henry nije u baš sjajnim odnosima sa svojim ocem (Gregg) i njegovom novom familijom, Frank će postati zamena za oca, prijatelj, mentor i autoritet. I Adele, “zaljubljena u zaljubljenost” će u njemu videti nesputanu strast, ali i ljudsku dobrotu i nesreću. Frank će se pokazati kao više nego pristojan čovek koji se napatio u životu, ali je spreman da se nađe. On je neka “suburban” verzija Supermana: majstor u kući, dvorištu i garaži, zna da nauči klinca da igra bejzbol, voljan da pleše sa usamljenom i očajnom ženom, zna čak i da ispegla košulje i ispeče pitu. Scena sa pitom je, naime, toliko puna erotskog naboja da prosto podseća na grnčarsku scenu iz Ghosta. Ispostaviće se da je majstor i u krevetu, mada to ne vidimo eksplicitno.

 

U toj uvrnutoj verziji americane, ljubavnici će skovati plan da kako znaju i umeju zbrišu u Kanadu, ali će pripreme konstantno ometati radoznale i zabrinute komšije, sumnjičavi policajci i jedna devojčica sa veoma ozbiljnim problemima u glavi. Galerija epizodnih likova i motiva će prodefilovati filmom, tu će biti i mrtvorođenčadi, i ludaka u razvoju, i običnih budala, pa čak i retardirane dece, a ni sa odraslima stvar ne stoji bolje. Imaćemo indiferentne, nesnađene, dosadne, darežljive, grebatore... Kako defiluju ljudi, tako defiluje i jeftina psihologija: romantične deluzije, depresija, agorafobija, štokholmski sindrom, Edipov i Jokastin kompleks, asocijalno ponašanje, sado-mazohizam, bez nekog reda, smisla ili, ne dao bog, objašnjenja... Situacije će biti uvrnute i lagano neprijatne (posebno neprijatan je dijalog između Henrija, njegovog oca i njegove nove familije na nedeljnoj večeri u “dineru”). Malo li je za život u predgrađu?

I pored vrsnih glumačkih ostvarenja, konačni utisak je gorak. Gledaocima veoma napadno postane stalo do likova koji su sami po sebi neverovatni, čiji su postupci potpuno “out of character” i čije bi poznanstvo bilo nemoguće u bilo kojem svetu, a razvoj događaja bi tek ostao upitan. Frankova i Adelina prošlost, objašnjena kroz nekoliko sporih, liričnih, ali zato veoma sugestivnih flashbacka je filmski preterana i pomalo providna, dovoljno ranije nam je naznačeno šta se u dlaku dogoditi. Kraj filma, od tragedije do katarze i happy enda da gospođe plaču bi možda bio efektan da nije toliko puta upotrebljen trik.

Kate Winslet i Josh Brolin imaju hemiju kakva se retko viđa, i oboje evociraju neke od svojih prošlih likova, ali to čine u potpuno drugom svetlu. Mladi Gattlin Griffith nema nimalo lak zadatak da deli scene sa njima, ali uspeva i to, čini se, sa jednom divnom lakoćom i ležernošću. Isto važi i za epizodiste. I glavni i sporedni likovi su slojeviti, mada pretrpani i u konačnici neverovatni. Glumci su svoje zadatke shvatili ozbiljno.

 

Reitman je već pokazao da je reditelj sa potpunom kontrolom nad glumcima, pričom i humorom. On je do maksimuma iskoristio Clooneya i iskopao Annu Kendrick u Up in The Air, otkrio Michaela Ceru u Juno, progurao J.K. Simmonsa od televizije do Hollywooda. Reitman je majstorski vodio ozbiljne priče o tinejdžerskoj trudnoći, duvanskoj industriji, autorskoj ili finansijskoj krizi sa jednom dozom duha i humora, tako da nijedan njegov film nije skrenuo u parodiju, ali nije ni gnjavio. Svi su bili topli i ljudski.

Imajući to u vidu, nije baš najjasnije kako je Labor Day tako konfuzan film. Da li je Reitman rešio da menja izraz, pa je “proterao” svu komediju? To svakako nije pomoglo jer svi ti silni melodramski momenti ispadaju nenamerno smešni. Ili je u pitanju baš komedija koja je previše elaborirana i suptilna za svoje dobro? Da li mu prosto taj izraz ne leži? Ili je izvorni materijal toliko loš?

Najlakše bi bilo sve svaliti na materijal, ali to bi bilo površno. Reitman je imao punu kontrolu nad projektom, bivajući i producent i scenarista i reditelj, pa je materijal mogao da čita kako je hteo, i da ga preradi u uverljiv, emotivan film koji će pokrenuti nešto u gledaocu. To bi verovatno znao da uradi, jednako kao što ima sjajno oko za detalje, vizuelne i drugačije. Uostalom, nema tog romana, ljubavnog ili ne, da se po njemu mora snimiti film, sve je moguće preskočiti. Nažalost, u Labor Day Reitman je ili morao da izvrne original naopačke i uguši svu njegovu melodramu, ili da ga jednostavno zaobiđe.