Alien Abduction

2014.

režija: Matty Beckerman

scenario: Robert Lewis

uloge: Katherine Sigismund, Corey Eid, Riley Polanski, Jillian Clare, Peter Holden, Peter Bowser

Glava porodice Morris, Peter (Holden) je sklon samostalnom odlučivanju i ne baš promišljenim odlukama. Jedna od njih je da za svoju ženu Katherine (Sigismund), dvoje tinejdžera Coreya (Eid) i Jillian (Clare) i autističnog jedanaestogodišnjaka Rileya (Polanski) izabere kampovanje u zabiti na planini Brown, poznatoj po neobjašnjenom fenomenu svetala koja se nasumično pojavljuju i nestaju i koja su poslužila kao inspiracija za svašta, od folk pesama, preko epizode u The X Files do silnih zaumnih teorija zavere.

I pre nego što upoznamo junake koje ćemo pratiti shvatamo da će ovo biti kombinacija lažnog dokumentarca i veoma bazične primene “found footage” tehnike. Imamo neke mudrosere u odelima koji nešto naklapaju i bezube seljake-divljake koji ništa ne znaju, ali su sigurni da se nešto sumnjivo događa tamo. Imamo nekoliko uvodnih kartica sa tekstom koji nam objašnjavaju da ćemo pogledati dokumentarni nemontirani snimak koji je pao šaka američkoj ratnoj avijaciji. Što baš njima? Pa oni su još 1952. dobili zadatak da istraže Brown Mountain Lights kao fenomen i njegovu vezu sa postojanjem vanzemaljaca, što stoji i u naslovu filma. Neuverljiva i neinventivna premisa, ali šta je tu je...

I dosadno je kao što se čini. Ovo je tipičan “found footage” koji izgleda kao da je rađen po zadatku. Glumci su idealno loši, njihovi likovi su idealno tipski, kamera je nakačena u ruke autističnog Rileya, što je pretvara u njegovo sredstvo za kontakt sa svetom. Događaji su poređani po principu malo familijarne dinamike, malo “jump scare” momenata, propraćenih trešenjem kamere i obiljem “static” buke. Čudne stvari će se dešavati, familija će se izgubiti na putu i potrošiti mnogo goriva, naleteće na napuštene automobile, mrtve vrane i konačno naslovne vanzemaljce, jednako fabričke kao i ostatak filma.

Nemaštovito i poznato do granice opakog smaranja. Scenario i režija su na autopilotu, a scenarista i reditelj su debitanti, pa stoga i ne čudi da Alien Abduction izgleda kao malo elaboriraniji domaći zadatak za akademiju. Naprosto, sve je malo previše lažno, isforsirano i upeglano da bi makar na momente bilo uverljivo. Finalni rezultat je u rangu klipa na internetu, sa jednakim emotivnim angažmanom za mene kao gledaoca.

Film možda ima dve stvari koje se mogu sačuvati i bolje upotrebiti. Prvi je seljak Sean (Bowser) koji izgleda kao da je ispao iz filma a la Deliverence, da bi se kasnije preobratio u nekog folksy tipa a la Mud. On ne voli gradske šminkere, voli svoj mir, ali će pomoći bližnjem svom u nevolji pred pošastima iz svemira. Drugi je mali Riley, ne zato što mislim da su autistična deca dobar materijal za filmove, nego zato što takav lik otvara mogućnosti za igrarije sa kamerom. Prva i najočitija je zanimljiv donji rakurs koji se ne koristi baš često u filmovima, a druga je sama priroda autista i njihova koncentracija na detalj umesto na široku sliku. To se u filmu naplaćuje sa kadrovima insekata i to služi kao neloša metafora za vanzemaljce koji nas posmatraju.

Međutim, kada smo već kod vanzemaljaca, osećam se malo izdanim od strane ovog filma. Ja sam veliki ljubitelj The X Files i vanzemaljci i zavere (hajde, dobro, i vampiri) su mi zanimljivi skoro kao “guilty pleasure”, pa mogu svašta da varim. Ali i pored naslova Alien Abduction, ovde su vanzemaljci samo trik i aparat zapleta, i mogu se bez problema zameniti sa duhovima, vampirima, psihopatama ili seljacima-divljacima sa vilama. I pored SF premise, Alien Abduction je samo jedan sasvim običan, dosadan i naštancan horor.