Enemy

2013.

režija: Denis Villeneuve

scenario: Javier Gullon (prema romanu Dvojnik Josea Saramaga)

uloge: Jake Gyllenhaal, Melanie Laurent, Sarah Gordon, Isabella Rossellini

Dvojnici su standardna tema u literaturi i na filmu. Sami po sebi ne znače ništa, potrebno ih je ugurati u nekakav kontekst da bi dobili značenje. Taj kontekst može biti fantazijski, može biti sablasan (odnosno horor), a može biti i psihološki ili filozofski, u zavisnosti od toga šta autor preferira. Pomislite na Dr. Jekyl and Mr. Hyde, Edgara Allana Poa i priču William Wilson, Dostoyevskog, Saramaga, Bunuela, Antonionija, Bergmana, Polanskog ili još očitije Lyncha i Cronenberga. Enemy je tipična mozgolomka od filma, nabijena simbolima i aluzijama, kao i izvorni roman, koji daju različite ključeve za različita tumačenja, gde ništa nije jednoznačno određeno.

Moje prvo upozorenje bi bilo da je Enemy film za više gledanja, jer jedno čak ni u savršenim uslovima i sa savršenom koncentracijom nije ni izbliza dovoljno da bi se prodrlo u dubinu. Ova kritika je napisana nakon dva, i ostaće nekompletna. Drugo upozorenje je više slutnja da nije moguće potpuno dešifrirati film, te da je on namerno i strogo kontrolisano takav kakav je, sa otvorenim krajevima i striktno govoreći nedovršen.

U pitanju je deo “double-billa” koji je reditelj Villeneuve imao sa glumcem Gyllenhaalom, snimljen pre žanrovskog psiho-trilera Prisoners, ali pušten kasnije u distribuciju. Villeneuve je već značajno rediteljsko ime iz mnogih razloga. Polytechnique mu je jako hvaljen film koji ga je zacementirao pri vrhu modernog franko-kanadskog i kanadskog filma uopšte, Incendies mu je doneo nominaciju za Oscara i svetsku slavu u art vodama, a Prisoners je, uprkos svojim očiglednim manama i veoma nategnutom scenariju pokazao da Villeneuve ume da sarađuje sa velikim hollywoodskim igračima na velikim hollywoodskim projektima. Enemy je u tom smislu povratak nazad na art sferu, ali sa globalnom publikom u vidokrugu, film snimljen u Torontu i na engleskom jeziku sa internacionalnom glumačkom postavom.

 

Uvodna kartica kaže da je haos isto što i red, samo nedešifriran, odnosno da ima neke svoje zakonitosti koje još nisu otkrivene. To je svakako lajtmotiv Adamovih (Gyllenhaal) predavanja koje drži na fakultetu povezujući filozofiju i istoriju u nekakvu društevnu teoriju, dok polu-pospani studenti hvataju beleške (ili igraju pasijans) svaki na svom laptopu. Možda je to i obeshrabrujući lajtmotiv celog filma. Nakon uvodne kartice imamo dve nepovezane scene koje nam otvaraju svaka svoje tumačenje filma. Jedna od njih je poruka na telefonskoj sekretarici koju majka (Rossellini) ostavlja sinu da je videla njegov novi stan i pita se dokle će živeti tako. Druga je “nightmare logic” sekvenca koja se dešava u nekom “klubu za gospodu” gde obučeni muškarci gledaju žene kako štiklama ubijaju pauke. Pauci će se još itekako pojavljivati i biti jedan od faktora straha i aluzija na žensku seksualnu dominaciju, diktaturu ili oba.

Prvo ćemo se upoznati sa Adamom, profesorom na fakultetu koji živi “dan mrmota”: nosi jednu te istu odeću neutralnih boja, drži jedna te ista predavanja, odlazi u svoj stan u kojem kao da sunce nikad ne sija, vidi se sa (dugogodišnjom i smorenom) devojkom Mary (Laurent), sa kojom se i napije do pola i onda imaju seks u jednoj te istoj pozi, nakon čega ona odlazi kući da bi se sutradan vratila. Jedina varijacija na temu je ima li Adam da ispravlja zadatke ili nema. Jedne večeri će na predlog kolege uzeti DVD sa nekom domaćom komedijom i otkriti nešto strašno: jedan od glumaca u najmanjim ulogama sablasno liči na njega. Nekoliko klikova kasnije, Adam saznaje njegovo ime i kompletnu filmografiju od tri beznačajna filma u kojima igra beznačajne uloge, i njih će u narednih nekoliko dana pogledati. Pošto google ili imdb proganjanje ne može da utoli njegovi radoznalost, Adam će preći na klasičnu varijantu proganjanja, otići do agencije za talente, saznati ime i adresu svog dvojnika.

 

Tu na scenu stupa Anthony koji izgleda apsolutno isto kao Adam, ali čiji život je drugačiji. Dok je Adam pogureni tip koji nosi sivo-smeđa odela i vozi “volvo”, Anthony je fitness manijak koji nosi kožnjak i vozi motor. Razlike su ipak manje na pojavnom nivou, a veće na unutarnjem planu. Adam je introvertan, rezigniran i submisivan, a Anthony je ekstrovertan, ljutit i dominantan. Dok se Adam klati u vezi koja ne ide nikamo, Anthony ima trudnu ženu Helen (Gordon), koja, istina, malo liči na Mary, koja ga stalno optužuje za neka prošla ili sadašnja neverstva. Njih dvojica će se susresti, isfrikati i rastati, Adam udovoljivši svojoj čini se prolaznoj opsesiji, a Anthony u potpunom rebusu. Zato će Anthony pokušati da stvar reši na poprilično urnebesan način: on želi da spava sa Mary. Adam, nemajući kud i plašeći se svog agresivnog dvojnika, pristane.

To je okvirno cela radnja filma, sa, naravno, izostavljenim krajem. Međutim, Enemy ne ostaje samo na pojavnom nivou radnje. U njoj je skrivena gomila detalja i “hintova” koji će gledaoca usmeriti na jednu ili drugu stranu u tumačenju. Tu su Adamova predavanja o rimskim “kruhu i igrama”, Hegelu, teoriji haosa i sudbini (post)moderne demokratije u kojoj je sloboda fragilna i ugrožena. Tu su već pomenuti pauci i forme koje podsećaju na mreže (sugestivan kadar električne mreže za trolejbuse), tu je i Adamova submisivnost i Anthonijeva seksualna dominantnost, više kao maska za pičkopaćeništvo i ovisnost o ženama kao takvim. Tu je majčin telefonski poziv sa početka i razgovor između nje i Adama pred kraj. Tu su različita osvetljenja u njihovim stanovima i njhov različit odnos do partnerke.

 

Jedna od teorija govori da su Adam i Anthony ista osoba podeljena na dva paralelna života, i tu se postavlja pitanje koji je od njih dvojice original, a ko je kopija, što je osnova za dalje razglabanje. Tome u prilog govori i uloga majke u celom filmu. Druga teorija je da su oni povezani dvojnici, identični blizanci ili nešto slično koji su razvili različite karaktere. Treća teorija je da su se oni našli slučajno u haosu, i da nije isključeno da imaju još dvojnika za koje ne znaju (čega ima i u romanu). I poslednja bi bila da su njih dvojica samo arhetipi, bilo za odnos prema ženama, bilo da su slika i prilika da smo u postmoderno vreme zasuti nepotrebnim informacijama svi mi samo replike jedni drugih. Sve teorije mogu, ali ne moraju da budu tačne, reditelj ne favorizira nijednu od njih. S tim u vezi, Enemy može biti parabola o strahu od diktature, o strahu od sebe ili svoje “mračne” strane, o strahu od žena i vezivanja, ili je ceo film alegorija na dualnu prirodu ljudskog društva, a posebno na kanadski dvojni identitet, a možda je u pitanju dualni odnos glumca i uloge. Svi argumenti su validni i ništa nije isključeno.

Jake Gyllenhaal je svoje dve uloge odigrao fantastično, bez ikakve fizičke transformacije (osim možda držanja) uverljiv je i kao Adam i kao Anthony. Ostali glumci nisu izabrani nimalo slučajno. Sarah Gordon je igrala kod Cronenberga, koji je svakao uticao na ovaj film, dok je Isabella Rossellini jedan lagani naklon Lynchu. Melanie Laurent je možda izabrana kao Francuskinja za potvrdu teorije o dvojnom identitetu. U svakom slučaju, niko od glumaca osim Gyllenhaala nema preterano puno posla niti teške zadatke.

Enemy je jedan od onih kompleksnih filmova nastalih ne baš čvrstom interpretacijom kompleksne literature i svakako film kojim se treba baviti, ali ne treba oko njega razbijati glavu. Svako objašnjenje zadovoljava. Villeneuve pokušava i uspeva da pokupi najbolje uticaje, a nikog ne iskopira i baklju art filma nosi hrabro i ponosno, a Enemy je jedan od većih filmskih tripova u poslednje vreme, a istovremeno se čini i kao vrlo otvoren, reklo bi se čak i ličan film. Čini se da se filmske misterije vraćaju u modu, na program polako dolazi The Double po motovima Dostoyevskog.