Le Week-End

2013.

režija: Roger Michell

scenario: Hanif Kureishi

uloge: Jim Broadbent, Lindsay Duncan, Jeff Goldblum, Judith Davis, Olly Alexander

Postavimo stvari jednostavno. Stariji bračni par reši da proslavi 30 godina braka tako što će se vratiti na mesto medenog meseca, u Pariz i ništa neće ići po planu, ako uopšte ima plana. Oni su se promenili, a i Pariz njihove mladosti se promenio. Le Week-End se na prvi pogled čini kao veoma klasična romantična komedija, ali podtekst je znatno dublji. Ovo nisu The Out of Towners, ovo je bliže nekom mogućem petom nastavku Before serijala. Kako su krenuli, Jesse i Celine će uskoro vrlo zaličiti na Nicka (Broadbent) i Meg (Duncan).

Poznata je stvar da u brak (ili bilo koji oblik zajedničkog života) ulazimo sa vrlo malo predznanja o drugoj osobi, kao i o tome kako zajednički život izgleda u teoriji i praksi. Ko je imao sreće, video je mamu i tatu, ali nikada o tome nije detaljno razmišljao. Literarni i filmski klišeji tu ne pomažu, još manje self-help industrija koja deli tupave tipske savete, svaka zajednica je organizam za sebe, a u zajednici dvoje ljudi su isto organizmi za sebe i život ih može poslati po različitim putevima i udaljiti, čak im ukinuti svaki interes jedno za drugo. Čak i operativne stvari (kako se neko nosi sa određenim problemom) mogu biti kamen spoticanja i vaganje između očuvanja zajednice i razvoda počinje. Mnogi brakovi opstaju bez strasti, pa i bez dubinske ljubavi, kao nekakve pasivno-agresivne zajednice u kojem ljudi reže jedno na drugo.

 

Problem sa Nickom i Meg nije to da li se obožavaju ili mrze, iako se u jednoj replici to pominje. Obožavanje i mržnja su prejake emocije koje kod njih dvoje ne mogu da traju dugo. Njihovi problemi su emocije nižeg intenziteta, poput upućenosti jedno na drugo, brige i prezira i one su prisutne od početka njihovog braka. Njihovo pitanje koje ih razjeda je da li su zadovoljni ili su nezadovoljni. Svojom vezom, kao i svojim životima ponaosob.

Tome ne pomaže što su i po temperamentu i po karakteru u pitanju dve potpuno različite, skoro disparentne ličnosti, nekad komplementarne, a nekad u potpunom neskladu. Oboje su obrazovani ljudi, profesori, Nick na univerzitetu, Meg u školi. Nick je imao akademske ambicije, ali se zadovoljio sa sigurnim poslom. Meg nije razmišljala o tome. Nick je nekada davno imao ideale, “levog anarhizma”, kako sam kaže. Meg se o tome nije izjašnjavala. Nick će možda dobiti otkaz ili će biti oteran u penziju. Meg je na rubu da sama da otkaz i posveti se samoj sebi. Nick je preplašen da će nešto izgubiti, posao, finansijsku sigurnost ili Meg. Meg se u njihovom braku oseća kao zatvorenik, jer joj Nick pada na teret u emocionalnom smislu. Nick je bolesno štedljiv, a Meg je rastrošna. Nick je ponekad patetičan, a Meg hladna i naoružana stoicizmom. Nick ne može da podnese život prepušten sam sebi, a Meg se možda sprema da ga napusti. Nick se plaši svake pretnje, a Meg voli da ga prepada, zadirkuje i ucenjuje. Nick sluša Boba Dylana i sanja o boljoj prošlosti, dok bi Meg potrčala prema možda boljoj, a svakako dinamičnijoj budućnosti. U takvom stanju, možda taj nesrećni put u Pariz nije bio baš najpametnija ideja, a sa druge strane, možda je to poslednja prilika da stari par razreši neke stvari.

 

U tu svrhu u priču ulazi Morgan (Goldblum), Nickov drugar sa studija kojem je Nick bio neka vrsta mentora. Morgan je ono što Nick nije želeo da bude ili nije imao hrabrosti da bude: newyorški intelektualac, zvezda političkih i ekonomskih rasprava, autor best-sellera, sveže oženjen drugom ženom, nastanjen u Parizu i okružen jednakim takvim pompeznim intelektualcima. Iako su sličnih godina, Morgan izgleda mlađe i očuvanije i ta ušminkanost ukazuje na sklonost ka samoreklamerstvu, nečemu što Nicka nikada nije zanimalo. To ne znači da film bilo koga od dvojice prijatelja osuđuje, samo pokazuje koliko nas šanse, želje i upornost oblikuju u jednom ili drugom pravcu. Katarzični momenat filma će se dogoditi upravo u Morganovom stanu, za stolom i pred publikom. Nimalo suptilno, ali filmski veoma vešto.

Glumci u tri veće uloge su fantastični. Broadbent se ne libi patetike i nimalo laskave pozicije papučara, a pritom održava suptilan, veoma britanski smisao za humor. Lindsay Duncan prirodno poseduje nekako hladnu aristokratsku lepotu (zaista liči na 20 godina stariju Julie Delpy), koju kombinuje sa tvrdoglavošću i impulsivnošću u paklenu kombinaciju. Jeff Goldblum je možda odigrao ulogu svog života kao Morgan, njegova govorna shema i njegov ton koji varira od usiljeno srdačnog do gotovo prirodno profesorskog savršeno stoji u skladu sa njegovom dizajniranom odećom i nimalo hedonistički vitkom figurom.

Scenario Hanifa Kureishija i režija Rogera Michella su usemerene da glumcima omoguće ovakva ostvarenja. Režija na pravim mestima citira Godardov opus iz 60-ih godina i podstiče nostalgiju. Scenario obiluje sočnim dijalozima, možda čak malo previše napisanim i elaboriranim, ali fascinantnim kada ih likovi izgovore. I Michell i Kureishi su autori poznati po tome da vole da se njihovi glumci igraju jedni sa drugima na ekranu i da izvuku što je moguće više hemije. U tom smislu je Le Week-End jako elokventan film pod stalnom kontrolom koji istovremeno deluje neverovatno spontano.

 

Tome doprinosi i nenametljiva jazz muzika koja malo izaziva melanholiju prekinuta samo nekoliko puta folk revival hitovima iz 60-ih koji se čuju sa Nickovog i-poda, kao i fotografija koja u podjednakoj meri hvata i široku sliku i detalj. Portret Pariza je poseban, on ovde nije ni opasan, pljačkaški i prevarantski grad u kojem svi pelješe nesrećne turiste, a nije ni grad večne ljubavi koji će instant-romantikom popraviti svaku vezu. Pariz je ovde predstavljen kao grad koji skupo prodaje svoju magiju, gde su živeli i umrli filozofi, umetnici i heroji, gde je moguće odlepiti se od trenutnog trenutka i uživati u momentima van vremena. Takvo viđenje je blisko i mojem iskustvu.

Le Week-End je romantična komedija, ali daleko od toga da nema težine. Ako očekujete feel-good film sa slatkim starijim bračnim parom namenjen isključivo opuštanju, možda je bolje da produžite dalje. Ali ako želite film koji će vas nasmejati i razgaliti, ali i zabrinuti i naterati na promišljanje svojih veza, života i odluka, onda ga ne smete propustiti. Jedan od živahnijih i životnijih filmova u poslednje vreme.