Mystery Road

2013.

scenario i režija: Ivan Sen

uloge: Aaron Pedersen, Hugo Weaving, Ryan Kwanten, Tasma Walton, Tricia Whitton, Tom Barry, Jack Charles

Ne znam zašto filmovi iz Australije retko kad stiču globalnu popularnost. Jezičke barijere nema, australski glumci igraju ravnopravno sa britanskim i američkim kolegama u Britaniji i Hollywoodu, a australska kultura i mitologija nije mnogo različita od američke, čak i teren komotno može da dublira američki. Još blesavije je to što je australska produkcija, kao i američka, a donekle i sve ostale anglofone filmske produkcije, više sklona žanru nego art formama. Sve ukazuje na to da australski filmovi, posebno oni dobri, ne bi smeli imati prepreka u globalnoj distribuciji, ali to često nije tako. Primer za to je Mystery Road, mešavina “backwoods” (Australci bi rekli “outback” ili “bush”) settinga i neo-noir detektivske priče.

Mystery Road je odličan i veoma komunikativan film, istovremeno univerzalan i potpuno lokalan, pa čak se čini i veoma ličnim. Paralele se mogu povući sa američkim filmovima, ali ni lokalna sredina i lokalni kontekst se vide u svakom kadru. Ovaj film nam otkriva jednu manje poznatu Australiju, daleko od gradova i plaža. Otkriva nam prašnjavu unutrašnjost, ali bez mitologizacije i glamurizacije, u punom rasponu bede. A uz bedu i zabit savršeno pašu kriminal i rasizam.

Glavni lik, detektiv Jay Swann (Pedersen) je Aboridžin koji se nakon nekoliko godina u velikom gradu vratio u svoj rodni gradić. Njegov dvojni identitet od njega čini apatrida i usamljenika. Lokalni Aboridžini od njega zaziru jer je pandur i izdajnik svoje rase, a ni u rasizmu sklonoj policiji on nije naročito prihvaćen i dobrodošao, osim možda kao neka vrsta dekora. Kada se u odvodnom kanalu pored ceste pojavi leš lokalne devojke, Jay će dobiti svoj prvi slučaj ubistva. Narednik (Barry) će mu odmah staviti do znanja da to nije slučaj sa kojim će izgraditi karijeru, a ni sredstava za istragu nema baš mnogo. Jay neće odustati tako lako, i njuškaće okolo po teškom socijalnom pejzažu sa upornošću lovačkog psa, sam protiv svih.

Prvi problem je lokalna zajednica, sačinjena uglavnom od Jayevih sunarodnika, ubijena siromaštvom, diskriminacijom, alkoholom, drogom i maloletničkom delikvencijom i prostitucijom. U takvim krugovima se pandurima ne veruje. Jay će tu polako slagati kockice, a presudnu ulogu će odigrati njegov rođak Old Boy (Charles), onaj tip pijanog blesavog starca koji zna sve familijarne odnose, sve tračeve i sva zameranja u varoši. Jasno je da se mrtva nesrećnica obrela u lošem društvu i da njena smrt nije nimalo slučajna.

Drugi problem sa kojim se nosi se nalazi u samoj policiji i personifikuje ga detektiv Johnno (Weaving) koji slučajno ili namerno minira Jayevu istragu. Možda to radi iz legitimnih razloga, štiteći svoju istragu i potencijalno veliko hapšenje najveće lokalne grupe narko-dilera, a možda to radi iz zavisti i nepoverenja prema “crnčugi”, a možda i zbog sopstvenih kriminalnih interesa. Jasno je samo da Johnno nije prijateljski nastrojen prema Jayu i da ga oslovljava sa “boy”, iako su istih godina.

Jezik i izrazi su posebno bitni u ovom filmu, ono izostavljeno vredi barem koliko i izrečeno i treba i čitati između redova i razumeti “lingo” sastavljen od upozorenja, laganih pretnji, izvlačenja sitnog mita, laganja i baronisanja. Iako zajebanost socijalnog terena podseća na Winter's Bone, sama istraga i “hard-boiled” govor u elipsama po kompleksnosti podseća na Brick. Skoro sve izrečeno u filmu će doći na naplatu kasnije, pa je pažljivo gledanje obavezno. Ostaju dve situacije koje su potpuni višak i služe da popune vreme, iako film ne traje kratko ni u kom slučaju. Jedna od njih je priča o ubijenom policajcu koja se povlači kroz film, bez rešenja, a druga je povezana priča o psu i ljudskim kostima. Psi, domaći i divlji, biće zastupljeni u filmu, ali taj konkretan pas sa kostima baš i neće biti bitan i potreban.

Neka vas dva poznata imena ne zavaraju, Weaving ima tipičnu sporednu ulogu, a Kwanten se pojavljuje u svega nekoliko epizoda. Mystery Road nije film sniman za globalnu publiku koju pokušava da uhvati na dve zvezde i na glumačkom nivou zavisi od globalno nepoznatog Pedersena. Na sreću, on je briljantan i potpuno uverljiv u svojoj ulozi. U pitanju je iskren film koji priča svoju priču, snimljen verovarno sa nevelikim budžetom, čak bez muzike (osim u jednoj sceni i na odjavnoj špici), a Ivan Sen sam potpisuje većinu stvari u filmu. Pored scenarija i režije, potpisuje i montažu, kameru i originalni “score”. 

Većina toga sasvim solidno funkcioniše, scenario ima par ćorskokaka, ali rupe su uglavnom popunjene, i to nisu na naivan način. Režija se odlikuje odličnim radom sa glumcima, ali i sjajnim osećajem za ritam i meru u građenju priče, tek kada nas upozna sa settingom, Sen će pomeriti priču sa mrtve tačke u smeru nekakvih tragova. Kamera je atraktivna, sound shema sastavljena od ambijentalnog šuma (cvrčci, ptice, automobili na cesti) izuzetno zanimljiva. Mala zamerka se može uputiti konačnom obračunu, inteligentno zamišljenom kao borba revolverima i snajperskim (ili lovačkim) puškama, ali izvedenom da traje predugo, sa dosta nerezonskih promašaja i logikom “the winner takes it all”, što malo pojačava “kaubojštinu”, a potkopava realizam na kojem je Mystery Road zasnovan.

Ivan Sen, i sam aboridžinskog porekla, verovatno je ovu priču ispričao iz ličnog iskustva ili makar iz srca. Njegova prethodna dva igrana filma snimljena u Australiji isto su imali rasnu i socijalnu tematiku, Beneath The Clouds (2003) to kombinuje sa ljubavnom pričom, a Toomelah (2011) je čista socijalna drama o ljudima kojima je bavljenje kriminalom nužnost, a ne stvar izbora. Pored toga snimio je još i trashy SF koprodukciju sa Amerikancima Dreamland (2009), te nekoliko dokumentarnih i kratkih filmova.

Mystery Road je vrhunac njegove karijere i film kojeg se ne bi postideli ni iskusniji reditelji sa mnogo više novaca na raspolaganju. I pored nekoliko nedostataka od mene dobija veoma toplu preporuku. Ovaj dragulj od trilera ne smete propustiti. Nabavite ga i uživajte.