You Won't Be Alone

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako je neko s Balkana znao da filmskom Zapadu uverljivo zapakuje i proda ideju o Orijentu gde vreme stoji, ili makar protiče sporije i vrti se u krugovima da se tako čini, onda su to bili makedonski režiseri.

Tom tematikom i tim pristupom se Milčo Mančevski upisao u knjigu globalne filmske baštine još tokom devedesetih, sa svojim u Veneciji nagrađenim prvencem ,,Pre kiše“ (,,Pred doždot“, 1994). Svojevrsnu potvrdu smo dobili i u dokumentarnom obliku od Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova s filmom ,,Honeyland“ iz 2019. koji je po nagradama prestigao i prvenac Mančevskog: uz nagradu na Sandensu, film je nominovan za Oskara u dve kategorije (i za dokumentarni, i za strani film). Dok je, u slučaju filma ,,Pre kiše“ konto ostao samo na nominaciji za strani film.

Najnovija makedonska filmska senzacija, ,,You Won‘t Be Alone“ režisera-debitanta u dugom metru Gorana Stolevskog, takođe dolazi sa Sandens festivala. Ali, igra po nešto drugačijim pravilima koja možemo opisati kao art-žanrovski hibrid na tragu Arija Astera ili Roberta Egersa, ili, pak, samog Mančevskog (recimo filmova ,,Prašina“ iz 2001. i ,,Senke“ iz 2007. godine). Istini za volju, Stolevski je Makedonac samo poreklom, rođen je, odrastao i školovao se u Australiji, a ,,You Won‘t Be Alone“ je formalno američko-australijska koprodukcija snimljena u Istočnoj Srbiji, sa evropskim glumcima i na makedonskom jeziku. U svakom slučaju, čudna ptica, makar na prvi pogled.

Uvod nas upoznaje s vešticom Starom Marijom (rumunska glumica Anamarija Marinka, poznata iz filma ,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“ (2007) Kristijana Munđiua nagrađenog Zlatnom palmom u Kanu, ovde uglavnom pod izrazito hororičnom „spaljenom“ maskom) prilikom njenog susreta sa seljankom koja je nedavno rodila bebu.

Marija je napada, ali žena uspeva da se odbrani i s vešticom pogodi da zadrži svoju devojčicu Nevenu dok makar ne poraste i postane devojka. Stara Marija na to pristaje, ali pre toga detetu kandžom prereže glasne žice, zbog čega ono ostaje nemo.

Majka ima lukav plan da Nevenu sakrije od veštice u pećinu, ali veštica se tamo pojavljuje u formi gavrana kako bi naplatila dug jednom kada je devojka odrasla. Sada pod njenim starateljstvom, Nevena (Sara Klimoska, igrala kod Milča Mančevskog u njegovom poslednjem filmu ,,Vrba“ iz 2019. sa kojim ,,You Won‘t Be Alone“ unekoliko deli folklornu legendu o veštici koja kupi decu s početka), mlada i lepa, uči kako ovladati svojim moćima, ali svejedno od nje beži.

Kroz seriju inkarnacija, odnosno promena oblika, ona će živeti kao nesrećno udata seljanka Bosiljka (Numi Rapas), kao nespretni seoski mladić Boris (portugalsko-francuski glumac Karloto Kota), nakratko i kao pas, a na kraju će opet proživeti detinjstvo i mladost kao Biljana (Elis Englert, poznata iz serija ,,Top of the Lake“ i ,,Ratched“)... A u nekom trenutku ćemo se upoznati i sa „stvarnom“ pričom o Staroj Mariji i kako je dotična postala veštica.

,,You Won‘t Be Alone“ je film izlomljene, epizodične strukture koji bi bilo relativno lako opisati kao film paradigme u stilu Egersovog ,,The Witch“ (2015), ispripovedan na način Terensa Malika (kroz opservacijske kadrove, uz pozadinu folklorne i klasične muzike i sa eliptičnom naracijom šaputavim glasom) i smešten na Balkan. Kada smo već kod paralela s Malikom, najupadljivija je ona sa ,,The New World“ (2005) zbog koje bi Stolevski film mogao komotno nasloviti i „The Old World“ i tako ga reklamirati po festivalima u Novom Svetu.

Epizodična dramaturška struktura izuzetno dobro funkcioniše, „fleš-bek“, odnosno „priča u priči“ izuzetno je vešto umetnuta, a konstantni vizuelni identitet koji se ne razlikuje čak ni u toj epizodi koja se dešava nekoliko vekova ranije, pravi poentu za sebe koja je više nego na mestu.

Režijski pristup Stolevskog dosta je intuitivniji od onog precizno sračunatog kojem pribegavaju vedete „uzdignutog žanra“ i zapravo podseća na Malikov opus od ,,The Tree of Life“ (2011, nagrađen Zlatnom palmom u Kanu) naovamo, s tim da su kadrovi nošenom kamerom kod Stolevskog nešto duži, švenkovi haotičniji, a „lens flare“ efekti manje impozantni i zato uverljiviji. Pa se u ,,You Won‘t Be Alone“ oseti i ponešto „prljavštine“ koja se vrhunski uklapa u zapadnjačku sliku Balkana, a uski format slike povremeno baca asocijacije na neke stare etno-antropološke dokumentarce.

Ništa od toga što vidimo, naravno, nije naročito novo i sve je zapravo lako trasirati. Isto tako, nije nov ni pristup „kastinga“ glumaca koji ne vladaju jezikom (stvar je, doduše, dignuta na bizarnu potenciju time što je jedinoj od glumica u većoj ulozi koja vlada jezikom „oduzeta sposobnost govora“), što produkcijske troškove podiže za „nahovanje“. Setimo se samo svih onih globalnih zvezda koje su naplaćivale honorare za uloge u partizanskim filmovima, ili Izabel Iper u ulozi Dafine Isakovič kod Aleksandra Saše Petrovića u ,,Seobama“ (1994). Nije nov ni marketinški trik da se prvo potpiše najpoznatije ime (u ovom slučaju, Numi Rapas), bez obzira na veličinu uloge, ali makar on biva lako „provaljen“ jednom kada se film pogleda.

Opet, sve to nekako funkcioniše i ima smisla. Sam smisao, doduše, može biti posve drugačiji za zapadnu i za balkansku publiku, čime Stolevski takođe pokazuje izvesnu autorsku inteligenciju da može da igra za obe strane, a da pritom ostane svoj, bez potrebe za trulim kompromisima. Globalnoj publici i kritici, ali i festivalskim selektorima i produkcijskim kućama, Stoleski će postati i ostati ime na koje treba obratiti pažnju kada je reč o „elevated genre“ pristupu. Balkanska publika će, pak, biti oduševljena prisustvom internacionalnih zvezda u domaćem filmu, zbog čega će autoru oprostiti čak i navodnu egzotizaciju i orijentalizaciju prostora.

Navodnu, zato što ona ovde naprosto ima smisla koji čini srž filma, što se možda i najbolje može videti upotrebom tog „malikovskog“, eliptičnog pripovednog stila u okruženju „istern“ horor-drame. Naime, život koji prikazuje Stolevski je toliko težak i strašan, naročito za žene, ali i za muškarce koji se ne uklapaju u ideale koje im nameće patrijarhalna sredina, da Stare Marije, veštice, Vukojetke i vragovi služe kao pomagalo da se realnost opiše na jedan manje strašan način. Stolevski je možda te mitove samo reprodukovao, možda ih je delom i izmislio ili postojeće preoblikovao, ali je svojim dugometražnim prvencem (koji ipak delom pati od „kalemarskog“ i kompilatorskog pristupa) uspeo da trasira njihovo poreklo, namerno ili slučajno.

Atlantics / Atlantique

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Mati Diop

scenario: Mati Diop, Olivier Demangel

uloge: Mama Sane, Ibrahima Traoré, Babakar Sylla, Diankou Sembene, Amadou Mbow, Nicole Sougou

Realno gledano, ovu festivalsku sezonu verovatno možemo i da zaboravimo jer se neke od mera za sprečavanje širenja epidemije, poput većih okupljanja kao što su to filmski festivali, neće ukinuti do kraja leta, a pitanje je koliko će iskustvo karantina dugoročnu uticati i na putne navike ljudi u svim poljima filmske industrije, od glumaca i reditelja, preko filmskih ekipa (snimanja su trenutno zaustavljena) do novinara koji sve to treba da pokriju. Poslednji hladan tuš dolazi iz Francuske: ovogodišnjeg Cannesa verovatno neće biti jer festival ne može biti održan ni u junu. Pominje se fuzija sa Venecijom i Torontom, ali i to je na dugačkom štapu, posebno kad se u obzir uzmu različita stajališta ovih festivala prema "streaming" platformama kojima se Cannes zagriženo suprotstavlja. Neke korekcije stavova su nužne, ali je pitanje jesu li posle toliko vremena moguće...

Insistiranje Cannesa na obavezi bioskopske distribucije (u Francuskoj) filmova koji se nađu na njegovom programu je možda za neke od posmatrača i perifernih učesnika bila dirljiva, ali čini se da sada više nema smisla, ma koliko bioskopsko iskustvo bilo jedinstveno i neprocenjivo. Filmovi, oni koji su već kompletirani (snimanja su trenutno zaustavljena) će naći svoj put iz limba, makar zaobilazno, jer ga uvek nađu. Primer za to je i prošlogodišnji dobitnik Velike nagrade žirija, Atlantics, senegalski film francusko-senegalske glumice Mati Diop, koji je posle festivala imao distribuciju u francuskim bioskopima i u konačnici završio na Netflixu.

Sam film je razvijen iz autorkinog kratkometražnog dokumentarnog prvenca istog naslova koji se bavio fenomenom rizika koji preduzimaju očajnici (uglavnom mlađi i uglavnom muškarci) trpajući se u velikim brojevima na male, neretko krajnje improvizirane plovne objekte i upućujući se u nepoznato ne bi li se domogli boljeg života. Igrani film počinje sa sugestijom da se radi upravo o tome: investitor N'Diaye (Sembene) ima problema sa dotokom novca za svoj građevinski projekat (za potrebe filma je dodat jedan moderni neboder u gradski pejzaž Dakara, a gradilište se nalazi u njegovoj senci), a cenu će platiti radnici, među kojima i mladi Souleiman (Traoré). On će morati da bira hoće li ostati u siromaštvu sa izabranicom svog srca, Adom (debitantkinja Mama Sane), ili će rizikovati sadašnji život za mogućnost nekog boljeg. Otići će gotovo bez pozdrava i na tom putu nastradati na moru.

U međuvremenu, dok Ada nema pojma (kao uostalom i gledaoci) šta se sa njenim dragim dogodilo, pred njom će se pojaviti dilema: čekati siromašnog momka kojeg voli ili stupiti u ugovoreni brak sa bogatim, ali uglavnom nezainteresovanim i odsutnim Omarom (Sylla). Odluka pod pritiskom familije pada na venčanje (ceremonija zauzima centralno mesto u filmu, a treba napomenuti da je kultura predominantno muslimanska, sa sve različitm standardima ponašanja za supružnike, kultom nevinosti i sličnim zavrzlamama), a čak i njene moderne, ne-religiozne prijateljice joj zavide na (materijalnom) uspehu.

Stvari skreću u čudnom pravcu tokom venčanja kada izbije požar za koji je prvoptuženi Souleiman koji je navodno viđen kako se mota u blizini. On takođe navodno pokušava da je kontaktira preko mobilnog telefona. Njene prijateljice, religiozne ili sekularne, jedna za drugom poboljevaju, a Ada upada u probleme sa policijom i sa mužem. U konačnici, slepi duhovi žena, Adinih prijateljica, počinju da proganjaju N'Diayea kao nepokretnog pokretača katastrofe.

Atlantics se može razložiti na tri osnovne komponentne, od kojih su dve standardne i manje-više svima poznate, socijalna i ljubavna priča, dok je treća izlet u magijski realizam koji se kreće po nekim svojim pravilima presudno vezanim za sredinu, lokalni folklor (možda tu bolje paše izraz mitologija), ali koji je takođe i stvar unikatne umetničke vizije Mati Diop. Ona, pak, tim elementima pristupa autorski studiozno, tako da prva polovina filma, naročito snimljena ručnom kamerom Claire Mathon deluje naturalistički i gotovo dokumentarno, gde se u svakom kadru mogu prepoznati siromaštvo i krpljenje kraja s krajem, dodatno pocrtano prirodnim, nefiltriranim bojama i aurom peščane prašine (inače lokalni fenomen jer se Dakar nalazi na poluostrvu, a neki delovi grada su čak poluostrvo na poluostrvu, pa vetar duva iz svih pravaca i podiže pesak sa plaža), i upadljivim dizajnom zvuka.

Poenta je jasna: opcije su skučene i za muškarce ako nisu rođeni bogati i svode se uglavnom na emigraciju ili siromaštvo, a za žene su gotovo nepostojeće, jedini smisao života je udaja, iz interesa i sa blagoslovom familije. Ima neke neobične sete u kadrovima iz bara u koji dolaze devojke kako bi lovile svoje buduće muževe, mornare ili migrante. Sa druge strane, sav luksuz, od onog novog tornja do Omarovog penthaus stana, bolno odskače. U takvom okruženju su glumci, bilo da je reč o naturščicima ili profesionalcima, deo pejzaža barem jednako koliko i nosioci uloga i Mati Diop ih sjajno vodi i uklapa u svoju viziju.

Ono što je sa filmom posebno zanimljivo i što ga izdiže iznad proste kategorizacije prvo socijalne, onda romantične drame, a na kraju žanrovskog filma iz registra laganog horora sa folklornim elementima, je njegov ritam, za koji treba posebno istaći zasluge montažerke Aël Dellier Vege, ali i muziku Fatime Al Qadiri, u osnovi elektronsku, ali sa neo-klasičnom monumentalnošću i sa dodacima žičanih instrumenata i čak električne gitare koja diktira ne samo stanje napetosti, nego i emociju filma. Ponešto usporeni tempo standard je za "egzotične", naročito festivalske filmove, ali ovde, pored meditativnog kvaliteta, ima i smisla, naročito kada se neočekivano, a sasvim izgrađeno i sa razlogom ubrza, pa se dinamika podigne, tako da Atlantics najviše podseća na nekakav etno-džez komad koji grabi i hipnotiše čak i na malom kompjuterskom ekranu. Zamislite ga tek na platnu!

November

2017.

režija: Rainer Sarnet

scenario: Rainer Sarnet (prema romanu Andrusa Kivirähka)

uloge: Rea Lest, Jörgen Liik, Arvo Kukmägi, Katariina Unt, Taavi Eelmaa, Heino Kalm, Jette Loona Hermanis, Dieter Laser

Baltik danas je region kontrasta gde se prelamaju skandinavski uticaji, prodor kapitala i inovativna poduzetnička kultura sa post-sovjetskom zaostavštinom, protestantskom restriktivnošću i paganskom tradicijom. Takvo stanje je bilo na snazi i kroz veći deo istorije u kojoj su se mali narodi nalazili na meti osvajača sa istoka, zapada, severa i juga, te bivali potlačeni i zanemareni. Iz toga se ljudi i narodi nauče dovijanju i preživljavanju, često gazeći bilo kakve moralne vrednosti, i to preživljavanje je često sve čemu se mogu nadati na terenu punom hladnih močvara gde su zime duge i hladne. Progres Baltika danas ogledalo je progresa tehnologije: makar se ne ratuje toliko i ne gladuje skoro uopšte.

Dva veka ranije, međutim, nije bilo tako. O tome nam govori roman Andrusa Kivirähka Rehepapp (što je estonski arhaični naziv za mesec novembar), prilično verno ekraniziran relativno uspešan bestseller novijeg datuma koji se bavi fenomenologijom duha estonskog naroda pod jednom od nemačkih okupacija u post-napoleonskom periodu. Možda se nešto zapadnog (ili makar ruskog) moderniteta očešalo o gradove, ali seoski život je izgledao isto kao u srednjem veku, ili kako bi izgledao u nekoj distopiji: bolest, glad, mraz i smrt.

U skladu sa tim su na snazi i naredna verovanja. Kuga uzima oblik divlje svinje ili mlade žene i grabi ljude, a moguće ju je nakratko prevariti oblačenjem pantalona preko glave da pomisli kako neko ima dve guzice. Meci se oblažu prežvakanim hostijama kako bi sigurno pogodili metu (pragmatično čitanje hrišćanstva, nema šta). Vukodlaci se slobodno kreću i špijuniraju. Veštice mogu nekoga uvračati. Duhovi na Svisvete izlaze iz grobova, jedu i čiste se u sauni. A Vrag koji izgleda kao zli blizanac Deda Mraza udahnjuje duše frankenštajnskim spravama zvanim “kratt” koje seljani prave od poljoprivrednih i kućnih alatki i pretvara ih u robote naplaćujući za to u krvi ili u duši.

Sličnom linijom kreće se i uobičajeno ponašanje ljudi. Kratt se pravi kao rana verzija kućnog robota i ne sme biti besposlen. Krade se od Boga i od Vraga, da ne pričamo o komšijama, gazdama i familiji. Kćeri se udaju posle pijanih razgovora u krčmama, a curama svileni šalovi vrede više od venčanog prstenja. Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere, poštenje često ne vodi nikamo. U takvom svetu čak i kad se rodi ljubav, kao ona koju seoska cura Liina (Lest) gaji prema seoskom momku Hansu (Liik), ona ne ostaje dugo čista i nevina. O, ne, tu su spletke, krađe i vradžbine, naročito zato što je Hans beznadno zateleban u nemačku baronicu (Hermanis) koja mesečari da se zaposlio u dvorcu kako bi je čuvao i zaveo. On kod nje nije ni na radaru, baš kao što Liina nije kod njega, baš kao što stari sused nije kod Liine i kao što seoska veštica nije kod seoskog šamana. Potraga za srećom na takvom mestu se čini odveć optimističnom.

Sad, film se romana prilično verno drži, što mu je i prednost i lagani nedostatak. Prednost je u smislu da se Sarnet ne stidi kada je reč o prikazivanju ljudske podlosti i gadosti i da u tome nalazi čak i inspiraciju za izuzetno crni humor. Takođe, nije teško povući paralele između pozno-feudalnog kmeta negde u evropskoj vukojebini i današnjeg sluđenog čoveka kojem se svašta može podvaliti. Suštinski, ondašnji nedostatak relevantnih saznanja se u rasponu dva stoleća transformirao u šum potpuno irelevantnih neo-primitivnih naklapanja. Narod koji želi naći sreću mora početi sa promenom u sebi i iz sebe.

Problem u adaptaciji je taj što izvorni roman nije naročito adaptibilan i sam deluje adaptirano, odnosno kao zbirka folklornih mitova i starih seoskih legendi i izreka gde nam Liina, Hans i ostatak seljana i vlastele samo pružaju iluziju nekakve radnje, dok se “prava stvar” skriva na rubovima i u pozadini. Sa takvom strukturom film retko kad može dugo trajati, a pre ili kasnije će se uhvatiti ponavljanja ili se potpuno raspasti na sve strane i pravo je čudo kako se November svejedno drži i fiksira pažnju skoro do samog kraja filma.

Razlog tome je stil za koji se Sarnet odlučio i kojeg se drži kroz ceo film. Crno-bela fotografija nije baš zahvalna za boje jeseni i zime, ali ovde to sjajno izgleda, naglašava melanholiju, očaj i beznađe tako da kolibe izgledaju još trošnije, zima još hladnija, a ljudi još zapušteniji, prljaviji i zlobniji nego što bi to bio slučaj u nekom prirodnom koloru. U tom sivilu su čak i dvorac i crkva lišeni bilo kakvog glamura, a njihovi vlasnici, odnosno stanovnici ionako pojma nemaju gde su i šta rade. Uz savršenu kompoziciju svakog kadra, proračunate pokrete kamere i aktivnu montažu, November je atraktivan i u celini, a naročito u pojedinostima ( recimo, dizajn “krattova” je takav da od strašnih na početku postaju nekako melanholični prema kraju filma). Uz savršeno uklopljen minimalistički soundtrack na gudačima, sve to deluje još bolje, pa je November komad filmske egzotike koja vešto spaja žanrove, nudi različite oblike zabave, ali i sasvim ozbiljnu analizu tog idealiziranog malog čoveka i zaslužuje preporuku.

Blair Witch

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Adam Wingard

scenario: Simon Barrett

uloge: James Allen McCune, Callie Hernandez, Corbin Reid, Brandon Scott, Wes Robinson, Valorie Curry

Dva su osnovna pristupa kod nastavaka, remake i reboot varijanti i oba su jednako problematična. Prvi je da ne valja menjati dobitnu kombinaciju, koji kritika može sahraniti sa pitanjem čemu još jedan isti film. Drugi je da valja reći nešto novo, na šta će kritika opet ustati na noge i pitati čemu služi film koji nema nikakve veze sa originalom. Ovakva neugodna pitanja nije teško izbeći: samo treba raditi nove filmove koji nisu nastavci, franšize, klonovi...

 Originalni The Blair Witch Project je primer neočekivane uspešnice koja je na budžet od 60-ak hiljada dolara zaradila milione. Razlog tome je originalnost ideje o kompaktnoj ekipi koja ide snimiti dokumentarac o lokalnoj ruralnoj legendi, gubi se u šumi, umire strašnom smrću i za sobom ostavlja materijal. Bila je to 1999. godina, “found footage” praktično nije postojao kao žanr (jedan prominentan film, Cannibal Holocaust ne čini žanr), internet nije uzeo maha kao što je to danas slučaj, pa je bilo moguće poverovati u verziju po kojoj ekipa dokumentarnog filma gine u šumi i pušta video-kasete za sobom. I bilo je to jedno atmosferično i strašno iskustvo verovatno i zbog toga što se tu nije videlo puno toga u smislu pretnje, ali se osetilo njeno prisustvo.

Usledio je nastavak, The Book of Shadows, i odluka da ga se snimi nakon samo godinu dana od originala je svakako bila ishitrena. Međutim, pristup da to ne bude samo “found footage” kao prethodnik, nego da se ponudi i nekakav komentar je svakako bio hrabar, čak previše za vlastito dobro, jer su kritika i publika očekivali još istoga. Najavljeni treći deo je otkazan i prošlo je punih 16 godina do nove verzije koja se vraća originalu.

Njega, pak, neće dostići jer to nije moguće. Vremena su se promenila, “found footage” se potrošio kao trik i zaista je teško uraditi išta smisleno s njim, originalni film je kloniran bezbroj puta, pa u principu znamo da na kraju svi ginu ili makar netragom nestaju, samo je pitanje kako. Promenio se i način života, ne samo da je moguće sve odmah proveriti na internetu, nego danas svako može biti svoj dokumentarista: imamo kamere na telefonu, a i sve manično beležimo, pa delimo sa drugima. Što će reći, za pretpostaviti je da je tu istu šumu do sada posetilo na milione turista i okačila slike odatle na Instagram i Facebook.

 Pa ipak, sve oči su bile uprte u Adama Wingarda i njegovog scenaristu Simona Barretta jer se činilo da baš taj dvojac ima šta za reći i po pitanju originala i po pitanju pod-žanra. Oni su, naime, poznati po dva filma koja se samosvesno bave žanrovima i “tropama”: You’re Next je uneo nešto sveže krvi u pod-žanr “home invasion” i osvetnički film, a The Guest je pokušao redefinirati “trope” misterioznog stranca koji ulazi u dom. Ovde se nisu tako dobro snašli, kako zbog žanra koji jednostavno odbija nestati sa scene, tako i zbog želje da film vrate na stazu koju je utabao original, što može poslužiti samo kao “fan servicing”.

 Dakle, sad nemamo troje, nego prvo četvoro, pa onda šestoro izgubljenih u šumi. Vođa ekspedicije James u šumi traži svoju sestru Heather nakon što mu se učinilo da ju je video na jednom opskurnom, fanovskom klipu sa YouTubea koji je, navodno, deo snimka nađenog u šumi. Njega će na putu pratiti Lisa koja o njemu snima dokumentarac za svoje studije, te dvoje potpuno nespremnih prijatelja. Na putu će im se priključiti i pronalazač pomenutog snimka i njegova devojka, što će dovesti do konflikta u grupi. Međutim, uskoro će uslediti ozbiljniji problemi za sve njih, prvo sa povredom jedne članice usled neopreznosti, a zatim i sa natprirodnim pojavama kao što su skulpture od grančica, krivljenje prostora i vremena, a na kraju i sama veštica u nekoliko navrata dugih taman za treptaj oka.

Dve su dobre strane u pristupu autorskog dvojca. Prvo, oni poštuju mitologiju originala i dodatno je produbljuju. Drugo, uzimaju u obzir napredak u tehnologiji, tako da sada imamo GoPro kamere koje nam daju perspektivu iz prvog lica, ozbiljniju digitalnu opremu, čak i dron za snimke s visine, a naši junaci su opremljeni i GPS uređajima. To omogućava nešto interesantnih snimaka naročito u ekspozicijskoj prvoj trećini filma, ali postavlja logično pitanje koliki deo njihove prtljage zauzimaju rezervne baterije pošto su u šumi i bez struje.

 Međutim, to je samo benigno pitanje od sporednog značaja. Ono što nas zanima je kako operacionalizirati te stvari dalje u filmu, i na tom testu Wingard i Barrett padaju: na kraju se sve svodi na jurnjavu po mraku, toliko puta viđenu u “found footage” filmovima čiju iritantnost dodatno pojačava preglasna zvučna shema koja bi imala više smisla da su u šumi našli Bigfoota, a ne vešticu. Jednostavno rečeno, u novom izdanju Blair Witch vidimo (i naročito čujemo) više toga, ali je to zbog protoka vremena i naše oguglalosti na “found footage” standarde zapravo manje strašno nego što je to bilo pre 17 godina. Blair Witch prestaje biti zanimljiv najkasnije na dve trećine, a kako ide prema kraju, otezanje se sve više oseća. Čini se da su toga svesni i Barrett i Wingard, i njima je bilo jasno da ne mogu napraviti bolji i šokantniji film od originala, pa kao da su se zadovoljili time da snime dostojan nastavak. Štos je u tome što ni to nije moguće u okviru potrošenog žanra od kojeg se ne distanciraju.

Las brujas de Zugarramurdi / Witching and Bitching

2013.

režija: Alex de la Iglesia

scenario: Jorge Guerricechevarria, Alex de la Iglesia

uloge: Hugo Silva, Mario Casas, Jaime Ordonez, Gabriel Delgado, Carolina Bang, Terele Pavez, Carmen Maura, Macarena Gomez, Pepon Nieto, Secun de la Rosa, Javier Botet, Santiago Segura, Carlos Areces

Nije potrebno previše kopati po uspomenama, enciklopedijama i wikipedijama da bi zaključili da je španski film 90-ih godina bio snažan, inovativan i relevantan. Almodovar je osvajao publiku i kritiku sa “artsy” farsama, Bigas Luna sa erotskim dramama, da ne pominjemo sad Amenabara i silne druge. Kada je totalna komedija bazirana na apsurdu i šoku u pitanju, najjača faca je bio Alex de la Iglesia.

Bila su to druga vremena. Ljudi su uživali u gledanju “neprincipijelne koalicije” baskijskog popa, metalca – zgubidana i ljigavog TV proroka kako ganjaju novog Antihrista po Madridu jedne božićne noći (El dia de la bestia) ili u avanturama para veštaca, ubica i silovatelja koji se spremaju za važan verski obred (Perdita Durango). Pitanje je koliko bi tako nešto danas prošlo kod moderne publike koja je ionako već skoro sve videla.

Novim vremenima su se španski autori prilagodili različito. Almodovar je izgleda sebe ozbiljno shvatio kao genija, pa je izgubio svaku inspiraciju i snima sve lošije filmove, Bigas Luna je nestao sa spiska relevantnih autora (ako je tu ikad i bio u globalnim okvirima), Amenabar se zaključao u art nišu. Alex de la Iglesia je pokušao da svojim filmovima doda malo više konteksta i to mu je nekad prolazilo, a nekad baš i ne. Crimen ferpecto (2004) je bio i ostao poprilično smešan i zabavan film, ali je iza humora ležala oštra satira. The Last Circus (2010) je kontekst Francovog doba nekako i preuzeo, ali film je svejedno bio zabavan.

Sa Las brujas de Zugarramurdi pokušava da nađe pravu meru između konteksta i smeha naglas, i da pritom uhvati ton apsurda kakav je imao u El dia de la bestia. Za početak filma se može reći da je i furiozan i angažovan. Ekipa zgubidana pod maskama pokušava da opljačka radnju za otkup zlata (jedna od retkih grana “industrije” koja raste u krizi). Unutra upadaju “živi kipovi”, Isus – Jose (Silva) i vojnik – Toni (Casas), gde ih čeka Joseov sin Sergio (Delgado) dok vani ostaju maskote SpongeBob, Nevidljivi Čovek i Minnie Mouse. Amaterski osmišljena očajnička pljačka odlazi u tri lepe, SpongeBob dobija rafal u stomak, Nevidljivi i Minnie bivaju uhapšeni. Toni, Jose i Sergio se nekako izvuku i otmu taksi koji vozi Manuel (Ordonez) sa još jednim putnikom i zapute se prema francuskoj granici. Put ih vodi kroz Baskiju, i to baš kroz selo Zugarramurdi, poznato po velikoj srednjevekovnoj veštičijoj zajednici, ali i po ogromnom inkvizitorskom procesu. Za petama su im dva nesposobna policajca (Nieto, de la Rosa), pojačana Joseovom ljutom ženom Silviom (Gomez). Veštice su žene iz triju generacija, polu-senilna baba (Pavez), majka koja deluje kao visoka sveštenica satanskog kulta (Maura) i divlja i raspomamljena kćerka (Bang) koja promptno baca oko na Josea. Kada se svi okupe na jednom mestu, pičvajz može da počne, a pripremljen je i “bogati kulturno-umetnički program” sa sve žrtvovanjem i kanibalizmom.

Problem sa ovakvim filmovima je što mehanika ludačke i na momente odvratne komedije po klasičnoj “blockbuster” formuli vuče na jednu stranu, a kontekst na sasvim drugu, pa se te dve stvari najčešće ne slažu. Ovde je žrtva kontekst, koji je toliko difuzan i različit da ostaje samo u nagoveštaju. Socijalna priča je prisutna na početku, ali kasnije potpuno ispada iz fokusa. Rat između polova i priča o redefiniciji rodnih uloga ostaju nekako površni i nedorađeni kroz ceo film. Mislim, trojica glavnih junaka jesu mizogine budale, ali su više od toga nesnađene budale kojima ništa ne ide od ruke. Joseov brak je propao na isti način kao i njegovi biznisi i njegova bivša žena mu s pravom (ali bez imalo takta i pristojnosti) zamera da je neodgovoran i stoga gotovo sigurno loš otac, voleo on klinca ili ne. Toni je u krizi jer je upecao žensku daleko izvan svoje lige, pa ga muče dileme vezane za to. Manuel je čovek koji od loše situacije u kući kojom komanduju njegova majka, žena i sestra beži na jednako tako buđav posao, a vreme prekraćuje jedino čitanjem trash novina i literature.

Veštice ipak imaju malo više pod-teksta u sebi i nisu samo običan “trope” iako tako izgledaju. One su dominantne žene u dominantno “macho” okruženju. One su Bajskijke u Španiji. One prakticiraju paganizam u dominantno katoličkoj kulturi. I zato su slika i prilika ugrožene “drugosti”. Međutim, ta “drugost” nije otvorena i tolerantna, ona je željna osvete, prekrajanja Biblije i uklanjanja “drugosti” u svojim okvirima. Zato je sin (Botet) zaključan u katakombama ispod uklete kuće zarađene krvavim novcem, a deda tretiran manje ili više kao sluga. Jedino je kćer Eva sposobna da shvati da ne treba sve drugačije pobiti i zato će i doći u opasnost.

Kao što se da naslutiti, film je bolji u detaljima nego u celini. Da, zabavan je i de la Iglesia svakako zna da “spakuje” formulu i kroz nju tu i tamo progovori nešto pametno. Nije stvar u tome. Čak je i ton humora neujednačen i često vulgaran, kao kad dve tetke (de la Iglesijini standardni glumci Santiago Segura i Carlos Areces u “drag” varijanti) objašnjavaju Evi šta sve mlada veštica mora raditi po pitanju drogiranja, žuranja i seksa (pa nabrajaju moguće i nemoguće fetiše). Da, vulgarno je i fali motivacije, ali je svejedno zabavno ispričano. Ili kada se Toni i Jose stalno krve oko Evine pažnje kao nekakvi klinci. Stari štos, ali radi posao.

Imam običaj da otpišem kao ćorave takve komedije po hollywoodskim formulama sa obiljem gegova, jeftinih viceva i sada već potpuno običnog i recikliranog čudaštva. Međutim, ako mi se nešto makar minimalno svidi, izbegavaću termin ćorava komedija i zameniti ga blentava, apsurdna ili kako već. To ću učiniti i u pogledu Las brujas de Zugarramurdi, ni sam ne znam zašto. Možda je to samo nekakav osećaj ili afinitet ili mi se samo čini da je Alex de la Iglesia ponovo na svom terenu. Ako mi se bude dalo da pogledam ponovo reći ću šta sam zaključio.

Alien Abduction

2014.

režija: Matty Beckerman

scenario: Robert Lewis

uloge: Katherine Sigismund, Corey Eid, Riley Polanski, Jillian Clare, Peter Holden, Peter Bowser

Glava porodice Morris, Peter (Holden) je sklon samostalnom odlučivanju i ne baš promišljenim odlukama. Jedna od njih je da za svoju ženu Katherine (Sigismund), dvoje tinejdžera Coreya (Eid) i Jillian (Clare) i autističnog jedanaestogodišnjaka Rileya (Polanski) izabere kampovanje u zabiti na planini Brown, poznatoj po neobjašnjenom fenomenu svetala koja se nasumično pojavljuju i nestaju i koja su poslužila kao inspiracija za svašta, od folk pesama, preko epizode u The X Files do silnih zaumnih teorija zavere.

I pre nego što upoznamo junake koje ćemo pratiti shvatamo da će ovo biti kombinacija lažnog dokumentarca i veoma bazične primene “found footage” tehnike. Imamo neke mudrosere u odelima koji nešto naklapaju i bezube seljake-divljake koji ništa ne znaju, ali su sigurni da se nešto sumnjivo događa tamo. Imamo nekoliko uvodnih kartica sa tekstom koji nam objašnjavaju da ćemo pogledati dokumentarni nemontirani snimak koji je pao šaka američkoj ratnoj avijaciji. Što baš njima? Pa oni su još 1952. dobili zadatak da istraže Brown Mountain Lights kao fenomen i njegovu vezu sa postojanjem vanzemaljaca, što stoji i u naslovu filma. Neuverljiva i neinventivna premisa, ali šta je tu je...

I dosadno je kao što se čini. Ovo je tipičan “found footage” koji izgleda kao da je rađen po zadatku. Glumci su idealno loši, njihovi likovi su idealno tipski, kamera je nakačena u ruke autističnog Rileya, što je pretvara u njegovo sredstvo za kontakt sa svetom. Događaji su poređani po principu malo familijarne dinamike, malo “jump scare” momenata, propraćenih trešenjem kamere i obiljem “static” buke. Čudne stvari će se dešavati, familija će se izgubiti na putu i potrošiti mnogo goriva, naleteće na napuštene automobile, mrtve vrane i konačno naslovne vanzemaljce, jednako fabričke kao i ostatak filma.

Nemaštovito i poznato do granice opakog smaranja. Scenario i režija su na autopilotu, a scenarista i reditelj su debitanti, pa stoga i ne čudi da Alien Abduction izgleda kao malo elaboriraniji domaći zadatak za akademiju. Naprosto, sve je malo previše lažno, isforsirano i upeglano da bi makar na momente bilo uverljivo. Finalni rezultat je u rangu klipa na internetu, sa jednakim emotivnim angažmanom za mene kao gledaoca.

Film možda ima dve stvari koje se mogu sačuvati i bolje upotrebiti. Prvi je seljak Sean (Bowser) koji izgleda kao da je ispao iz filma a la Deliverence, da bi se kasnije preobratio u nekog folksy tipa a la Mud. On ne voli gradske šminkere, voli svoj mir, ali će pomoći bližnjem svom u nevolji pred pošastima iz svemira. Drugi je mali Riley, ne zato što mislim da su autistična deca dobar materijal za filmove, nego zato što takav lik otvara mogućnosti za igrarije sa kamerom. Prva i najočitija je zanimljiv donji rakurs koji se ne koristi baš često u filmovima, a druga je sama priroda autista i njihova koncentracija na detalj umesto na široku sliku. To se u filmu naplaćuje sa kadrovima insekata i to služi kao neloša metafora za vanzemaljce koji nas posmatraju.

Međutim, kada smo već kod vanzemaljaca, osećam se malo izdanim od strane ovog filma. Ja sam veliki ljubitelj The X Files i vanzemaljci i zavere (hajde, dobro, i vampiri) su mi zanimljivi skoro kao “guilty pleasure”, pa mogu svašta da varim. Ali i pored naslova Alien Abduction, ovde su vanzemaljci samo trik i aparat zapleta, i mogu se bez problema zameniti sa duhovima, vampirima, psihopatama ili seljacima-divljacima sa vilama. I pored SF premise, Alien Abduction je samo jedan sasvim običan, dosadan i naštancan horor.

A Field in England

2013.

režija: Ben Wheatley

scenario: Amy Jump, Ben Wheatley

uloge: Reece Shearsmith, Michael Smiley, Julian Barratt, Peter Ferdinando, Richard Glover, Ryan Pope

Nećete naći dvoje ljudi koji će vam isto odgovoriti na pitanje šta se dešava na naslovnom polju. U pitanju je novi film veoma zanimljivog, i do ovog filma potpuno koherentnog Bena Wheatleya, jedna mozgolomka koja testira granice naše mašte, naše koncentracije i našeg strpljenja da se nosimo sa serijom tripova bez ikakve referentne logike.

Jedina konstanta je estetika. Film je snimljen u crno-beloj widescreen tehnici. Radnja je smeštena u doba Građanskih ratova u Engleskoj, i u skladu sa tim su i kostimi, mada podsećaju na “tribute” za film Witchfinder General sa Vincentom Priceom, i u skladu sa tim je donekle i jezik, uglavnom 300 godina stara varijanta engleskog ispresecana sa savremenim psovkama. Sam film je miks istroijske drame nabijene apsurdnim humorom, potrage za ljudskom dušom, folk-horora i okultnog psihološkog “midnight flicka”. Jasno se vide uticaji Davida Lyncha, Kennetha Angera i Terrija Gilliama.

Zanimljivi su i produkciono-distributerski aspekti. Naime, Wheatley i ekipa su snimili film za neverovatni stiniš od 300.000 funti, na jednoj jedinoj lokaciji (poljani negde u Engleskoj) i u samo dvanaest dana snimanja. Glumačka ekipa je poznata samo ljudima sa ekstenzivnim znanjem o britanskom TV programu i indie sceni, od kojih su neki stalni Wheatleyevi saradnici. Autoru su verovatno dosadile žanrovske konvencije, pa ih je prethodno mešao u crne komedije. Sada je radikalizovao pristup i napravio avangardni film koji je nemoguće opisati. U skladu sa tim je i distribucija inovativna. Film je imao festivalsku premijeru u Karlovim Varima, koliko sutradan je pušten u bioskope, na VOD i PPV servise, pojavio se na DVD-u, i u programskoj šemi jednog kablovskog TV kanala. Pristup podseća na onaj koji koristi Radiohead za promociju svojih albuma, ali film i muzika su dve različite stvari. Muziku je moguće naplatiti na koncertu, u formi karte, ali i diskova i memorabilije. Film je moguće prodati samo za bioskopske ulaznice i DVD izdanja, kroz distribuciju u inostranstvu i na regularnoj televiziji. Da bi svoje delo davao skoro besplatno, autor mora biti jako siguran u sebe i imati mnogo verne publike. Čini se da u Britaniji Wheatley nema ama baš nikakvih problema.

Film počinje sa upozorenjem da će gledaoci biti izloženi fleševima i stroboskopskoj slici. Ovo nije trik za plašenje, vizuelni efekti u filmu su zaista čudni i naporni za gledanje. Fleševi, mirror image, usporeni snimci i ostalo efektno i tripozno prate halucinacije likova koji su se najeli gljiva. Jako su efektni i znalački odrađeni, uz sjajnu kameru Laurie Rose i montažu scenaristkinje i Wheatleyeve žene Amy Jump. Mala napomena, elemente radnje sa najstrašnijim implikacijama nikad ne vidimo na ekranu. Ipak, sama estetika i atraktivnost nisu u stanju da popune narativnu pratninu. Wheatley i Jumpova su se poigravali sa naracijom i ranije, često preskakali ekspoziciju, na primer, i sasvim se pristojno izvlačili, ali čini se da su sada zagrizli previše.

Hajde da pokušam da makar malo kažem o čemu se tu radi. Film prati bandu dezertera čiji je neformalni vođa Whitehead (Shearsmith) koji su upravo pobegli od bitke. On je relativno obrazovan i elokventan (pomoćnik astrologa i alhemičar u pokušaju) za svoje vreme, dok su ostali manje ili više seljački ili vojnički tipovi. Likove je dosta teško razlikovati ako ne poznajete glumce, za šta je mala šansa ako ne gledate britansku televiziju. Svaki od likova predstavlja svoju klasu, i to je valjda nekakav “punchline”. Stvari će otići u potpuno čudnom pravcu kada družina naleti na O'Neilla (Smiley), irskog nekromansera koji preuzima bandu, drogira ih ludim gljivama i tera ih da mu pronađu blago koje se valjda nalazi zakopano negde na polju. Između njega i kukavice Whiteheada se razvija dinamika sukoba, međutim nit se gubi u haosu i tripu u koji je film utonuo. Mrtvi će ustajati, vreme će se savijati, situacije će se menjati, nakon dvominutnog natezanja konopca ili vrištanja, junaci će izvoditi neku folk pesmu ili će jedan drugom konstatovati sifilis i pucati fore iz asortimana klozetskog humora. Sve u svemu, ni najtreniraniji gledalac neće pogoditi šta će uslediti, šta je simbol, a šta distrakcija.

A Field in England je film kojem ne možete osporiti originalnost i nepredvidljivost. Opet, sa druge strane to dovodi do dezorijentacije i generalno lošeg osećaja kod gledaoca. Okultni, nightmare logic i magijsko-simbolički elementi su ostavljeni mašti na tumačenje, bez ikakvog utemeljenja. Setting je mogao biti komotno zamenjen fantazijskim, aistorijskim ili post-apokaliptičnim, i to bi možda učinilo da film bude za nijansu koherentniji. Ovako je uporediv donekle sa Valhalla Rising, i to na svoju štetu. Vikinška engzistencijalna blatnjava klanica ima svoje elipse i praznine koje treba popuniti, dok psihodelična jurnjava po engleskoj poljani deluje kao da su je elipse i praznine preuzele.