The Last Relic / Viimane Reliikvia

 prvi deo kritike objavljene na XXZ

Na prvi pogled, dva filma prikazana pretposljednjeg dana DOK Leipzig festivala u istoimenom istočnonemačkom gradu, nemaju skoro ništa zajedničko, osim toga da ih je potpisnik ovog teksta pogledao jednog za drugim. Dobro, oba su u Leipzig došla nakon prikazivanja na nekom “jačem” festivalu, ali to je samo statistički podatak. Razlike su ipak osetnije: The Last Relic estonske autorice Marianne Kaat je dokumentarac s političkom oštricom smešten u blisku, zloslutnu, a sada već nepostojeću i nezamislivu prošlost, dok je When Adam Changes kanadskog autora Joela Vaudreuila animirani, možda lagano autobiografski, ali ipak uglavnom fikcionalni uradak smešten u nešto dalju prošlost kraja prošlog veka, a koje se mi dovoljno stari dovoljno dobro sećamo, dok mu je glavna tema odrastanje. Dva filma, pak, govore iz svojih uglova, svaki za sebe, ponešto o ljudskom društvu.

Zbivanja dokumentarca The Last Relic smeštena su u četvrti po veličini ruski grad Jekaterinburg u periodu od 2017. do 2021. godine, s predominantnim naglaskom na prvu polovinu tog perioda. Kaat ga otvara opservacijom jedne od anahronih društvenih tradicija, godišnjeg bala kadeta Sverdlovske Oblasti, što jednako podseća i na caristička i na sovjetska vremena. Time nam poručuje da, ma koliko se nešto činilo kao radikalni revolucionarni otklon od prošlosti, Rusija je zapravo društvo koje održava kontinuitet sa svim svojim prethodnim inkarnacijama. Gledano tako, čak i uvodna info-kartica o paradoksu da većina stanovništva grada u kojem je streljan poslednji car sa sve svojom porodicom sada sanja o imperijalnoj slavi ne deluje kao totalni paradoks. Iako ćemo do kraja filma prisustvovati i vojnoj paradi, i “strongman” takmičenju, a i izvođenju patriotskih pesama od strane ženskog hora, fokus Marianne Kaat je ipak negde drugde.

Ona zapravo najviše prati političke aktiviste raznih fela koji se suprotstavljaju brutalnom režimu onog zlotvora. Ti naši junaci povezani su u male i često vrlo ekskluzivne grupe, što njihovu borbu čini još besmislenijom, zapravo potpuno osuđenom na propast, po čemu su preslika one stvarne, a ne fasadne opozicije. Mladi Igor mrzi režim, ali još više od toga mrzi kapitalizam, pa rečnikom XIX veka sa svojim kameradima preti buržoaziji i – zaziva veganizam. Nasuprot njemu, sredovečni Rafail zalaže se za liberalne vrednosti i poštovanje ustava, skupa sa stojički nastrojenom Galinom i još ponekim iz njihove zajedničke grupe koja ni sama nije homogena, strateški ni taktički. Biće tu svega, od protesta koji su toliko propali da se čak ni policija nije pojavila na njima, pa do onih na kojima se “momci u plavom” pojave pa demonstrante love na tehnikalije, ili do zaključaka da je jedina platforma koja ima šanse populizam po sistemu “za svakog ponešto”.

Kroz nekoliko hronološki poredanih, jednostavno nazvanih poglavlja, Kaat nam otkriva dobro poznatu istinu o ruskom društvu: da se njime uvek upravljalo čvrstom rukom, da je jači uvek tlačio s pozicije moći, diktirao ideologiju, osmišljavao, pa obesmišljavao birokratiju, a da bi se sve po pravilu vrtelo oko prisvajanja bogatstva. Opozicije možda ima, ali je ona razjedinjena, pozatvarana, potrovana, ubijena, a tiha većina, čak i kad vidi očite primere korupcije ili zloupotrebe, ćuti u nadi da će ostati ispod radara. Štos je, pak, u tome da je silnik često hazarder koji mora da podiže uloge do samog kraja, kao i to da će na njegovo mesto najvjerojatnije doći neko njemu sličan.

Ništa od toga nije epohalno novo u dokumentarcima na dotičnu temu, ali ima u tome neke svežine, pored ispoštovanog etičkog imperativa uz osećaj za stil i meru. The Last Relic posebno blista u onim malim, neočekivanim trenucima kao što je poseta memorijalnim centrima, ili razgovorima naših aktivista sa zaposlenom starijom ženom koja ih optužuje da su pozeri i blebetala, pa i razgovoru između dvojice beskućnika-prosjaka. Zaključak se, međutim, nameće na samom početku filma: živimo u doba “prosvećenog cinizma”, jasno nam je da je sve sranje, ali mislimo da po tom pitanju ne možemo ništa da uradimo.

Captain Volkonogov Escaped / Kapitan Volkonogov bežal

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Nataša Merkulova, Aleksej Čupov

scenario: Nataša Merkulova, Aleksej Čupov, Mart Taniel

uloge: Jurij Borisov, Timofej Tribuncev, Aleksandr Jacenko, Nikita Kukuškin, Vladimir Epifancev, Anastasija Ukolova, Natalija Kudrjašova, Viktorija Tolstoganova, Jurij Kuznjecov, Igor Savočkin, Maksim Stojanov

Dosta se prašine diglo oko uvrštavanja rusko-francusko-estonskog filma Captain Volkonogov Escaped na program 56. međunarodnog filmskog festivala u Karlovym Varyma. Film je igrao u revijalnom programu Horizons koji donosi izbor proverenih festivalskih filmova najvećeg formata koji su se pojavili između prethodnog i ovog izdanja festivala, a „prašinu” su podigli ukrajinski filmski i kulturni radnici. Krimen filma rediteljskog dvojca Nataša Merkulova – Aleksej Čupov je taj da je finansiran ruskim državnim sredstvima. Na stranu što je film već igrao po silnim festivalima, od premijere u Veneciji prošle godine nadalje, čak i u našem regionu je prikazan na Festivalu Autorskog Filma, ali iz svega što Captain Volkonogov Escaped predstavlja je jasno da neko zadužen za finansiranje projekata nije (dobro) pročitao scenario.

Naslovni junak u interpretaciji Jurija Borisova, glumca čija je karijera prošle godine uzletela s filmovima Petrov's Flu Kirila Serebrenikova i Compartment No. 6 Juha Kuosmanena, veran je i poslušan operativac zloglasnog NKVD-a, preteče KGB-a. Njegova je nesreća u tome da je godina 1938, da se uveliko govori o ratu koji se sprema, pa se društvo, a naročito poluge sile provetravaju od svih nestabilnih elemenata u čistkama koje je pokrenuo Staljin. Osetivši šta mu se sprema, Volkonogov iznenada nestaje, a za njim se u poteru daje niko drugi do njegov nekadašnji mentor, major Golovnja (Tribuncev) koji predvodi tim sačinjen od protagonistinih nekadašnjih kolega.

U svom begu koji, naravno, ne ide baš po planu i uglavnom je vođen impulsima, Volkonogov mora da se suoči i sa nedelima iz svoje prošlosti, a nakon što mu se u snu javi netom pogubljeni kolega, on na sebe preuzima misiju da, pre nego što ga uhvate, dobije oproštaj od makar jedne od svojih žrtava. Njegova daljnja potraga otkriva nam grubu silu, materijalnu i ljudsku bedu, korupciju i paranoju koje su krasile predratni (a kasnije i posleratni) Sovjetski Savez u kojem ljudski život ne vredi ništa („Nema čoveka, nema problema” jedna je od Staljinovih krilatica), u kojem su ljudi lažno optuživani i pod prisilom priznavali, u kojem su se na meti mogli naći zbog svoje nacionalnosti ili zbog ispričanog vica, u kojem su rođaci uhapšenih sramoćeni i u kojem su paranoja, poslušnost i potkazivanje bile veoma željene vrline.

Zvuči li vam to poznato i liči li vam to možda i na današnju Rusiju i sve njene kolonije, fizičke ili makar mentalne? Da, da, u pravu ste. A ni autori filma to ne pokušavaju da sakriju, dapače. Pre svega time što glavnog negativca modeliraju po znate-već-kome, od njegovog hladnog tona, preko pokazivanjima i hvalisanju pred mlađima i teoretski fizički spremnijima u sportskim nadmetanjima (ovde je to gimnastička sprava konj s hvataljkama) i favorizovanja apsolutnih psihopata poput dželata Ujka-Miše (Savočkin) kojem treba samo jedan metak po „neprijatelju”, pa do fizičke bolesti koju više ne može ni da sakrije.

Izgleda da ovde na delu opet imamo „slučaj Zvjaginjcev”, odnosno primer nalik na njegov film Leviathan (2014), jedini u njegovom opusu koji je primio i određena državna sredstva, verovatno previdom, a u kojem je znate-već-čiji režim oštro kritikovan po pitanju korupcije, mafijaštva i beslovesnosti, a znate-već-ko nije dobio propucanu sliku, za razliku od njegovih prethodnika koji, pak, jesu. Dok se Leviathan još i mogao zamaskirati time da je izvorna inspiracija za njega potekla od slučaja u Americi (savezna država Kolorado), pa je u matičnoj zemlji javno „sasečen” tek kada je osvojio Zlatni globus i primio nominaciju za Oscara, kod Volkonogova nema dileme o čemu se tu radi, zbog čega je film ograničen na festivale, ne-državne nagrade, a od državnih samo nominacije.

Ali, i kada se u potpunosti manemo politike (uh, odvratne li floskule), Captain Volkonogov Escaped je jedno izuzetno filmsko delo vrhunske egzekucije, sjajnog osećaja za detalj perioda i za duh tog vremena. Izbor glumaca (epizodne uloge igraju ruski glumci iz visokoprofilnih festivalskih filmova) i rad sa njima je fantastičan, tehnički aspekti filma su na nivou, pa je osećaj koji nam film pruža izuzetan, istovremeno i zadivljujući i strašan. Pritom reč je o flmu čiji se tempo skokovito menja od maničnih jurnjava do meditacija i nazad, i u kojem se istraga, potraga i suočavanje odvijaju na dva nivoa, unutrašnjem i spoljnom, istovremeno. Reč je, dakle, o filmu kojeg ne treba zabranjivati i stigmatizirati, ma ko ga finansirao, već ga u ova zla vremena treba gledati i zbog filmskih kvaliteta i zbog šireg društvenog značaja.

November

2017.

režija: Rainer Sarnet

scenario: Rainer Sarnet (prema romanu Andrusa Kivirähka)

uloge: Rea Lest, Jörgen Liik, Arvo Kukmägi, Katariina Unt, Taavi Eelmaa, Heino Kalm, Jette Loona Hermanis, Dieter Laser

Baltik danas je region kontrasta gde se prelamaju skandinavski uticaji, prodor kapitala i inovativna poduzetnička kultura sa post-sovjetskom zaostavštinom, protestantskom restriktivnošću i paganskom tradicijom. Takvo stanje je bilo na snazi i kroz veći deo istorije u kojoj su se mali narodi nalazili na meti osvajača sa istoka, zapada, severa i juga, te bivali potlačeni i zanemareni. Iz toga se ljudi i narodi nauče dovijanju i preživljavanju, često gazeći bilo kakve moralne vrednosti, i to preživljavanje je često sve čemu se mogu nadati na terenu punom hladnih močvara gde su zime duge i hladne. Progres Baltika danas ogledalo je progresa tehnologije: makar se ne ratuje toliko i ne gladuje skoro uopšte.

Dva veka ranije, međutim, nije bilo tako. O tome nam govori roman Andrusa Kivirähka Rehepapp (što je estonski arhaični naziv za mesec novembar), prilično verno ekraniziran relativno uspešan bestseller novijeg datuma koji se bavi fenomenologijom duha estonskog naroda pod jednom od nemačkih okupacija u post-napoleonskom periodu. Možda se nešto zapadnog (ili makar ruskog) moderniteta očešalo o gradove, ali seoski život je izgledao isto kao u srednjem veku, ili kako bi izgledao u nekoj distopiji: bolest, glad, mraz i smrt.

U skladu sa tim su na snazi i naredna verovanja. Kuga uzima oblik divlje svinje ili mlade žene i grabi ljude, a moguće ju je nakratko prevariti oblačenjem pantalona preko glave da pomisli kako neko ima dve guzice. Meci se oblažu prežvakanim hostijama kako bi sigurno pogodili metu (pragmatično čitanje hrišćanstva, nema šta). Vukodlaci se slobodno kreću i špijuniraju. Veštice mogu nekoga uvračati. Duhovi na Svisvete izlaze iz grobova, jedu i čiste se u sauni. A Vrag koji izgleda kao zli blizanac Deda Mraza udahnjuje duše frankenštajnskim spravama zvanim “kratt” koje seljani prave od poljoprivrednih i kućnih alatki i pretvara ih u robote naplaćujući za to u krvi ili u duši.

Sličnom linijom kreće se i uobičajeno ponašanje ljudi. Kratt se pravi kao rana verzija kućnog robota i ne sme biti besposlen. Krade se od Boga i od Vraga, da ne pričamo o komšijama, gazdama i familiji. Kćeri se udaju posle pijanih razgovora u krčmama, a curama svileni šalovi vrede više od venčanog prstenja. Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere, poštenje često ne vodi nikamo. U takvom svetu čak i kad se rodi ljubav, kao ona koju seoska cura Liina (Lest) gaji prema seoskom momku Hansu (Liik), ona ne ostaje dugo čista i nevina. O, ne, tu su spletke, krađe i vradžbine, naročito zato što je Hans beznadno zateleban u nemačku baronicu (Hermanis) koja mesečari da se zaposlio u dvorcu kako bi je čuvao i zaveo. On kod nje nije ni na radaru, baš kao što Liina nije kod njega, baš kao što stari sused nije kod Liine i kao što seoska veštica nije kod seoskog šamana. Potraga za srećom na takvom mestu se čini odveć optimističnom.

Sad, film se romana prilično verno drži, što mu je i prednost i lagani nedostatak. Prednost je u smislu da se Sarnet ne stidi kada je reč o prikazivanju ljudske podlosti i gadosti i da u tome nalazi čak i inspiraciju za izuzetno crni humor. Takođe, nije teško povući paralele između pozno-feudalnog kmeta negde u evropskoj vukojebini i današnjeg sluđenog čoveka kojem se svašta može podvaliti. Suštinski, ondašnji nedostatak relevantnih saznanja se u rasponu dva stoleća transformirao u šum potpuno irelevantnih neo-primitivnih naklapanja. Narod koji želi naći sreću mora početi sa promenom u sebi i iz sebe.

Problem u adaptaciji je taj što izvorni roman nije naročito adaptibilan i sam deluje adaptirano, odnosno kao zbirka folklornih mitova i starih seoskih legendi i izreka gde nam Liina, Hans i ostatak seljana i vlastele samo pružaju iluziju nekakve radnje, dok se “prava stvar” skriva na rubovima i u pozadini. Sa takvom strukturom film retko kad može dugo trajati, a pre ili kasnije će se uhvatiti ponavljanja ili se potpuno raspasti na sve strane i pravo je čudo kako se November svejedno drži i fiksira pažnju skoro do samog kraja filma.

Razlog tome je stil za koji se Sarnet odlučio i kojeg se drži kroz ceo film. Crno-bela fotografija nije baš zahvalna za boje jeseni i zime, ali ovde to sjajno izgleda, naglašava melanholiju, očaj i beznađe tako da kolibe izgledaju još trošnije, zima još hladnija, a ljudi još zapušteniji, prljaviji i zlobniji nego što bi to bio slučaj u nekom prirodnom koloru. U tom sivilu su čak i dvorac i crkva lišeni bilo kakvog glamura, a njihovi vlasnici, odnosno stanovnici ionako pojma nemaju gde su i šta rade. Uz savršenu kompoziciju svakog kadra, proračunate pokrete kamere i aktivnu montažu, November je atraktivan i u celini, a naročito u pojedinostima ( recimo, dizajn “krattova” je takav da od strašnih na početku postaju nekako melanholični prema kraju filma). Uz savršeno uklopljen minimalistički soundtrack na gudačima, sve to deluje još bolje, pa je November komad filmske egzotike koja vešto spaja žanrove, nudi različite oblike zabave, ali i sasvim ozbiljnu analizu tog idealiziranog malog čoveka i zaslužuje preporuku.

1944

2015.

režija: Elmo Nuganen

scenario: Leo Kunnas

uloge: Kaspar Velberg, Kristjan Ukskula, Maiken Schmidt, Peeter Tammearu

Godine 1977. Sam Peckinpah je potpuno promenio paradigmu kada se radi o filmovima na temu Drugog svetskog rata. Njegov Cross of Iron je bio radikalan rez od jednostranog diskursa u kojem se podrazumevalo koja je strana trpela, a koja nanosila patnju ratnih nedaća. Prateći četu nemačkih vojnika koja se povlači s ruskog fronta i pritom se ne suočava samo sa brojčano nadmoćnijim neprijateljem na terenu, nego i neprijateljem ljudskosti na svojoj strani u vidu oficira u pozadini spremnih da ratuju za odlikovanja do poslednje kapi tuđe krvi, “Krvavi” Sam je uprizorio najveću anti-ratnu izjavu na filmu i izrekao belodanu istinu o tome da su obični vojnici na bilo kojoj strani samo ljudi i pre svega ljudi sa svojim vrlinama i manama, ljudi lojalni svojim prijateljima i ljudi koji čeznu za toplotom svoga doma.

Novi ratni spektakl svestranog dramskog umetnika (umetnički direktor pozorišta, glumac poznat po ulozi komšije Margusa u gruzijsko-estonskom kandidatu za Oscara pre koju godinu Tangerines i reditelj, autor estonskog filma rekordne nacionalne gledanosti Names Engraved in Marble) Elma Nuganena 1944 ostaje na sličnom kursu, iako mu fokus nije univerzalni koliko lokalni. Nuganenova teza je tragedija Drugog svetskog rata za Estonce partikularno, za one koji su kao topovsko meso u globalnim odnosima moći naterani da se bore jedni protiv drugih za račun dve zle imperije čijom je zajedničkom okupacijom Poljske i počela narečena klanica.

Mala istorijska digresija. Estonci su svoju istoriju proživljavali stešnjeni između Nemaca i Rusa i pre rata su, doduše nevoljko, pucali jedni na druge kada bi rat izbio, poslednji put za vreme Prvog svetskog rata. Kako je usred rata izbila Oktobarska revolucija, a Estonci su optirali za “bele”, kao i njima bratski finski narod, kraj rata im je pružio priliku za ostvarenje sna o nacionalnoj državi. Ona je bila kratkog veka, Sovjeti i Nemci su tačku na nju stavili paktom Ribbentrop-Molotov kojom su centralnu i istočnu Evropu podelili na interesne sfere, a Estonija je ostala u sovjetskoj. Sovjeti su još pre famoznih deportacija izvršili mobilizaciju i digli preko 50 hiljada momaka u Crvenu Armiju. Kada je pakt pukao i nemački nacisti umarširali u Estoniju, oni su digli još 70 hiljada mladića i dečaka i poslali ih u SS jedinice, teritorijalnu odbranu i još neke formacije.

Godina je 1944. i Crvena Armija se približava estonskoj granici. Isprva film gledamo iz perspektive estonskih trupa koje se bore pod nemačkom zastavom. Među našim momcima se izdvaja Karl Tammik (Velberg) koji, pišući pisma neimenovanoj ženskoj osobi, postaje i naš narator. O njemu saznajemo da mu je familija poslana u Sibir, te da je to njegov jedini razlog za pridruživanje Nemcima. Hitler, ideologija i nacistička propaganda su za njega, kao i za ostale u grupi vojnika koja se iz dana u dan smanjuje, potpuno deplasirane stvari, ili su to makar postale za tri godine ratovanja. Sliku Vođe nije moguće zameniti ni za paklicu cigareta...

U sceni bitke na otvorenom polju Karl gine, a naša perspektiva se prigodno, ali svejedno elegantno menja u “crvenu”. Karlov ubica, Juri Jogi (Ukskula) postaje naš narator i nosilac pisama za koja se ispostavlja da su namenjene Karlovoj sestri Aino (Schmidt). Juri dostavlja pisma i zaljubljuje se u nju, što postaje problem na više nivoa. Jurijev otac, komunistički agitator, je imao prste u deportacijama, a i veza sa “klasnim neprijateljem” ne izgleda dobro u političkoj biografiji budućeg oficira čiju karijeru gura nemilosrdni staljinista kapetan Kreml (Tammearu).

U nastavku i dalje imamo svedočanstva o patnji, mlade vojnike koji stradavaju, manipulacije i ostale užase snimljene digitalnom kamerom sa ponekim hektičnim shaky-camom i generalno solidne produkcijske vrednosti. Nuganen se trudi i uspeva mu da ostane na jednakoj distanci od oba politička pola, često pojednostavljujući, a ređe izvrćući utvrđene istorijske činjenice. 1944 nema pretenzija da bude doku-drama, iako se dosta oslanja na naturalističku ratnu klanicu i sveopšte razočaranje sa njom povezano. Sličnost između likova-naratora i njihova veza preko Aino govori tome u prilog.

Ono što je delimično problematično je logika proznog pisca kojom se scenarista, bivši oficir i pisac Leo Kunnas vodi. Nuganen uspeva da prevede priču sa jednog na drugog protagonistu, ali govorenje ideja kroz likove i neujednačena karakterizacija koja neke od likova svodi na statiste sa zadatkom i nekoliko rečenica, a druge na karikaturalne kreature ostaju primetni, što na filmu deluje šlampavo, a na papiru bi izgledalo stiliziranije. Takođe, 1944 upadljivo igra “na domaćem terenu”, stranim gledaocima će za objašnjenje služiti kartice teksta, što mu donekle smanjuje komunikativnost i čini ga idealnim filmskim štivom za istoričare-amatere sa fokusom na egzotične frontove u Drugom svetskom ratu i ljude koje iz nekog razloga zanima Estonija kao takva. Inače, 1944 nije ni bolji ni gori od prosečnog savremenog ratnog filma.

Mandariinid / Tangerines

2013.

scenario i režija: Zara Urushadze

uloge: Lembit Ulfsak, Giorgi Nakashidze, Mikheil Meskhi, Elmo Nüganen, Raivo Trass

Gruzijski film je novi globalni kritičarski hit, obavezni sastojak većine filmskih festivala. Cela ta štorija sa gruzijskim stilom i gruzijskom školom nije tako nova, poznata je širom sovjetskih prostora upravo iz tih vremena, samo je, recimo to tako, nedavno dobila globalnu pozornost. Mandariinid, iako zapravo estonski kandidat za Oscara ove godine i u konkurenciji Ide i Leviathana potpuni autsajeder, predstavlja nekakvu krunu tog vala, a svoju snagu crpi iz nedvosmislene pacifističke poruke koja je prenesena jednostavno, u komornom okruženju, iskreno i sa integritetom.

Dakle, imamo rat u Abhaziji, 1992/3. godine (koji je sam po sebi tema ili makar pozadina u gruzijskim filmovima, ima ga i negde u trećem planu festivalskog hita In Bloom) i dvojicu ranjenih vojnika sa obe zaraćene strane, čečenskog plaćenika Ahmeda (Nakashidze) i gruzijskog dobrovoljca Niku (Meskhi), te njihov razvoj od uske etno-nacionalističke percepcije drugog kao neprijatelja i uzurpatora kojeg treba oterati / ubiti do spoznaje ljudskosti u istom tom drugom i razvoja prijateljstva. Na to možete gledati kao na klasičan “workshop” scenario sa politički korektnom porukom za Eurimages kliku (što i jeste, verovatno) ili kao na nekakvu gruzijsko-abhasku transkripciju Tanovićeve Ničije zemlje.

Paralele su tu, samo zemlja nije ničija, nego je u ovoj mikro-priči zapravo estonska, a njen vlasnik je vlasnik kuće u kojoj se dvojica vojnika oporavljaju, Ivo (Ulfsak). I on je baš onako impozantan lik: starac uspravnog držanja i sede brade koji sa autoritetom filozofa i generala određuje ko se sme, a ko ne sme spominjati i ko koga sme ubiti u njegovoj kući. Ivo je i jedan od dvojice preostalih meštana tog malog estonskog sela, drugi je Margus (Nüganen). Ostali su se razbežali i vratili u otadžbinu koju verovatno nikad nisu videli (budući da su generacijama živeli u Abhaziji, da su se tu skućili, bilo kao migranti, bilo kao raseljenici), a i njih dvojica planiraju slediti njihov primer, samo da oberu i prodaju te naslovne mandarine koje su te godine baš rodile. Mađutim, ratno sranje je na vratima i sve je teže ostati neutralan.

Upravo je Ivova, neutralna perspektiva i njegov filozofski odmak od trenutnog haosa ono što ovaj film čini iskrenim i moćnim. Taj starac je slika i prilika čovekoljublja i mudrosti, te primer koji valja slediti u kriznim situacijama. Njega maestralno igra Lembit Ulfsak, sa tako moćnim prisustvom na ekranu kakvo se zaista retko viđa. Sa pozadinom u vidu predivne, netaknute prirode, Ulfsak u sećanje priziva Bergmanove filmove i njihove kompleksne likove. Sa takvim likomu centru, moguće je od generičke anti-ratne priče napraviti snažan i ubedljiv film.

I Zara Urushadze tu prednost sjajno koristi i upotpunjuje sliku sa filigranskim detaljima. Sa malim ritualima kojima svi likovi pribegavaju. Sa pejzažima. Sa arhitekturom koja pripada nekom drugom vremenu. Sa muzikom, tužnom gruzijskom instrumentalnom narodnom kroz ceo film do samog kraja, kada sa kasete čujemo ruski prepev neke rock pesme koja mi je odnekle poznata, samo se ne mogu setiti. Sa mandarinama koje i na ekranu deluju sočno i slatko, ratu, manipulaciji i ljudskoj zlobi i ludilu u inat. Zbog toga je Mandariinid film radi i na emotivnom i na racionalnom nivou i nije samo očekivana varijacija na standardnu temu. Preporuka.

The Man in Orange Jacket / M.O.Ž.

2014.

scenario i režija: Aik Karapetian

gl. uloga: Maxim Lazarev

Vremešni tajkun je upravo otpustio svih 200 i kusur zaposlenih iz svog brodogradilišta. Peče ga savest i žali se svojoj mladoj ženi. Želi da se dobro naspava pre puta na preko potrebni odmor u Italiji, gde će sunce zameniti kišu. Ono što on ne zna je da ga je jedan od radnika u narandžastom reflektirajućem prsluku pratio i da je sada na vratima njegove vile. U ruci mu je kutijica za alat i bogataški par će, logično, Bogu na istinu. I to na prilično brutalan način.

Marksistički, revolucionarni kontekst se nameće sam od sebe. Oni su truli kapitalisti, on je ubogi radnik. Oni su eksploatatori, on je potlačen. Oni govore “vlastelinskim” i službenim latvijskim jezikom, on “pučkim” ruskim. Međutim, nije sve tako dogmatski ustrojeno. On neće kuću i pronađeno blago podeliti sa svojim otpuštenim kolegama. On neće čak ni kao prvi među jednakima stati na čelo nove revolucije. On će se u kuću useliti i usvojiti životni stil svojih tlačitelja. On nije nikakva avangarda radničke klase, niti je običan čovek u neobičnoj situaciji. Nije njega gubitak posla poremetio, on ga je pokrenuo i poslužio mu kao izgovor da posegne za svojim ludilom i beskrupuloznošću.

Jednom kad se nađe u kući i u cipelama (bukvalno i metaforički) svojih gazda, on će prisvojiti njihov posed i pokušati usvojiti njihove navike. Ali to mu ne ide. Bogataška hrana mu ne prija, suviše mu je apstraktna i ne zna da je konzumira. Skupi alkohol pije kao što bi lučki radnik pio jeftini, pa mu je muka. Bogataška odeća mu ne stoji i u njoj izgleda kao klinac koji iz igre obuče dedin mantil. Čak mu se i seks sa skupim kurvama koje izgledaju kao bliznakinje izjalovi. Povrh toga, čini se kao da ga sama sablasna kuća odbija, u njoj mu je neprijatno, a proganja ga i tip u narandžastom reflektirajućem prsluku, tip nalik njemu.

The Man in Orange Jacket je film sa zanimljivom idejom i zanimljivim, brutalnim i krvavim početkom. Jednom kada se naslovni junak nađe u kući, film gubi na fokusu i ne ide nikuda. Kako odmiče prema kraju, postaju sve vidljiviji nedostaci, kako u smislu ideje (autor ne zna šta radi i šta bi radio, da li bi to bio punokrvni art-horor, da li studija karaktera ili politička alegorija), tako i u tehničkom smislu. Čak i minorni budžet od oko 40.000 eura postaje izuzetno vidljiv i nepremostiv problem. A trajanje filma od 70 miniuta je klasičan slučaj “ni tamo ni 'vamo”, za jezgroviti kratki film je previše razvučen, za punokrvni dugometražni ostaje nedorečen.

Ni autorske ideje nisu baš genijalne, a nisu ni nove. Videćemo tu površinske odjeke Kubricka (The Shining, naravno), Hanekea i von Triera. Površnost je tu ključni argument. Film se, kao i njegov protagonista, zadovoljava time da samo imitira “elitu”, ne razume je i ne pokušava. Zapravo u glavnom liku je i najveći problem. Stranac bez imena i prošlosti je atraktivan kao bauk, ali nije baš najzahvalniji materijal da se s njim saživimo.

The Man in Orange Jacket će se možda svideti nekom pomodnom horor fanu, možda određenim krugovima u arthouse publici i lagano hipsterski nastrojenoj kritici. Ali pošteno govoreći, ovo čak nije ni loš film. Nisam siguran ni da je film. Mislim, pušta se po bioskopima i filmskim festivalima, ali više mi liči na konfuziju ideja, momenata i raspoloženja složenih u dosadnjikavu celinu nego u konkretan film sa glavom i repom. Na ovakve stvari ne treba gubiti vreme. Shvatite to kao savet.