Panopticon

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Dogodi se to ponekad da društvo malo, ali odabrano, pliva protiv struje sa kojom plivaju svi ostali. U ovom slučaju, to je opšte-obožavani debitantski dugometražni film gruzijsko-američkog autora Džordža Sikarulidzea, Panopticon, koji je nakon premijere u takmičarskom programu Karlovih Vari došao na Palić gde je prikazan u takmičarskom programu Paralele i sudari namenjenom zahtevnijoj, art-filmskoj publici.

Anti-junak filma je osamnaestogodišnji Sandro (Data Čačua) koji se na prvi pogled čini kao sasvim običan momak koji treba da maturira u gimnaziji i trenira fudbal. Kako to biva u gruzijskim filmovima, on dolazi iz rasturene porodice, majka mu je u Americi, a otac je otišao u manastir u nameri da se zamonaši. Očev uticaj preliva se na Sandra koji je usvojio fundamentalističke stavove o veri, grehu i čednosti, zbog čega ignoriše sugestije svoje devojke (Salome Gelenidze) koja želi da spava s njim. Drugi uticaj koji Sandro skuplja dolazi od njegovog klupskog druga Laše (Vaktang Keleladze) koji je član desničarske organizacije. Sandro je, međutim, poprilično jeziv omladinac koji ispod maske moralnosti krije duboku sramotu svojim telom, što ga ne sprečava da masturbira, pipka žene u prolazu i pokazuje se komšinici. Kada upozna Lašinu majku, privlačnu i nežnu frizerku Nataliju (Ija Sukitašvili), između njih će se javiti određena iskra...

Problem je što je sve u filmu brižljivo konstruisano, ali počiva na staklenim nogama. Metaforu u centru zbivanja reditelj ne uspeva da izvede jer se gubi u detaljima koji ne vode nikuda. To vredi i za fudbal i klupsku dinamiku, i za sitne detalje poput izbora filmova koje Natalija gleda, i za Sandrovo manijačenje, i za politiku, i za religiju, pa i za porodične odnose koji su dati površno i klišeizirano. Pritom, autor pokušava da nam poturi Sandra kao nekakvog zabludelog dobricu koji se rve s društvenim silama, ali on, uprkos trudu i talentu naturščika u glavnoj ulozi, ostaje tek kolekcija klišea i neurotičnih tikova. Ostatak mlađe, uglavnom amaterske postave ne uspeva da se izbori sa previše napisanim dijalozima, a problem ponekad imaju i oni stariji i profesionalni glumci. Jedini izuzetak u tome Ia Suktiašvili, ali ona sama ne može učiniti film organskim. Na kraju, Panopticon je film koji treba kupiti, i to u celosti, a to može biti preveliki zalogaj za skeptičnog gledaoca koji njuši lažnjak.

Blackbird Blackbird Blackberry / Shashvi Shashvi maq'vali

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U takmičarskom programu Sarajeva, film gruzijske režiserke Elene Naveriani Blackbird Blackbird Blackberry uglavnom je imao ulogu favorita za glavnu nagradu otkad je prikazan. Razloga za to je više, od objektivno-subjektivne ocene da je ovogodišnji takmičarski program Sarajeva i brojem i kvalitetom prikazanih filmova bio slabiji nego inače, preko plemenitog festivalskog porekla i filma i njegove režiserke, pa do činjenice da je reč o dobrom filmu koji pametno otvara temu ženskosti koja je trenutno u trendu. Blackbird Blackbird Blackberry, ili na našem Kos Kos Kupina, na kraju je osvojio Srce Sarajeva za najbolji film, a njegova glavna glumica Eka Čavleišvili istu nagradu za najbolju glumicu.

Čavleišvili igra Etero, ženu koja je duboko zagazila u sredovečnost i približava se rubu starosti, a da nije, kao sve njene prijateljice, poznanice, komšinice i su-meštanke u selu nedaleko od gruzijske prestonice Tbilisija, stupila u brak i zasnovala familiju. Zapravo, ona je devica, a možemo zamisliti da se nije ni poljubila s muškarcem. Možda je razlog tome i komplikovan odnos s familijom, pokojnim roditeljima i još uvek živim bratom, a možda su uzrok i posledica obrnuti, ali duh patrijarhata svakako lebdi nad njom.

Etero u svojoj sredini ima status čudakinje, ali nije odbačena. To ipak ne znači da je odbačena, već pre da je pod konstantnim pritiskom svog ženskog kružoka (muškarci u filmu su uglavnom znakovito odsutni) u smislu ubeđivanja da joj je krajnje vreme ako ne želi da završi kao usedelica. „Da k**** i brak donose sreću, na svetu bi bilo mnogo više srećnih žena“, kaže ona njima u jednom trenutku.

Ona zapravo svoj status i prihvata, a svoje slobodno vreme provodi u šetanjama pored reke u kojima, kako naslov kaže, posmatra ptice i bere kupine. Kada jednom zamalo padne u provaliju, ona će pomisliti da nešto možda u svom životu i propušta. Spasonosno rešenje se nameće u vidu oženjenog vozača Murmana (Temiko Čičinadze) koji dostavlja robu za njenu improvizovanu radnju s kozmetikom. Njih dvoje otpočinju strastvenu vezu u strogoj tajnosti koja kao takva oboma odgovara: Murmanu ne ugrožava brak, a Etero ipak ne ugrožava status čudakinje koji uživa i koji joj pruža neku društvenu sigurnost i predvidljivost.

Radnja filma se zapravo odmotava sporo, pa se čini da Elene Naveriani zapravo više studira karaktere i njihovo okruženje. To je, uostalom, i njen manir, barem u dugometražnim filmovima. Blackbird Blackbird Blackberry joj je treći, nakon I Am Truly a Drop of Sunshine on Earth (2017) i Wet Sand (2021). Potvrda se može naći i u tome da je scenario za Blackbird Blackbird Blackberry koji je režiserka napisala zajedno sa Nikoloz Mdivani zapravo adaptacija romana Tamte Melašvili, a film održava tu svojevrsnu literarnu atmosferu, definišući kako našu tačku gledišta, tako i vidik. U priči o Etero zapravo možemo videti i osetiti sav društveni pritisak koji na nju, ali i na sve ostale, vrši patrijarhalna tradicija.

Naveriani se, međutim, vrlo vešto služi filmskim sredstvima po pitanju vizuelizacije, oslanjajući se na savršeno komponovanu fotografiju Agneš Pakozdi i meditativnu montažu Aurore Vegeli. Kroz duge statične kadrove ili kadrove snimljene kontrolisano pokretljivom kamerom, mi uspevamo da našu junakinju razumemo i da se s njom saživimo. Zaslužna za to je svakako i glavna glumica Eka Čavleišvili koja film nosi i koja je u svakoj njegovoj sceni, a koja je sasvim prirodna, zbog čega prema njenom liku možemo osetiti razumevanje i empatiju, iako nam se postavka o samoj ženi u „muškom svetu“ ili makar u svetu onih oženjenih i udatih može učiniti itekako poznatom, od An Unmarried Woman (1978) Pola Mazurskog s fantastičnom Džil Klejburg u glavnoj / naslovnoj ulozi nadalje, samo su ovde detalji svakako neobičniji.

Film je imao premijeru u Kanu u sekciji Kenzan, odakle se uputio na festivalsku turneju na kojoj je zastao u Melburnu, Karlovim Varima, na Novim horizontima u Vroclavu i sada u Sarajevu gde je upisao i svoje prve nagrade. I festivala i nagrada će svakako biti još u budućnosti, a razlog tome je da je Blackbird Blackbird Blackberry svakako dobar film koji večitoj temi ženske slobode prilazi na jedan nežan, empatičan i autorski zaokružen način.

Beginning / Dasatskisi

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Dea Kulumbegashvili

scenario: Dea Kulumbegashvili, Rati Oneli

uloge: Ia Sukhiatashvili, Rati Oneli, Kakha Kintsurashvili, Saba Gogichaishvili

Nesnađenost u životu, trauma, gubitak vere i (unutrašnji) konflikti tema su mnogih umetničkih dela kroz istoriju, prvo književnih, u novije doba i filmskih. U pitanju je jedna od večitih tema, otpornih na modne trendove, aktuelna u svakom vremenu. Naročito u današnjem kada razni ljudi sa raznim titulama traže da verujemo baš njima, a ne, primera radi, svojim očima. Kada se dva sistema verovanja (ili etiketiranja) nađu na tački sukoba, katastrofa je neizbežna, ali ona takođe predstavlja priliku za re-evaluaciju vlastitog života.

Prvenac Dee Kulumbegashvili, Beginning, prošao je selekciju za prošlogodišnji Cannes koji nije bio održan i sa tom etiketom je obišao filmske festivale od Toronta, preko San Sebastiana (gde je „počistio” tri najveće nagrade), pa do Göteborga i Rotterdama gde je igrao u revijalnoj konkurenciji Limelight. Na nekima od njih prikazan je (proređenoj) živoj publici, na drugima virtuelnoj, a od nedavno je prisutan i na internetskim platformama poput cenjenog Mubija i stoga dostupan globalnoj publici. Kritika, pak, nije mogla odoleti da ne bi povukla paralele sa nekim recentnim klasicima, poput Schraderovog filma First Reformed, često se vodeći samo i isključivo „settingom” egzotične i posvećene verske zajednice.

U slučaju filma Dee Kulumbegashvili, to su Jehovini Svedoci koji žive u planinskom selu izvan glavnog grada Gruzije, Tbilisija. Film počinje uobičajenim aktivnostima, pripremama za bogosluženje koje biva prekinuto bombaškim napadom. Slikovito, u trenutku napada, služba i razgovor sa kongregacijom je tekao oko pitanja žrtve na primeru starozavetne knjige o Isaku kojeg je otac za volju Božju bio spreman ubiti. Dok sveštenik David (ko-scenarista filma Rati Oneli, inače poznat kao autor dokumentarca City of the Sun iz 2017. godine) odlazi u prestonicu kako bi se posavetovao sa vođama na nacionalnom nivou (i možda iskamčio premeštaj), njegovoj supruzi Jani (Sukhiatashvili), inače zaduženoj za veronauku i pripremu mlađih naraštaja na obrede, ostavljeno je da se bavi tekućim poslovima oko istrage koja ne vodi nigde i crkve u Davidovom odsustvu.

Jani je, pak, malo „pun kufer” svega, izvršavanja zadataka i tuđih naredbi, osude i zlostavljanja, pa i žrtve koju je podnela i koju još uvek podnosi kako bi bila ono što neko drugi očekuje od nje. David joj ne pridaje na važnosti i zapravo je ucenjuje, njen otac je, doznajemo, bio isti takav, tako da je njena karijera glumice kojoj se kao mlada nadala osuđena na propast. Sa decom, uključujući i svog sopstvenog sina Giorgija (Gogichaishvili), mora da se bori protiv uticaja spoljnog sveta i prirodnih unutrašnjih potreba (poput one za igrom). Netolerancija okoline prema njima, „sektašima”, se podrazumeva, a ni čovek koji se predstavlja kao prestonički inspektor (Kintsurashvili) nije ono za šta se izdaje (ili možda čak i je), ali je svakako seksualni predator i silovatelj. Nepotrebno je naglašavati, Janin život ide u smeru toga da se raspadne u krhotine neviđenom brzinom.

Sličnosti sa Schraderovim poslednjim filmom su očite, ne samo po pitanju verske tematike, posebno u smislu gubitka vere i fingiranja da do njega nije došlo, već i po pitanju određenih tehničkih rešenja. Fotografija koju potpisuje Arseni Khachaturan je takođe analogna (na traci od 35mm) i u istom uskom, staromodnom formatu 4:3. Njome, međutim, dominiraju izrazito dugi kadrovi uglavnom u širim planovima (od srednjih, preko polu-totala do totala). Fiksacija na jedan lik, pak, otvara neke druge reference, recimo filmografiju Lászla Nemesa (Son of Saul, Sunset) sa kojim Beginning deli montažera Matthieua Taponiera koji, pak, sada mora kreirati drugačiji osećaj od hektičnosti i haotičnosti u kojem je glavni lik nešto kao centar uragana. Na kraju, najispravnija paralela bi možda bio opus Michaela Hanekea i njegova sklonost ka intelektualnom, hladnom i smirenom seciranju turbulencija kroz koje prolaze njegovi protagonisti.

Kada se crta podvuče, Beginning je jedan od filmova koji su obeležili prošlu godinu i ne čudi da je postao gruzijski kandidat za Oscara. Istini za volju, neku drugu bi obeležio još i jače (trenutni trend u „mainstream arthouse” produkciji je bavljenje unutrašnjim stanjima ljudi, naročito žena, u stresnim situacijama), ali svetu trenutno niti je do filmova, niti ih imaju gde pogledati u idealnim uslovima. Ostaje nam da, za razliku od junakinje filma, pokušamo da sačuvamo ono razuma što nam je ostalo.

My Happy Family / Chemi Bednijeri Ojakhi

kritika originalno objavljena na DOP-u:

napomena: drugi deo "double bill" kritike

Ovogodišnje izdanje Sarajevo Film Festivala prošlo je u znaku Gruzije. Osim naslova Hostages smeštenog u sovjetsko doba, druga dva igrana filma, Scary Mother koji je u Sarajevo došao nakon svetske premijere u Locarnu neke dve sedmice ranije i tu odneo glavnu nagradu, Srce Sarajeva, te My Happy Family koji je na festival došao nakon izuzetno duge turneje još od Sundancea i Berlina savremene su priče koje tretiraju jednu te istu temu (položaj žene u još uvek patrijarhalnom društvu) i čiji su likovi dve iznimne pedesetogodišnje žene imena Manana.

Druga Manana (Ia Shugliashvili), ona čija je porodica “srećna”, ima malo drugačiji set problema. Na njoj nisu prisutni vidljivi znaci traume iz kuće, detinjstva i mladosti. Njen osnovni problem je komično prepuna kuća, odnosno stan koji deli sa svojim roditeljima, ocem Otarom (Goven Cheishvili), starcem večito obučenim u narodnu nošnju koji je opsednut svojom smrtnošću, dominantnom i zajedljivom majkom Lamarom (Berta Khapava), tunjavim mužem Sosom (Merab Ninidze) i sa dvoje odrasle dece od kojih sin ne silazi sa kompjutera, a kćerka je u stan dovela i svog muža. Manana se nalazi na dnu kućnog lanca ishrane, nema pravo na svoje mišljenje već mora slušati majku, poštovati tradiciju i bojati se sramote. Ona pritom nije neobrazovana i lenja žena, već vrlo inteligentna i sposobna nastavnica književnosti i sve što želi je pravo na svoj život.

Ostvariće ga tako što će sama iznajmiti stan (navodno u lošoj četvrti), tamo se preseliti nakon proslave svog rođendana koju su bez njenog znanja i odobrenja organizirali drugi ukućani na čelu sa mužem, te početi da živi sama na zaprepašćenje i osudu ostalih ukućana, ali i mlađeg brata Reza (Dimitri Oragvelidze) koji će nastaviti da se meša u njen život sa pozicije patrijarhalne moći.

Nasilje u filmu ostaje isključivo na verbalnom nivou, ali varira od buke i besa do pasivno-agresivnih igrica. Manana će sav taj pritisak izdržati uverena u ispravnost svoje odluke čak i posle otkrića koje bi nekom slabijem filmskom liku (ili stvarnoj osobi, svejedno) promenilo život iz korena. Ona svoje bivše ukućane i dalje voli, pa na nju ne deluju emocionalne ucene i apsolutno razume njihovu tendenciju da se po svaku cenu drže zajedno, šta god to značilo. Iz zapadnjačke perspektive će se učiniti čudnim što njen muž ostaje sa njenim roditeljima pod istim krovom i na istoj strani, ali njoj ni taj nedostatak lojalnosti neće smetati.

Jedna od glavnih teza koju autorski dvojac Nana Ekvitmishvili i Simon Gross, internacionalno poznat po svom prethodnom filmu i tadašnjem pobedniku ZFF-a In Bloom, postavljaju je paradoks u kojem patrijarhalnu tradiciju najgorljivije brane upravo njene primarne žrtve – žene. Toga se, uz dozu začudnosti i tripa u svom prvencu Ne gledaj mi u pijat dohvatila i Hana Jušić. Ovde je postupak drugačiji, raspoloženje prijatnije, a fokus je na porodičnoj histeriji koja je u svojoj apsurdnosti čak smešna, a ponekad i izuzetno topla (uglavnom zahvaljujući Mananinoj osobnosti), a da nije ništa manje strašna u svojim implikacijama. Za razliku od Ane Urushadze koja u Scary Mother ne vidi izlaz, Nana i Simon (koji se i inače potpisuju svojim imenima, a ne prezimenima) u My Happy Family nude opciju: upornost, ali i zezanje i ljudskost, a najviše iskrenost u borbi za ličnu slobodu.  

Scary Mother / Sashishi deda

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Napomena: prvi deo "double bill" kritike

Ovogodišnje izdanje Sarajevo Film Festivala prošlo je u znaku Gruzije. Osim naslova Hostages smeštenog u sovjetsko doba, druga dva igrana filma, Scary Mother koji je u Sarajevo došao nakon svetske premijere u Locarnu neke dve sedmice ranije i tu odneo glavnu nagradu, Srce Sarajeva, te My Happy Family koji je na festival došao nakon izuzetno duge turneje još od Sundancea i Berlina savremene su priče koje tretiraju jednu te istu temu (položaj žene u još uvek patrijarhalnom društvu) i čiji su likovi dve iznimne pedesetogodišnje žene imena Manana.

Prva, ona naslovna strašna majka u dugometražnom prvencu Ane Urushadze, često dobija “komplimente” na osnovu svog izgleda i držanja, te da se malo sredi jer je ipak žensko, te da nađe neke normalne prijateljice, te da je njena dužnost brinuti se o familiji. To nju, naravno, iznimno nervira jer se ona, po svom mišljenju, bavi nečim važnim, odnosno pisanjem svog romana. U njemu ona meša fikciju sa stvarnim životom, tok svesti sa vrlo čudnim i nesvakidašnjim idejama, te sebe zamišlja, odnosno plaši se da ne postane kao Manananggal, filipinska žena-demon koja se hrani krvlju trudnica i nerođene dece.

Muž Anri (Dimitri Tatishvili) se u početku pravi da je podržava u njenom pisanju, ali tek kad po prvi put čuje o čemu se tu zapravo radi, maske počinju da padaju. Manana (Nato Murvanidze) će biti prinuđena na radikalan korak – odlazak od doma u skoro distopijski propaloj socijalističkoj zgradi i preseliti se kod svog jedinog prijatelja, fana i pomagača Nukrija (Ramaz Ioseliani), vlasnika obližnje knjižare u kojoj joj on uređuje sobu za nesmetani život i rad, što će Anriju još teže pasti. Dodatni problem je to što Mananino pisanje takođe ne dolazi na topao prijem kod profesionalnih literarnih i izdavačkih krugova, dobija etikete morbidnog i pornografskog, te u tom smislu potpuno nepriličnog jednoj ženi.

Mananino psihičko stanje produkt je porodične patologije i to ne samo iz njenog udatog života, već i iz njene matične kuće. Objašnjenje te patologije u dugom razgovoru sa ocem i ujedno lektorom (koji nije baš najsvesniji čiji rukopis čita), igra ga Avtandil Makharadze, najslabiji je deo filma i zapravo kvari konačni utisak o njemu svojom banalnom psihoanalizom u kojem se makar deo krivice u konačnici svaljuje na žrtvu nesposobnu da se izbori sa svojim nedaćama. Do tada film profitira na svom sporom ritmu, izvrsnoj glumi, veoma gustoj i jezivoj atmosferi u kojoj se stvarnost prepliće sa fikcijom, kao i na distopijskom pejzažu koji beznadežnost atmosfere još dodatno pojačava. Borba protiv patrijarhata je mučna i čini se unapred osuđenom na neuspeh.

Hostages

2017.

režija: Rezo Gigineishvili

scenario: Rezo Gigineishvili, Lasha Bugadze

uloge: Irakli Krivikadze, Tina Dalakishvili, Avtandil Makharadze, Merab Ninidze, Darejan Kharshiladze, Giga Datiashvili, Vakho Chachanidze, Iliko Sukhishvili, Nadezhda Mikhalkova

“Da ne mislite možda da ćemo preplivati do Turske”, pita gruzijski mladić sovjetskog vojnika na plaži u Batumiju, nudeći ga uvoznim, američkim cigaretama. Vojnik odgovara kako je on tu da sluša naređenja i rastera ljude sa plaže čim se spusti mrak, kupanje onda nije dozvoljeno iz sigurnosnih razloga, ali će cigaretu svakako uzeti. Mladić koji zeza vojnika deo je “reakcionarne mladeži” koja puši švercane cigarete, sluša zapadnjačku muziku i želi da okusi zapadnjačku slobodu tako što će pobeći daleko od sovjetske paranoje 80-ih godina u vreme dok je socijalistički sistem na izdisaju, a oni koji ga vode o tome još nemaju pojma.

Nemaju pojma ni dotični gruzijski mladići i devojke da će vreme uskoro učiniti svoje, pa će se zato odlučiti na ekstremne poteze, otmicu aviona za koju će kao paravan iskoristiti venčanje i svadbeno putovanje Nike (Krivikadze) i Ane (Dalakishvili). Njihov problem je što su oni svi do jednog obrazovani ljudi iz finijih porodica, a ne teroristi, pa nemaju ni taktičkog ni tehničkog znanja da nešto takvo izvedu kako treba. Otmica aviona, inače stvarni događaj po kojem je snimljen film, pretvara se u haos i katastrofu sa ljudskim žrtvama.

Njihova nespretnost, bilo u planiranju akcije sa sve svadbom kao srceparajućim paravanom, bilo u njenom izvođenu je dirljiva. Iako ekstremnost njihovog postupka nije opravdana u potpunosti, to ih čini u suštini pristojnim ljudskim bićima dovedenih na rub i čini ih više taocima (sistema) nego klasičnim kriminalcima, otmičarima, teroristima. I upravo su te dve duže sekvence, ona na svadbi i ona turbulentna, nepregledna, krvava i napeta u avionu apsolutni emotivni vrhunci filma.

Rezo Gigineishvili čija se karijera uglavnom sastojala od ruskih limunadastih romantičnih komedijica se ovde dosta oslanja na svoje raspoložene glumce, mlađe i starije, kao i na sjajno promišljenu fotografiju Vladislava Opleyantsa poznatog po svom radu na prošlogodišnjem canneskom naslovu (M)učenik. Ovde nema one sreće i radosti kakvu obično vezujemo za mladost, pa kakvu god, odnosno ima je veoma malo i traje kratko kao oduševljenje novom pločom, dok dominiraju tamni tonovi, melanholija i poprilično precizan osećaj kako bi se sve to moglo završiti, pošto su dotični omladinci još od početka filma na listi sumnjivaca koje KGB posmatra iz prikrajka.

Jedini pravi problem ovog inače vrlo dobrog filma je nekako standardan za gruzijske filmove koji nose oznaku festivalskih. U pitanju je preterano objašnjavanje onoga što bi trebalo biti jasno još ne početku i ono postaje skoro nesnosno na kraju. Pitanje koje se ponavlja kroz ceo film, šta je te mlade ljude toliko mučilo da su se odlučili na nešto tako strašno (vlastima su životi nevino stradalih ljudi sekundarni, dok je izdaja zemlje ono što ih izjeda) kada su u tom sistemu imali i više od drugih. Znamo, njihovi roditelji su bili ugledni članovi društva, bilo zato što su u sistem verovali ili su mu se samo prilagodili, a oni su bili studenti na umetničkim akademijama, glumci, slikari, lekari...

Ali, budimo objektivni, ne pokreće li baš sve promene u društvu upravo nekakva kvazi-buržoazija i inteligencija i ne žele li slobodu ljudi koji su u stanju zamisliti slobodu ili su je čak i osetili, a ne oni koji za nju ne znaju niti su ikada znali? Malo suptilnosti i neko promućurnije centralno pitanje bi od ovog inače prilično dobrog filma napravili još bolji.

Landmine Goes Click

2015.

režija: Levan Bakhia

scenario: Levan Bakhia, Adrian Colussi, Lloyd S. Wagner

uloge: Sterling Knight, Spencer Locke, Kote Tolordava, Dean Geyer, Helen Nelson, Nana Kiknadze

Iz Gruzije nam obično dolaze art filmovi, usporeni, socijalno osvešteni, miljenici ozbiljnih festivala. Takva je tradicija i takva je gruzijska škola verovatno bila i ranije, pre festivalskog “booma” koji je usledio. Znači li to da je tamo nemoguće ili makar izuzetno otežano snimiti žanrovski film? Možda od državnih sredstava, sa privatnima vlasnik ima potpunu diskreciju. A kad neko radi sa globalnom publikom u mislima, sa stranim glumcima i na globalno razumljivom engleskom jeziku, onda tako nešto može biti čak i profitabilno.

Levan Bakhia u Gruziji radi otprilike ono što Milan Todorović radi u Srbiji. Obojica snimaju zapravo B-filmove žanrovskog usmerenja koji gravitiraju hororu, ciljana publika su im Fantastic festivali i globalno video-tržište, a po potrebi uskaču i kao producenti stranim produkcijama na domaćem terenu. Sudeći po tempu izlazaka filmova i po tome da su sledeći već najavljeni, čini se da im sasvim fino ide i možemo im samo poželeti sreću. Naravno, ostaje pitanje kakvi su to filmovi zapravo, i na njega je moguće odgovoriti tek ako svaki film uzmemo za sebe, ali kakvi god bili, takvi filmovi su neophodni za industriju u nastajanju.

Landmine Goes Click zapravo ima intrigantnu premisu od koje se može složiti film koji svoj hendikep prostorne ograničenosti okreće u svoju korist. Troje američkih turista, budući bračni par, Alicia (Locke) i Daniel (Geyer), i njihov najbolji drugar i budući kum Chris (Knight) se pentraju po planinama u Gruziji na jednom od onih tipično američkih “soul-searching” putovanja. Međutim, jednog jutra prilikom slikanja kumašin Chris uspeva da stane na nagaznu minu. Ako se pomeri, eksplodiraće...

Naravno, nagazne mine nisu čudna pojava u zemlji koju su nedavno pogazili ruski tenkovi, ali baš na planinskim šetnicama se ne čine verovatnim. Naravno, u pitanju je nešto drugo, a Chris i Alicia moraju da nađu pomoć (nema signala na telefonu) ili da se nekako, kako god, sami izvuku iz nevolje. Ispostaviće se da im je nagazna mina samo jedan od problema kada naiđe Ilya (Tolordava), slučajni prolaznik naoružan lovačkom puškom i opasnim psom čije se ponašanje može opisati kao u najmanju ruku sociopatsko...

Naravno, kad imamo toliko standarda na jednom mestu, film teško može biti ne znam kako impozantan. Čak teško može biti dobar. Ovde su tu američki turisti, neka daleka zemlja, lokalci, odnosno lokalac loših namera i vrlo čudnih stavova i eksploatacija. Jedino što je novo je nagazna mina, ali ona je u centru pažnje samo u prvo vreme, a do polovine filma i bukvalno nestaje iz priče koja se od polovine razvija u osvetu sa obrnutim ulogama.

Landmine Goes Click nije dobar film i to nam je jasno od samog početka. Uvod se toliko razvlači da postaje teško sakriti da je materijala zapravo malo. Razvlačenje se dalje nastavlja, vrlo jednostavne poente se prenose na očekivani “paint by numbers” način i bez nekog naročitog efekta, a za film sa zapravo užasno malo “mesa” ovaj traje preko 100 minuta, sačinjenih uglavnom od ispraznih dijaloga.

Ono što mu apsolutno ruši svaki kredibilitet je to što osvetnička priča potpuno degradira protagonistu. Landmine Goes Click tako postaje primer čiste mizoginije i eksploatacije, bez naročite poente. Međutim, i tako loši filmovi za koje mi je drago da sam ih fulao na festivalu (igrao na Grossmannu) su od izuzetne važnosti za industriju u povojima.

Mandariinid / Tangerines

2013.

scenario i režija: Zara Urushadze

uloge: Lembit Ulfsak, Giorgi Nakashidze, Mikheil Meskhi, Elmo Nüganen, Raivo Trass

Gruzijski film je novi globalni kritičarski hit, obavezni sastojak većine filmskih festivala. Cela ta štorija sa gruzijskim stilom i gruzijskom školom nije tako nova, poznata je širom sovjetskih prostora upravo iz tih vremena, samo je, recimo to tako, nedavno dobila globalnu pozornost. Mandariinid, iako zapravo estonski kandidat za Oscara ove godine i u konkurenciji Ide i Leviathana potpuni autsajeder, predstavlja nekakvu krunu tog vala, a svoju snagu crpi iz nedvosmislene pacifističke poruke koja je prenesena jednostavno, u komornom okruženju, iskreno i sa integritetom.

Dakle, imamo rat u Abhaziji, 1992/3. godine (koji je sam po sebi tema ili makar pozadina u gruzijskim filmovima, ima ga i negde u trećem planu festivalskog hita In Bloom) i dvojicu ranjenih vojnika sa obe zaraćene strane, čečenskog plaćenika Ahmeda (Nakashidze) i gruzijskog dobrovoljca Niku (Meskhi), te njihov razvoj od uske etno-nacionalističke percepcije drugog kao neprijatelja i uzurpatora kojeg treba oterati / ubiti do spoznaje ljudskosti u istom tom drugom i razvoja prijateljstva. Na to možete gledati kao na klasičan “workshop” scenario sa politički korektnom porukom za Eurimages kliku (što i jeste, verovatno) ili kao na nekakvu gruzijsko-abhasku transkripciju Tanovićeve Ničije zemlje.

Paralele su tu, samo zemlja nije ničija, nego je u ovoj mikro-priči zapravo estonska, a njen vlasnik je vlasnik kuće u kojoj se dvojica vojnika oporavljaju, Ivo (Ulfsak). I on je baš onako impozantan lik: starac uspravnog držanja i sede brade koji sa autoritetom filozofa i generala određuje ko se sme, a ko ne sme spominjati i ko koga sme ubiti u njegovoj kući. Ivo je i jedan od dvojice preostalih meštana tog malog estonskog sela, drugi je Margus (Nüganen). Ostali su se razbežali i vratili u otadžbinu koju verovatno nikad nisu videli (budući da su generacijama živeli u Abhaziji, da su se tu skućili, bilo kao migranti, bilo kao raseljenici), a i njih dvojica planiraju slediti njihov primer, samo da oberu i prodaju te naslovne mandarine koje su te godine baš rodile. Mađutim, ratno sranje je na vratima i sve je teže ostati neutralan.

Upravo je Ivova, neutralna perspektiva i njegov filozofski odmak od trenutnog haosa ono što ovaj film čini iskrenim i moćnim. Taj starac je slika i prilika čovekoljublja i mudrosti, te primer koji valja slediti u kriznim situacijama. Njega maestralno igra Lembit Ulfsak, sa tako moćnim prisustvom na ekranu kakvo se zaista retko viđa. Sa pozadinom u vidu predivne, netaknute prirode, Ulfsak u sećanje priziva Bergmanove filmove i njihove kompleksne likove. Sa takvim likomu centru, moguće je od generičke anti-ratne priče napraviti snažan i ubedljiv film.

I Zara Urushadze tu prednost sjajno koristi i upotpunjuje sliku sa filigranskim detaljima. Sa malim ritualima kojima svi likovi pribegavaju. Sa pejzažima. Sa arhitekturom koja pripada nekom drugom vremenu. Sa muzikom, tužnom gruzijskom instrumentalnom narodnom kroz ceo film do samog kraja, kada sa kasete čujemo ruski prepev neke rock pesme koja mi je odnekle poznata, samo se ne mogu setiti. Sa mandarinama koje i na ekranu deluju sočno i slatko, ratu, manipulaciji i ljudskoj zlobi i ludilu u inat. Zbog toga je Mandariinid film radi i na emotivnom i na racionalnom nivou i nije samo očekivana varijacija na standardnu temu. Preporuka.

Grzeli nateli dgeebi / In Bloom

2013.

režija: Nana Ekvitimishvili, Simon Gross

scenario: Nana Ekvitimishvili

uloge: Lika Babluani, Mariam Bokeria, Zurab Gogaladze, Data Zakareishvili

Tbilisi, Gruzija, 1992. godine. Škola je stroga, starog kova, ali kontrola popušta. Deca su divlja, profesori frustrirani. Ispred prodavnice red za najosnovnije potrepštine, u kojem nije neobično da izbije tuča. Na severozapadu zemlje, u Abhaziji besni građanski rat, muškarci bivaju mobilizirani i poslani tamo. Ne znamo mnogo o tome, ali ovo nam zvuči poznato, bolno poznato.

Dok smo se mi, bivši Jugosi, bavili našim prljavim ratovima, nekako smo zaboravili da se još jedna velika država u slično vreme raspala na način koji je otvorio vrata svoj sili malih prljavih ratova, post-komunističkoj bedi (koja se od komunističke razlikuje samo po tome što je nasilnija, a umesto stege vlada anarhija) i nasilnom i nesigurnom životu. Tu i tamo bismo čuli za Čečeniju, možda za Nagorno-Karabakh, a tek kada su nam blagodeti interneta postale dostupne saznali smo za razne Abhazije, Osetije, Transdnistrije i razne bizarne naftaške diktature i njihove ekscentrične diktatore. Sve to je sporedno, bitno je da će se stariji od nas naći na manje ili više poznatom terenu u filmu In Bloom, ovogodišnjem gruzijskom kandidatu za Oscara.

Priča ovog filma se vrti oko nekoliko meseci u životu dveju tinejdžerki, povučene Eke (Babulani) i nešto ekstrovertnije Natije (Bokeria), koja je već počela da privlači pažnju momaka. Njih dve idu u školu, druže se, posećuju, vise na ulici, čekaju u redovima, naleću na zajedljive klince i školske nasilnike, u principu rade ono što su svi istočnoevropski klinci radili 90-ih, pre interneta, konzola i mallova. Iz današnje perspektive to možda deluje nasilno i borderline kriminalno, ali tada je to bilo normalno. Uostalom, šta bi drugo klinci radili, kada je u kući totalno sranje, kada žive tri generacije skupa, kada se svađa svako sa svakim, kao kod Natije, ili kada kućom vlada sablasna atmosfera zbog prezaposlene depresivne majke, veoma aktivne starije sestre i odsustva oca, od koga su ostali neki papiri i jedna cigareta zabijeni u neku kutiju, kao kod Eke. Van kuće je nasilni svet, onaj između starog koji se srušio i novog koji je u nastajanju, ono što smo imali prilike da vidimo u italijanskim neorealističkim filmovima smeštenim u period odmah nakon rata.

Iako se čini da je Eka centralni lik, jer gledamo događaje iz njene perspektive, i ona je tu „stand-in“ za autoricu Nanu Ekvitimishvili i njeno odrastanje u Tbilisiju, jedva vidljivi luk zapleta se više odvija oko Natije. Ona će upoznati momka Lada (Zakareishvili), koji će joj pred odlazak na šljaku u Moskvu ostaviti pištolj, da se zaštiti od nasilnika i obećanje da će joj dati još municije kad nabavi. Sama pretpostvka da se stvari najlakše rešavaju pištoljem i da postoje stvari koje tinejdžerka može rešiti samo pištoljem je možda strašna, ali je i realna. Kontekstualna scena u luna-parku, gde se klinci sudaraju na autodromu i usput mlate torbama je slika i prilika uslova komunikacije među tadašnjom decom u tako pomerenim uslovima.

Nije taj pištolj bezveze tu, i moram priznati da je inovativno što služi za nabijanje tenzija kao kod Čehova, ali na jedan sasvim drugi način. Pištolj će se šetati od Natije do Eke, napred-nazad, ali neće rešiti probleme. Eki je potreban da sa njim otera dosadnjakoviće koji bi je rekreativno pokrali, a Natiji da otera dosadnog udvarača i njegovu bandu.

Možda zvuči čudno, ali praksa otimanja čak veoma mladih devojaka i venčanje na silu nisu retka pojava na rubu civilizovanog sveta. Silovanje je implicirano, nevinost je svetinja, oteta devojka je za sva vremena obeležena. Zona Zamfirova je prema tome zajebancija, ovde smo više u domenu sjebanosti Nečiste krvi. I način na koji se Natia nosi sa situacijom je zabrinjavajući, liči na onaj ogavni štos „prvo su me malo silovali, a onda sam i pristala“, odnosno u tom svom braku na silu vidi čak korak napred, da se makne od svoje kuće, pijanog oca, frustrirane majke i dominantne babe. Nema veze što je njen muž Kote (Gogaladze) nasilan, nezreo, granični slučaj retarda...

Zvuči strašno, i jeste strašno, emotivni naboj je veliki. Film je napisan iz srca, režiran školski (rediteljski tim stoji iza zapaženog filma Fata Morgana) i sjajno odglumljen. Glumačka ekipa je veoma mlada i amaterska, ali pogađaju onu anksiozu odrastanja u govnima do guše.

In Bloom je sjajan film po delovima, ali ima nekoliko povezanih krupnih mana. Prvi je taj jedva vidljiv luk radnje i spor ritam, što je moda po festivalima, posebno u Berlinu, pa iako sa iskrenim scenarijem film deluje stilizovano i kao da je namenjen za festivalsku publiku. Možda narativac u meni priželjkuje više radnje, dinamike i vidljivije akcente, umesto festivalskog stila i rumunskog trenda sporih filmova. Drugi utisak je čisto lični, da mi je ovaj film neprijatno neprijatan, odnosno ne otkriva mi ništa novo, samo izvlači na površinu stara neprijatna iskustva. Treća zamerka je banalna, a to je da ne mogu jasno i smisleno da odgovorim na amatersko pitanje o čemu se radi u filmu. Sve u svemu, za ljubitelje takvih filmova, In Bloom će biti morbidna poslastica, za one koji ne vare takve filmove, In Bloom će biti previše egzotičan, festivalski, spor i „wtf“. Sebi ostavljam pravo da budem na sredini. Nije to loše, ali voleo bih da je drugačije složen.