Hostages

2017.

režija: Rezo Gigineishvili

scenario: Rezo Gigineishvili, Lasha Bugadze

uloge: Irakli Krivikadze, Tina Dalakishvili, Avtandil Makharadze, Merab Ninidze, Darejan Kharshiladze, Giga Datiashvili, Vakho Chachanidze, Iliko Sukhishvili, Nadezhda Mikhalkova

“Da ne mislite možda da ćemo preplivati do Turske”, pita gruzijski mladić sovjetskog vojnika na plaži u Batumiju, nudeći ga uvoznim, američkim cigaretama. Vojnik odgovara kako je on tu da sluša naređenja i rastera ljude sa plaže čim se spusti mrak, kupanje onda nije dozvoljeno iz sigurnosnih razloga, ali će cigaretu svakako uzeti. Mladić koji zeza vojnika deo je “reakcionarne mladeži” koja puši švercane cigarete, sluša zapadnjačku muziku i želi da okusi zapadnjačku slobodu tako što će pobeći daleko od sovjetske paranoje 80-ih godina u vreme dok je socijalistički sistem na izdisaju, a oni koji ga vode o tome još nemaju pojma.

Nemaju pojma ni dotični gruzijski mladići i devojke da će vreme uskoro učiniti svoje, pa će se zato odlučiti na ekstremne poteze, otmicu aviona za koju će kao paravan iskoristiti venčanje i svadbeno putovanje Nike (Krivikadze) i Ane (Dalakishvili). Njihov problem je što su oni svi do jednog obrazovani ljudi iz finijih porodica, a ne teroristi, pa nemaju ni taktičkog ni tehničkog znanja da nešto takvo izvedu kako treba. Otmica aviona, inače stvarni događaj po kojem je snimljen film, pretvara se u haos i katastrofu sa ljudskim žrtvama.

Njihova nespretnost, bilo u planiranju akcije sa sve svadbom kao srceparajućim paravanom, bilo u njenom izvođenu je dirljiva. Iako ekstremnost njihovog postupka nije opravdana u potpunosti, to ih čini u suštini pristojnim ljudskim bićima dovedenih na rub i čini ih više taocima (sistema) nego klasičnim kriminalcima, otmičarima, teroristima. I upravo su te dve duže sekvence, ona na svadbi i ona turbulentna, nepregledna, krvava i napeta u avionu apsolutni emotivni vrhunci filma.

Rezo Gigineishvili čija se karijera uglavnom sastojala od ruskih limunadastih romantičnih komedijica se ovde dosta oslanja na svoje raspoložene glumce, mlađe i starije, kao i na sjajno promišljenu fotografiju Vladislava Opleyantsa poznatog po svom radu na prošlogodišnjem canneskom naslovu (M)učenik. Ovde nema one sreće i radosti kakvu obično vezujemo za mladost, pa kakvu god, odnosno ima je veoma malo i traje kratko kao oduševljenje novom pločom, dok dominiraju tamni tonovi, melanholija i poprilično precizan osećaj kako bi se sve to moglo završiti, pošto su dotični omladinci još od početka filma na listi sumnjivaca koje KGB posmatra iz prikrajka.

Jedini pravi problem ovog inače vrlo dobrog filma je nekako standardan za gruzijske filmove koji nose oznaku festivalskih. U pitanju je preterano objašnjavanje onoga što bi trebalo biti jasno još ne početku i ono postaje skoro nesnosno na kraju. Pitanje koje se ponavlja kroz ceo film, šta je te mlade ljude toliko mučilo da su se odlučili na nešto tako strašno (vlastima su životi nevino stradalih ljudi sekundarni, dok je izdaja zemlje ono što ih izjeda) kada su u tom sistemu imali i više od drugih. Znamo, njihovi roditelji su bili ugledni članovi društva, bilo zato što su u sistem verovali ili su mu se samo prilagodili, a oni su bili studenti na umetničkim akademijama, glumci, slikari, lekari...

Ali, budimo objektivni, ne pokreće li baš sve promene u društvu upravo nekakva kvazi-buržoazija i inteligencija i ne žele li slobodu ljudi koji su u stanju zamisliti slobodu ili su je čak i osetili, a ne oni koji za nju ne znaju niti su ikada znali? Malo suptilnosti i neko promućurnije centralno pitanje bi od ovog inače prilično dobrog filma napravili još bolji.

Bez granic / Without Borders

2015.

režija: Rezo Gigineišvili, Karen Oganesjan, Roman Prigunov

scenario: Rezo Gigineišvili, Alisa Kmelnitskaja, Irina Pivovarova, Davit Turašvili

uloge: ensemble cast (među njima i Miloš Biković)

Kako to izgleda kad se Rusi igraju Amerikanaca na polju kinematografije, odnosno industrije zabave? Odgovor na to pitanje varira, ali glasio bi: ovisi o žanru, ali po pravilu jadno i bedno. Štos je u psihologiji: neko ko ide kopirati tuđu matricu obično ima višak ambicija, a manjak znanja, kako glede ekonomije, tako i glede ekonomike, pa i filmske tehnike i tehnologije, pa će se uhvatiti nečeg zahtevnog, dakle spektakla (SF, film katastrofe, avantura, fantazija, akcija) i potrošiti gomilu para na supstandardni uradak. Stvari stoje nešto bolje sa generičkim trilerima, ali, čast retkim izuzecima, oni ostaju na nivou američke B produkcije. Opet, u poređenju sa turskom verzijom Star Wars ili Supermana, svaki taj ruski polu-proizvod se čini kao remek-delo.

Uostalom, setimo se malo ruske kulturne istorije i perioda kada su se Rusi na tom polju igrali Francuza, Nemaca i Engleza. Verovatno je i to isprva bilo smešno, jadno i bedno, ali kada su Rusi ovladali stilom i tehnikom i počeli da uvode svoje motive, vrlo brzo su “prešišali” svoje zapadne uzore i postali globalni lideri u svetu umetnosti. Neka nam kao primer posluže Puškin, Dostojevski, Čehov, Musorgski, Prokofjev, Rahmanjinov, Šostakovič, da uopšte ne zalazim na polje avangarde gde Rusi vladaju. Dakle, ima nade, samo treba vremena.

Bez granic je moj prvi susret sa ruskom romantičnom komedijom. Produkcijski ne nužno zahtevan žanr, formule i klišei prenosivi u različite kontekste, nešto što bi u teoriji moglo biti dobro, ili barem ne lošije od zapadnih (odnosno američkih) uzora. Rezultat je upravo takav, nešto “heart-warming” i blentavo, za jedno gledanje i povremeno malo smeha. Uostalom, nije li i većina američkih romantičnih komedija upravo na tu foru. U Bez granic imamo četiri priče koje se odmah na početku križaju na moskovskom aerodromu, a dalje nastavljaju svojim tokom: dve u Moskvi (od kojih jedna većinom ostaje na samom aerodromu), jedna u Tbilisiju i jedna u Erevanu.  

Ona koja ostaje na aerodromu tiče se fudbalera (Bikovića, ha ha) koji je zakasnio na let usled (navijački opravdanog) maltretiranja simpatičnih carinika zbog promašene prilike u ključnom meču za reprezentaciju. Kada se otkrije da fudbaler pruža loše partije zbog ljubavnih muka, carinici menjaju ploču i kreću da mu pomažu.

Druga moskovska priča počinje sa opkladom dvojice kolega oko toga je li novac ključni faktor za zavođenje devojaka. Oni će zameniti uloge, bogataš će privremeno postati siromah i obratno, te pokušati da zavedu prve dve devojke, turistkinje iz Kazahstana, od kojih je jedna slepa, što šarmeru dodatno otežava posao.

Erevanska priča prati mladi par zapadnjačkih Rusa i lokalnog baju, nekada muzičku zvezdu koji ih prati maskiran u vozača. Muzikant je zapravo mladićev otac koji je to upravo saznao od mladićeve “control freak” bogate majke i to je uvod u niz komičnih situacije koje se svode na to da li i kako da mu kaže istinu i kako da se suprotstavi gospođi i objasni joj da se deca vole.

Priča u Tbilisiju je nekako i najsimpatičnija i najromantičnija. U njoj imamo dvoje udovaca, Ruskinju, profesorku baleta, koja pokušava da se konačno oprosti od muža, opremi grob i proda stan koji joj je ostao i radnika na groblju, simpatičnog, nespretnog usamljenika koji se u nju na prvi pogled zaljubi i nastavi da je zavodi. Možda je to do mene, ali meni su gerijatrijske romanse postale simpatične same po sebi.

Film kao film nije loš, ali nije ni ništa posebno. Najatraktivnija stvar u njemu je sama pozadina, od aerodromskog korporativno-sterilnog šmeka, do metropolitanske Moskve, lagano apsurdističkog Erevana i okolice i romantičnog i mističnog Tbilisija. Priče se izlažu simultano, ali su izuzetno lako pratljive i sve je sasvim pristojno izmontirano u jednu celinu. Zapravo, šta smo očekivali, to smo i dobili: pristojni glumci igraju tipske likove u tipskim situacijama, a ovakvu priču nije teško ni zamisliti ni realizovati i u nekim drugim kontekstima. Reditelji su već afirmirani autori u domenu ruske žanrovske konfekcije, a Rezo Gigineišvili (inače zet Nikite Mihalkova) je čak svojevrsni specijalista za romantične komedije.

Jedina očita zamerka, pored toga da film ne donosi ništa novo ni impozantno, svodi se na kopiju koja je na Festu puštena. Ne znam gde je zapelo i ko je zeznuo, ali kopija koja je išla (makar na novinarskoj projekciji) potpuno je neprimerena za festivale. U klasičnom ruskom maniru, svi strani jezici su “nahovani” očito nalepljenim glasom, uvek jednim istim, muškim. Možda je to dovoljno dobro za neku lokalnu TV stanicu u Voronježu, ali na bilo kom festivalu to deluje neozbiljno.