The Owner / Hozyan

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne znam kako vama, dragi čitaoci, ali meni je Jurij Bikov kroz svoje filmove uvek delovao kao „opozicionar na zadatku“, odnosno kao pritajeni režimlija. Udarao je on po anomalijama u sistemu, ali nikad po sistemu u celini, što je impliciralo da je te anomalija moguće otkloniti da bi sistem funkcionisao kako treba.

Uostalom, sve po čemu je on udarao, ponekad jako, suptilno otprilike kao čekićem, bila su opšta mesta oko kojih se svi možemo složiti. To je mogla biti korupcija u provincijalnoj policiji i „bratstvo u plavom“ koje štiti svoje kolege čak i kad one kapitalno zeznu stvar, kao u Majoru (2013). Ili je to mogla biti koruptivno-kriminalna politička hobotnica u malom, provincijalnom gradu na koju se namerio suludo pošteni majstor u Budali (2014). U krajnjoj liniji, to je bila i tajkunerija koja privatizuje fabrike u Fabrici (2018), jer ko normalan ima simpatija za tajkune koji ostavljaju radnike bez primanja.

Sa Gospodarom koji nam se upravo ukazao na Festu i tamo trijumfovao u glavnoj konkurenciji, stvar je možda malo drugačija jer Bikov, makar nominalno, cilja na malo višu metu koja može poslužiti kao metafora za znate-već-koga. Uostalom, i priča oko nastajanja Gospodara je malo kompleksnija od priča o nastajanju drugih Bikovljevih filmova, a drugačije su i okolnosti u poslednje dve godine od onih pre toga.

Bilo kako bilo, Gospodar je u produkciji i post-produkciji proveo duži vremenski period, od 2020. godine, a Bikov nije gomilao funkcije, kao što je to obično radio (pored pisanja scenarija i režije, neretko je glumio u svojim filmovima, montirao ih i za njih pisao muziku). Film je nastao u koprodukciji ruskih, francuskih i švajcarskih kompanija, a premijeru je imao prošle godine u Ženevi, na festivalu koji se ne može svrstati u velike poput Kana, Lokarna ili Toronta gde su prikazani autorovi prethodni filmovi.

Radnja je opet smeštena u duboku rusku provinciju i opet u centru imamo sudar običnog malog čoveka s velikim i nepravednim sistemom. Naš čovek je skromni automehaničar Ivan zvani Vanja (Artjom Bistrov, ponovo u glavnoj ulozi kod Bikova nakon Budale) koji živi običan život sve dok na vožnji s porodicom ne posvedoči strašnoj saobraćajnoj nesreći u kojoj se sudare terenac i kamion. Pošten i hrabar kakav jeste, Vanja će iz terenca koji se prevrnuo na krov natčovečanskim naporom spasiti čoveka pre nego što vozilo izgori.

Ispostavlja se da vozač terenca nije tek neki obični čovek koji će samo doći s bocom konjaka da se zahvali, mada će prvo učiniti baš to. Ne, on je Dmitrij – Dima Rodin (Oleg Fomin), lokalni visokopozicionirani agent FSB-a i verovatno najmoćniji čovek u regionu. Dakle, jedan od onih ljudi čiji jedan poziv menja sve. Kako Dima nije baš sklon da prihvati „ne“ kao odgovor, Vanja će, uprkos zazoru svoje žene (Klaudija Koršunova) početi da se druži s njim, kako u lovu, tako i u njegovoj vikendici gde se skupljaju moćnici odatle do Moskve.

Poznanstvo s Dimom će mu takođe koristiti da se reši problema na poslu, prvo onih sitnijih, s dosadnim inspekcijama koje traže mito, pa onda i krupnijih. Neko vreme kasnije, skromni mehaničar je avanzovao do vlasnika dilerske kuće luksuznih automobila, ali će mu sukob s jednim bahatim čečenskim klijentom otvoriti oči po pitanju nekoliko stvari.

Prva bi bila to da Dimina moć „gospodara života i smrti“ nije bezgranična, odnosno da, barem u Rusiji, „i nad popom ima pop“. Druga je to da ni njegova zahvalnost za spaseni život isto tako nije beskonačna, odnosno da su sujeta i osvetoljubivost čak iznad nje. Kada Vanja opet dođe u probleme koje nikako ne može sam rešiti, hoće li mu ponos dozvoliti da se pomiri s bivšim prijateljem i zaštitnikom uprkos svemu?

Gospodar je, dakle, napeti politički triler u kojem je Jurij Bikov uspeo da reši neke od problema koje je imao s ranijim filmovima. Na prvom mestu, tu je čvršće strukturirani scenario u tri vremenski odvojena čina u kojem nema eskapada u dijalozima, poput govorenja i propovedanja kroz likove, čemu je ranije bio itekako sklon. Ima toga i ovde, ali je ograničeno na tek nekoliko scena. Sami likovi, doduše, jesu arhetipski ili čak stereotipni, njihove motivacije znaju biti i pomalo klimave, ali to ja manje ili više rešeno dobrom, uživljenom, a opet kontrolisanom glumom svih angažovanih glumaca.

Na tehničkom planu, Bikov nikada nije imao problema ni da sa skromnijim budžetima uverljivo izvede žanrovski film, a ovde je možda u svom ponajboljem izdanju. Ručna kamera postaje drmusava u scenama koje se mogu opisati kao akcione, a u onim mirnijima se fino i nenametljivo hvataju kontrasti u životnim stilovima onih koji imaju i onih koji nemaju novac i moć. Za pohvalu je i montaža Ane Krutij koja je toliko solidna da čini da dva sata trajanja prolete.

Ono što je, pak, za Gospodara najznačajnije je to da Bikov „puca“ malo više nego što je ciljao s prethodnim filmovima, makar kada je reč o ambicijama da se kritikuje sistem. Možda ne gađa u njegovu srž i ne imenuje onoga čije se ime ne spominje, ali izbor zvanične profesije „gospodara tuđih života“ itekako može poslužiti kao metafora. Takođe, i motiv razbijanja protesta i narodnih pokreta za zaštitu životne sredine i pristojnog života običnih građana koji se ponavlja verovatno nije slučajan, već može biti legitimacija autorovog političkog stava, što u paranoidnim društvima itekako može sa sobom nositi posledice.

Vreme će pokazati hoće li ova količina Bikovljevog pravedničkog gneva proći ispod radara, ili čak biti zloupotrebljena kao „dokaz“ da režim ipak trpi opoziciju. Ili će Jurij Bikov, ako ne bude imao sreće, misteriozno nastradati, ili, ako je, pak, bude imao, pridružiti svojim prebeglim kolegama Andreju Zvjaginjcevu i Kirilu Serebrenikovu.

Captain Volkonogov Escaped / Kapitan Volkonogov bežal

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Nataša Merkulova, Aleksej Čupov

scenario: Nataša Merkulova, Aleksej Čupov, Mart Taniel

uloge: Jurij Borisov, Timofej Tribuncev, Aleksandr Jacenko, Nikita Kukuškin, Vladimir Epifancev, Anastasija Ukolova, Natalija Kudrjašova, Viktorija Tolstoganova, Jurij Kuznjecov, Igor Savočkin, Maksim Stojanov

Dosta se prašine diglo oko uvrštavanja rusko-francusko-estonskog filma Captain Volkonogov Escaped na program 56. međunarodnog filmskog festivala u Karlovym Varyma. Film je igrao u revijalnom programu Horizons koji donosi izbor proverenih festivalskih filmova najvećeg formata koji su se pojavili između prethodnog i ovog izdanja festivala, a „prašinu” su podigli ukrajinski filmski i kulturni radnici. Krimen filma rediteljskog dvojca Nataša Merkulova – Aleksej Čupov je taj da je finansiran ruskim državnim sredstvima. Na stranu što je film već igrao po silnim festivalima, od premijere u Veneciji prošle godine nadalje, čak i u našem regionu je prikazan na Festivalu Autorskog Filma, ali iz svega što Captain Volkonogov Escaped predstavlja je jasno da neko zadužen za finansiranje projekata nije (dobro) pročitao scenario.

Naslovni junak u interpretaciji Jurija Borisova, glumca čija je karijera prošle godine uzletela s filmovima Petrov's Flu Kirila Serebrenikova i Compartment No. 6 Juha Kuosmanena, veran je i poslušan operativac zloglasnog NKVD-a, preteče KGB-a. Njegova je nesreća u tome da je godina 1938, da se uveliko govori o ratu koji se sprema, pa se društvo, a naročito poluge sile provetravaju od svih nestabilnih elemenata u čistkama koje je pokrenuo Staljin. Osetivši šta mu se sprema, Volkonogov iznenada nestaje, a za njim se u poteru daje niko drugi do njegov nekadašnji mentor, major Golovnja (Tribuncev) koji predvodi tim sačinjen od protagonistinih nekadašnjih kolega.

U svom begu koji, naravno, ne ide baš po planu i uglavnom je vođen impulsima, Volkonogov mora da se suoči i sa nedelima iz svoje prošlosti, a nakon što mu se u snu javi netom pogubljeni kolega, on na sebe preuzima misiju da, pre nego što ga uhvate, dobije oproštaj od makar jedne od svojih žrtava. Njegova daljnja potraga otkriva nam grubu silu, materijalnu i ljudsku bedu, korupciju i paranoju koje su krasile predratni (a kasnije i posleratni) Sovjetski Savez u kojem ljudski život ne vredi ništa („Nema čoveka, nema problema” jedna je od Staljinovih krilatica), u kojem su ljudi lažno optuživani i pod prisilom priznavali, u kojem su se na meti mogli naći zbog svoje nacionalnosti ili zbog ispričanog vica, u kojem su rođaci uhapšenih sramoćeni i u kojem su paranoja, poslušnost i potkazivanje bile veoma željene vrline.

Zvuči li vam to poznato i liči li vam to možda i na današnju Rusiju i sve njene kolonije, fizičke ili makar mentalne? Da, da, u pravu ste. A ni autori filma to ne pokušavaju da sakriju, dapače. Pre svega time što glavnog negativca modeliraju po znate-već-kome, od njegovog hladnog tona, preko pokazivanjima i hvalisanju pred mlađima i teoretski fizički spremnijima u sportskim nadmetanjima (ovde je to gimnastička sprava konj s hvataljkama) i favorizovanja apsolutnih psihopata poput dželata Ujka-Miše (Savočkin) kojem treba samo jedan metak po „neprijatelju”, pa do fizičke bolesti koju više ne može ni da sakrije.

Izgleda da ovde na delu opet imamo „slučaj Zvjaginjcev”, odnosno primer nalik na njegov film Leviathan (2014), jedini u njegovom opusu koji je primio i određena državna sredstva, verovatno previdom, a u kojem je znate-već-čiji režim oštro kritikovan po pitanju korupcije, mafijaštva i beslovesnosti, a znate-već-ko nije dobio propucanu sliku, za razliku od njegovih prethodnika koji, pak, jesu. Dok se Leviathan još i mogao zamaskirati time da je izvorna inspiracija za njega potekla od slučaja u Americi (savezna država Kolorado), pa je u matičnoj zemlji javno „sasečen” tek kada je osvojio Zlatni globus i primio nominaciju za Oscara, kod Volkonogova nema dileme o čemu se tu radi, zbog čega je film ograničen na festivale, ne-državne nagrade, a od državnih samo nominacije.

Ali, i kada se u potpunosti manemo politike (uh, odvratne li floskule), Captain Volkonogov Escaped je jedno izuzetno filmsko delo vrhunske egzekucije, sjajnog osećaja za detalj perioda i za duh tog vremena. Izbor glumaca (epizodne uloge igraju ruski glumci iz visokoprofilnih festivalskih filmova) i rad sa njima je fantastičan, tehnički aspekti filma su na nivou, pa je osećaj koji nam film pruža izuzetan, istovremeno i zadivljujući i strašan. Pritom reč je o flmu čiji se tempo skokovito menja od maničnih jurnjava do meditacija i nazad, i u kojem se istraga, potraga i suočavanje odvijaju na dva nivoa, unutrašnjem i spoljnom, istovremeno. Reč je, dakle, o filmu kojeg ne treba zabranjivati i stigmatizirati, ma ko ga finansirao, već ga u ova zla vremena treba gledati i zbog filmskih kvaliteta i zbog šireg društvenog značaja.

Assault / Šturm

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Adilkhan Yerzhanov

uloge: Azamat Nigmanov, Aleksandra Revenko, Berik Aitzhanov, Daniyar Alshinov, Teoman Khos, Yerken Gubashev, Nurlan Batyrov, Nurbek Mukushev, Nurlan Smayilov

Adilkhan Yerzhanov je ponovo „udario“. Ni dva meseca nakon što je njegov film Herd Immunity imao premijeru na Black Nights festivalu u Tallinnu, Assault je zaigrao u Rotterdamu u programu Big Screen Competition.

Za one koji još nisu upoznati s ovim fenomenom kazahstanske kinematografije, da se podsetimo o čemu se tu zapravo radi. Yerzhanov je jedan od pionira nove, post-sovjetske generacije i pokretača kazahstanske kinematografije. Obrazovan u svojoj zemlji i u Sjedinjenim Državama, Yerzhanov po pravilu „pakuje“ društveno-relevantne teme u žanrovsku kinematografiju, u čemu se u velikoj meri vodi vlastitom filmofilijom. Tempo kojim snima je jednostavno fascinantan, radi se tu o filmu ili dva godišnje, uglavnom snimljenim sa skromnim budžetom, što ne mora nužno da se preslika na produkcijske vrednosti, a svi njegovi filmovi su smešteni u „sinematični univerzum“ (polu-)fiktivnog sela Karatasa po pravilu nastanjenog ludacima, glupacima, nesposobnjakovićima i pokvarenjacima, gde su pozitivne ljudske osobine tolika retkost da se na njim umalo gleda kao na strano telo.

Žanrovski okvir za Assault je talačka kriza u lokalnoj osnovnoj školi, što uglavnom percipiramo kao društveni fenomen vezan za Ameriku. Yerzhanov, međutim, verovatno više ima u vidu situacije koje su pogodile njemu susednu Rusiju (Assault je inače snimljen u koprodukciji sa ruskim produkcijskim kompanijama), i traumu koje su pucnjave u Kazanju i Beslanu ostavile u kolektivnoj svesti. Situacija u filmu više podseća na Beslan, budući da imamo grupu maskiranih napadača, među kojima je i jedna žena opasana eksplozivom, dok je masakr u Kazanju bio delo usamljenog napadača tinejdžerske dobi. Ako vam ovo intuitivno zvuči kao okvir za akciju s puno pucnjave, na krivom ste tragu, jer Yerzhanov okvir koristi da studira društvene fenomene kroz prizmu trilera (tako kroz film imamo odbrojavanje do konačnog napada na teroriste) začinjenog sa mnogo crne komedije i „deadpan“ satire bez namigivanja.

To je jasno od samog početka i toga kako maskirani teroristi sa isukanim automatima upadaju u školu dok se nastavno osoblje bavi svojim stvarima. Nastavnik fizičkog Sopa (Atizhanov) pokušava da s vrata skine seosku budalu Turba (Alshinov) dok klincima objašnjava važnost borilačkih veština otrcanim citatima Brucea Leeja. Tunjavi direktor (Khos) trenira strogoću na pijanom noćnom čuvaru Dalbychu (Gubashev), a domar Jamjysh (Mukushev) i nastavnik muzičkog Maks (Batyrov) kojeg se kroz film „časti“ kako je feminiziran i gej prepiru se oko popravke radijatora. Konačno, i profesor matematike Tazshy (Nigmanov) ima svojih problema i to s bivšom ženom Lenom (Revenko) koja njihovog sina (a njegovog učenika, ipak smo na selu) želi da odvede sa sobom u Moskvu.

Kada napad počne, a teroristi upucaju jednog nesrećnog dečaka koji se silom prilika zadesio u toaletu dok su se grupisali, nastaje metež u kojem Tazshy kardinalno zabrlja i svoj razred ostavi zaključanim, dok ostala deca uglavnom uspevaju da pobegnu. Tek nakon sastanka u policijskoj stanici kod nesposobnog načelnika (Smayilov) i malo batina, Tazshy priznaje svoju grešku i, kako bi se iskupio, formira odred dobrovoljaca za akciju spasavanja koji uključuje sve nabrojane. Situacija je takva da je Karatas pod snegom, da su prilazni putevi zavejani, pa se ne može očekivati pomoć sa strane (vojska ili neka sposobnija policija, ako je ima), a teroristi su misteriozna sila koja ne ističe zahteve i uopšte ne komunicira ni sa kime. U okviru odreda očajnika će se ispostaviti da i oni otpisani mogu pronaći neku svoju ulogu...

Kroz scene priprema za sam napad i bizarne i apsurdne situacije kroz koje naša gomilica (koja deluje kao da je pokupljena iz ratne, borilačke i western-parodije, simultano) prolazi, Yerzhanov secira društvo i priprema nas na neku snažniju poentu pred kraj koja ipak izostaje. Zbog toga Assault ipak ne dostiže visine njegovih najuspelijih filmova, primera radi fuziju žanrovskih standarda, filmofilije i tople ljudske priče kao u filmu Yellow Cat (2020) koji je zaigrao u Veneciji u sekciji Orizzonti ili artikulisanu društvenu kritiku kao u crno-belom trileru Ulbolsyn (2020) čiju smo kritiku iz Tallinna mogli da pročitamo i na ovim stranicama, ali se makar ne gubi u širokopoteznoj satiri kao korona-uradak Herd Immunity.

Iako će se na kraju možda ispostaviti kao film koji više podgreva očekivanja, nego što ih ispunjava, „vožnja“ dotle je dovoljno zanimljiva, oku ugodna i vrhunski realizovana, između ostalog i zbog impozantnih zasneženih lokacija uhvaćenih kamerom Aidara Sharipova s kojim je Yerzhanov radio i ranije, primera radi na krimi-drami A Dark, Dark Man (2019) ili elektronskog pulsirajućeg „soundtracka“ Galymzhana Moldanazara s kojim je takođe sarađivao na pomenutom filmu. Yerzhanov se takođe može osloniti na glumce, kako profesionalne, tako i naturščike, ali i one između: veterane njegovih filmova kojima je to prvo ili čak jedino glumačko iskustvo. Dužna pažnja je posvećena i detaljima poput jezika na kojem je većina dijaloga (ovde je to ruski, i to ne samo iz marketinških razloga ili razloga prigodnosti, već i kao klasna oznaka likova). Sve u svemu, valjalo bi nastaviti sa praćenjem onoga što se dešava u Karatasu...

Unclenching the Fists / Razzhimaya kulaki

 kritika objavljena na portalu XXZ

2021.

režija: Kira Kovalenko

scenario: Kira Kovalenko, Lyubov Mulmenko, Anton Yarush

uloge: Milana Aguzarova, Alik Karaev, Soslan Khugaev, Khetag Bibilov, Arsen Khetagurov, Milana Pagieva

Osetija, oblast na Kavkazu podeljena državnom granicom na Južnu (koja se nalazi u Gruziji) i Severnu (koja se nalazi u Rusiji) poznata je uglavnom po nemilim događajima. U slučaju Južne Osetije, to je bio rat između Rusije i Gruzije koji se na njenoj teritoriji vodio. U slučaju Severne, pak, taj presudni incident koji je ostao zabeležen u memoriji nacije bilo je zauzimanje škole u Beslanu od strane čečenskih terorista i intervencija ruskih snaga bezbednosti koja je života koštala preko 300 ljudi, uglavnom dece.

Ono što važi za Osetiju, uglavnom važi i za celi Kavkaz, posebno njegove severne delove koji su još pod ruskom vlašću. Stanovništvo je etnički i verski mešano, što povremeno dovodi do tenzija i sukoba, dok se vesti iz nekih drugih oblasti života, recimo kulture, dosta teško probijaju kroz blokadu. Korak unapred može da bude akademija u Nalčiku (Kabardinsko-Balkirska Republika) osnovao Aleksandar Sokurov, a koja je već iznedrila reditelja Kantemira Balagova (poznat po u Cannesu nagrađivanim filmovima Closeness i Beanpole), ali i Kiru Kovalenko čiji je film Unclenching the Fists prvi film snimljen na osetskom jeziku. Film je premijeru imao u Un certain regard paralelnom takmičarskom programu Cannesa gde je osvojio glavnu nagradu.

Junakinja filma Ada (studentkinja glume Milena Aguzarova) je mlada devojka koja živi u nekadašnjem rudarskom gradiću Mizuzu s ocem (profesionalni glumac Alik Karaev) i mlađim bratom Dakkom (Bibilov), zapravo pomalo u svojstvu njihovog vlasništva. Otac joj bira kratku frizuru, zabranjuje joj da nosi parfeme, sakrio joj je dokumenta, a iz kuće je pušta jedino na posao, u prodavnicu na kraju ovog gradića koji se bukvalno sastoji od reda zdrada i jedne ceste u klisuri između rečnog korita i brda. Brat je, pak, tretira malo kao majčinsku figuru, malo kao veliku plišanu životinju, malo kao ljubavni interes. Ništa bolji tretman ne dobija ni od momka Tamika (Khetagurov) koji pokazuje interes za nju tako što je spopada i dosađuje joj.

Ada svakog dana na kraju grada čeka svog starijeg brata da se odnekle vrati jer i ona sama želi da pobegne. Iz svoje kože, iz stana, od oca, od brata, od grada, od države. Jednog dana se brat Akim (rvač Soslan Kugaev) vraća na praznike posle nekoliko godina provedenih u Rostovu, rešen da promeni kućnu dinamiku. Međutim, otac nema nameru da tek tako popusti, pa će Akim i Ada (čija privrženost prevazilazi tipične bratsko-sestrinske granice) morati da sačekaju da njegova bolest nekako uznapreduje da bi je on mogao osloboditi.

Unclenching the Fists je film izrazito teskobne atmosfere u kojoj nam isprva nije jasno zbog čega su porodični odnosi u Adinoj familiji tako i toliko zatrovani. Prvi odgovor bi bio tradicionalizam i patrijarhat pomešan sa gerantokratijom poprimio patološke i ekstremne oblike. Kira Kovalenko i njeni ko-scenaristi nam, međutim, polako otkrivaju i neke detalje u pozadini koji su prouzrokovali tu patologiju. Tek negde na polovini se otkriva da Ada nosi pelene i da je to posledica toga da je preživela eksploziju kao mala, a da otac iz kojeg već razloga ne dozvoljava operaciju koja bi joj možda povratila telesne funkcije. Njegova motivacija ostaje nejasna, a Ada se sama sigurno ne može izboriti s tom situacijom, a pitanje je može li se osloniti na pomoć brata ili eventualno Tamika, a da jedno ropstvo ne zameni drugim.

Gledanje filma je uglavnom frustrirajuće iskustvo, budući da većina postupaka likova nema ni jasnu motivaciju, niti izgleda da je ikog briga za posledice. Jasno, reč je o vrlo specifičnom setu problema, reklo bi se ekstremnoj situaciji, a autorica tek povremeno uspeva da ga oslika na način da nas senzibilizira dalje od vrlo opšteg, površnog nivoa. Najbolji primer za to je insistiranje na tome da Ada, poput neke životinje, ali i iz razloga ličnih trauma i manjkavosti opsesivno »njuši« drage osobe, poput starijeg brata. Ali standardni štosevi poput verističke kamere iz ruke, povremenih odlazaka u studiju samog mesta i ponašanja tamošnjih besperspektivnih mladih (»driftanje« ladama po prašini, kupanje u hladnoj reci, priče o Khabibu i Connoru), pa i glumačke postave sačinjene uglavnom od naturščika ovde ne piju vodu toliko jer se jasno radi o vrlo skriptiranom sadržaju.

Tek negde na kraju se vidi da je kreativna ekipa iza filma uglavnom na pameti imala da je Adina lična tragedija zapravo metafora za nacionalnu, pa se bombaški napad može povezati sa Beslanom, a onaj kraj s vožnjom u nepoznatom pravcu, ali sa zastavama u teoriji sve otkriva. Unclenching the Fists (naslov je parafraza prvenca Marca Bellocchija, Fists in the Pocket, a i reference na neke druge autore poput Béle Tarra su prisutne) nije naročito komunikativan film i u njemu se svakako može iščitati ponešto neprijatne egzotizacije složene po ukusu velikih festivala, ali mu je svakako mesto na festivalu poput FAF-a jer je možda reč o signalu da pred nama imamo autoricu u razvoju koja može postati velika s nekim od sledećih filmova.

The Whaler Boy / Kitoboy

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Filip Jurjev

uloge: Vladimir Onokov, Kristina Asmus, Vladimir Ljubimcev, Nikolaj Tatato, Arieh Worthaler, Marija Čuprinskaja

U prošlom tekstu na ovom mestu pozabavili smo se ponajboljim filmom s programa Mreže festivala Jadranske regije, punokrvnim »festivalcem« Servants za kojeg je šteta da je nakon premijere u Berlinu upao u svojevrsni »karantin« sticajem okolnosti. Sada je na redu verovatno najpretenciozniji film uvršten na program revije, naslov The Whaler Boy, debitantsko ostvarenje ruskog reditelja Filipa Jurjeva nastalo u rusko-poljsko-belgijskoj koprodukciji koje u naše krajeve dolazi s nekoliko zvučnih nagrada od kojih je najzvučnija ona iz Venice Days programa prošlogodišnje Mostre.

Petnaestogodišnji mladić Ljoška (Onokov) živi s dedom (Tatato) na najistočnijem ostrvu Ruske Federacije, još istočnije od čukotskog kopna. Ostrvo se nalazi nekoliko desetina milja od Aljaske, ali je Beringov Moreuz zapravo granica dva sveta, i to ne samo geopolitički. Na toj geografskoj dužini se, kako se Jurjev kasnije u filmu referira, prelamaju datumi. U Ljoškin unekoliko asketski svet koji se svodi na ribarenje i višenje s najboljim drugom Koljanom (Ljubimcev) s pojavom interneta ulazi tektonska promena. On otkriva fenomen »devojaka pred kamerama« i do ušiju se zaljubljuje u jednu od njih, Hollysweet999 (Asmus), koja navodno živi u Detroitu, toliko da je spreman da se sam protiv svih uputi na putovanje ribarskom barkom u novi svet.

Prvi deo filma je zapravo »slice of life« tip festivalskog naslova dodatno očuđen američkom »indie« estetikom ne toliko različitom od one kakvu viđamo u filmovima koji premijere imaju na Sundance Festivalu, Tribeci ili SXSW-u, sa sve bizarnim i ničim izazvanim skretanjima prema vodama muzičkih spotova. Ljoškini i Koljanovi postupci deluju nemotivisano, ali za neke od njih je moguće naći opravdanje da tamo na ostrvu baš i nema šta da se radi, pa oni ne znaju šta bi sami sa sobom. U drugoj polovini film doživljava metamorfozu prema jednako bizarnoj avanturi i filmu ceste koja se uveliko zasniva na jezičkoj barijeri i sudaru svetova.

Problem s prvencem Filipa Jurjeva je u tome što zapravo nema uporišta u realnom svetu, a svoj koji stvara je klišeiziran i usmeren ka poentiranju na nečemu posve neodbranjivom. Internet je svakako uneo tektonske promene u živote ljudi, živeli oni u velegradima ili u potpunim zabitima, ali internet nije »isisan iz prsta«, nego je došao sa nekom infrastrukturom i istorijatom još tektonskijih promena: satelitskog prenosa, industrijalizacije, električne energije, telefonije... U tom smislu je za očekivati da se Ljoška, pre nego što je ugledao Hollysweet999 na internetu, već susreo sa sličnom formom prostitucije, makar putem reklama za »vruće telefone« na satelitskoj televiziji.

Ono što Jurjev postiže je zapravo egzotizacija jednog zabačenog dela naše planete. Ma koliko to delovalo romantično i »pozitivno«, ipak je u pitanju igranje na kartu stereotipa, rasizam i dociranje s visoka, što je inače slučaj s brojnim anti-tehnološkim traktatima. To, naravno, ne znači da The Whaler Boy nije atraktivan prizor za gledanje i da Jurjev nema talenta za režiju (talenat za pripovedanje je drugi par rukava, njega, čini se, stvarno nema). Izbor lokacija je unikatan, a fotografija Mihaila Hurseviča i Jakova Mironičeva je izuzetna i verovatno je najbolji aspekt filma. U konačnici, The Whaler Boy je film za publiku vrlo specifičnog ukusa.

The Factory / Zavod

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Jurij Bikov

uloge: Denis Švedov, Andrej Smoljakov, Vladislav Abašin, Sergej Sosnjovskij, Aleksej Fedejev, Aleksandr Bukarov, Ivan Jankovskij, Dmitrij Kuličkov, Ilja Sokolovskij, Jurij Tarasov

Jurij Bikov je ruski polivalentni filmski autor sa izraženim osećajem za žanr i tendencijom da sam obavlja više funkcija u svojim niskobudžetnim, ali zato izrazito atraktivnim filmovima. The Factory je tu nekakav anti-rekord jer je Bikov tu prisutan samo kao reditelj, scenarista i producent, nije sam montirao, pisao muziku i igrao neku od uloga. To implicira da se na ono što je radio više fokusirao, ali to i dalje ne znači da je preležao sve dečije bolesti, iako je The Factory njegov najsolidniji i najčvršći film sa izraženom socijalnom komponentnom koju Bikov po običaju malo previše izrabljuje.

Mesto radnje je fabrika u nedođiji ruske provincije. Korumpirani tajkun Kaljugin (Smoljakov) je njen vlasnik i rešio je da je u skorijoj budućnosti zatvori zbog nerentabilnosti. Za radnike to znači noga u dupe i pravac ulica, a među njima preovlađuju oni koji se gotovo izvesno neće dočekati na noge: stari i bolesni, pred penzijom, sa porodicama i slično. Štrajk neće uroditi plodom jer gazda može da radi šta hoće (političko zaleđe se podrazumeva), pa se grupica njih odlučuje na očajnički potez: otmicu tajkuna u nadi da će isti platiti dovoljan otkup da svi uključeni mogu preživeti.

 

Akciju predvodi ćutljivi i pravdoljubivi ratni veteran koga zovu Sedi (Švedov), a pridružuje se ekipa očajnika među kojima ima i bivših kriminalaca i ljudi koji pre toga nisu baratali oružjem. Nasuprot njima je tajkunovo obezbeđenje mafijaškog tipa predvođeno Maglom (Abašin) koji je sa Sedim nekada davno delio ratni put. Brojčano su tu negde i iscrpljujući pregovori mogu da počnu. Međutim, iz vedra neba se pojavljuje policija predvođena kapetanom Dadakinom (Sokolovskij) koju navodno niko nije zvao. Ili je ipak neko to učinio, samo sa kojom namerom? Opasna igra između dve strane će uskoro postati još opasnija...

Ono što The Factory odvaja od sličnih filmova sa otmicom, pregovorima i taktičkim nadmudrivanjima uglavnom američkog porekla (recimo na pamet mi padaju recentni naslovi: Saulnierov Green Room i Wheatleyev Free Fire) je njegov "setting" - uboga fabrika metalnih šipki upropaštena privatizacijom i zapuštena čiji su radnici tek senke od ljudi. Ta realistična komponenta je ujedno i glavni adut filma jer otvara mogućnost da se prozbori koja o stanju stvari u Putinovoj Rusiji, o odjecima otimačine 90-ih i represije sovjetskog doba.

Bikov tu mogućnost hvata i ne ispušta je iz ruku. Imajući u vidu njegovu dosadašnju karijeru, pre svega filmove The Major (2013) i The Fool (2014), koji su se bavili policijskom, odnosno političkom korupcijom, taj razvoj događaja nije nimalo neočekivan. Tu se, međutim, otvara jedan prilično krupan problem: iako je Bikov vrlo vešt reditelj sa žicom za žanr koji zna da razvije scene na vrlo specifičnom prostoru, on je takođe i prilično loš scenarista sklon u najboljem slučaju tipskim, a u najgorem jednostavno lošim dramaturškim rešenjima.

On je, naime, jedan od onih koji govore kroz likove, i to većinu, a to čine velikim rečima i literarnim monolozima od kojih gledaocima koje nije teško impresionirati zastaje dah, ali to ne sakriva činjenicu da niko živ tako ne govori u određenoj situaciji. Čak i kad je sadržaj tih verbalnih izliva ispravan, a najčešće jeste, Bikov ostavlja utisak nekoga ko popuje li popuje i za to očekuje aplauz. U slučaju The Factory šteta je ipak ograničena na drugi čin u klasičnoj tročinki po pitanju dramaturške strukture jer se očekuje akciono razrešnje.

Ono, pak, samo po sebi nije impozantno i do sada neviđeno, ali njima Bikov kao reditelj demonstrira kompetentnost da film zapakuje u maniru američkih nezavisnih trilera, obračun je dovoljno napet i prolongiran da bi pokrio čak i moralističko razrešenje. Bikov sjajno koristi kameru iz ruke, dozira njenu drmusavost, diktira ritam i tempo, pritom insistirajući na preglednosti iako većina likova služi za brojno stanje, a prepoznaju se po nadimcima i "timovima" za koje igraju. Glumački, pak, film je na visokom nivou, a izgovaranje "kobasičastih" replika od ansambla neretko čini heroje filma. Denis Švedov koji igra Sedog, fokalnu tačku i moralnu vertikalu filma, je sa Bikovim već sarađivao na filmu The Major, pa poznaje rediteljev pristup, dok su drugi rutinirani glumci kaljeni na televiziji, ali i na filmu i to u zemlji čija je komercijalna kinematografija u strahovitoj ekspanziji.

Sve to čini da The Factory bude sasvim solidan žanrovski film koji služi pre svega svojoj svrsi zabave, a da ispod toga leži i razrađenija socijalna priča. Poželjno je uloviti ga na festivalu poput Motovuna ili u bioskopu ako se nađe dovoljno agilan distributer za njega.

Saljut-7

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Klim Šipenko

scenario: Klim Šipenko, Natalija Merkulova, Aleksej Samaljotov, Aleksej Čupov, Jeffrey Hylton

uloge: Vladimir Vdovičenkov, Pavel Derevjanko, Aleksandr Samojlenko, Marija Mironova, Polina Rudenko

Volimo filmove katastrofe zato što nam oni vraćaju veru u čovečanstvo ili makar u mogućnost herojskog delovanja ili plemenite žrtve, odvisno od toga imamo li sretan kraj ili ne. Čak i kad su u pitanju istiniti događaji, autori po pravilu “sole i papre” kako bi se potencirala (melo)dramatičnost onoga što se obrađuje i nagruvao bilo kosmopolitsko-humanistički, bilo patriotski naboj. Naročito volimo kada se to nešto dešava u kosmosu, tako velikom, strašnom i neistraženom.

Za ovakav tip filmova, bilo sa artističko-filozofskim začinom kao što je to Cuarronov prelep, ali dramaturški redundantan Gravity, bilo kao “popcorn” zabava, bilo sa istorijskom podlogom u stvarnim događajima kao što su to The Right Stuff i Apollo 13, navikli smo da nam dolaze iz Hollywooda kao fabrike snova i da nam guraju američku agendu, ako već imaju agendu za progurati. Saljut-7, međutim, dolazi sa druge strane u hladnoratovskoj svemirskoj utrci i, posve logično, progurava ruski politički uticaj. Budžet je možda desetostruko manji nego kod hollywoodskih parnjaka, ali rezultat nije ništa manje vizuelno impresivan i vešt u političkoj manipulaciji.

Osnova je istorijski događaj, havarija na naslovnoj svemirskoj stanici - prethodnici Mira, te pokušaj spasavanja iste od strane hrabrih ruskih kosmonauta. U impresivnoj uvodnoj sceni kosmičke šetnje upoznajemo se sa protagonistom, pilotom Vladimirom (Vdovičenkov) kao sa ruskom inačicom svemirskog kauboja bez straha čija je jedina mana to što je povremeno neoprezan i sklon rešenjima “preko kolena”. Takođe, shvatamo koliko je svemir opasno mesto kada njegovoj koleginici prilikom rutinske popravke vanjskih instalacija izbije sasvim mala rupa na rukavicama od svemirskog odela, pa se u roku od nekoliko sekundi ona nađe u životnoj opasnosti. Njegova reakcija neće biti baš promptna i primerena, nešto drugo će mu privući pažnju, što će rezultirati ukazom o njegovom “prizemljenju”.

Sa druge strane, njegov prijatelj inženjer Viktor (Derevjanko) nikada nije leteo, iako uvek prođe lekarski pregled i iako je upravo on konstruirao stanicu. Situacija će se obrnuti na glavu kada stanica bude oštećena i prestane sa radom usled svemirske oluje. Uprkos nepoverenju “vojnih grla” u svemirskom programu, Vladimir će dobiti poverenje komandanta misije Vitalija (Samojlenko) i priliku da odveze Viktora da njih dvojica to poprave jer je Vladimir jedini dovoljno sposoban ili dovoljno lud da pristane sa raketom na stanicu koja se prebrzo rotira po tri ose. Međutim, kako to obično biva, šteta je veća nego što je to inicijalno procenjeno, njih dvojica će preceniti svoje mogućnosti i naći se suočeni sa skoro izvesnom smrću.

Vladimir ima familiju koja ga steže, Viktor će upravo dobiti prvo dete. Ko će se od njih žrtvovati, a ko spasiti? Šta će odlučiti birokratska klika s obzirom da su Amerikanci upravo lansirali svoju raketu koja nosi francuskog astronauta i Vladimirovog prijatelja koji poznaje stanicu. Je li tu reč o špijunaži? Hoće li Sovjeti morati da obore stanicu i žrtvuju svoje heroje?

Sa jedne strane, imamo tipičnu kritiku birokratske bezdušnosti. Sa druge, pak, zle Amerikance koji ne samo da špijuniraju, nego su i glavni glas katastrofe u svojim lažljivim medijima. Zvuči li vam to poznato, kao da su se samo zamenili obrasci iz hollywoodskih filmova sa tematikom Hladnog rata? Reditelj i armija scenarista su zgodno prećutali neke od istorijskih detalja o ljudskim pogreškama koje su dovele do katastrofe, ali i to valjda ide u rok službe. U osnovi svega je, međutim, priča o herojstvu, prijateljstvu i žrtvi začinjena sa priličnom dozom melodrame i patosa. Supruge astronauta samo tome i služe zapravo, kao i razlike u karakterima između njih dvojice (za razliku od Vladimira, Viktor je praktičan i oprezan) i one filmski naivne svađe u kriznim situacijama.

Koliko god film ne iznenađivao svojom tipskom dramaturgijom, šablonskim elementima zapleta i solidnim, ali ni po čemu posebnim glumačkim ostvarenjima, toliko je iznenađujuće šta sve postiže na vizuelnom planu sa, za ruske uslove velikim, ali u svetskim razmerama skromnim budžetom od 15 miliona dolara za jednu takvu svemirsku avanturu. Hollywoodski ugođaj ne treba da čudi jer je reditelj Klim Šipenko studirao u Los Angelesu pa režira zanatski precizno i po pravilima žanra.

Tvrdi se u PR materijalu, premda to nije moguće dokazati, da je 40 minuta filma snimljeno u uslovima nulte gravitacije, od toga polovina zapravo u svemiru, te da je to prvi film rađen na taj način. Bilo kako bilo, u tom pogledu film izgleda zaista impresivno, bilo da je to zaista istina ili da se poradilo na efektima (koji su ipak jeftiniji od leta u kosmos), a uverljiva scenografija, kostimografija i rekvizita u tome pomažu. Saljut-7 je ruski odgovor na američke spektakle slične tematike i to, čini se, sasvim recipročan.

Loveless / Neljubov

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Andrej Zvjagincev

scenario: Andrej Zvjagincev, Oleg Negin

uloge: Aleksej Rozin, Marjana Spivak, Marina Vasiljeva, Andris Keiss, Matvej Novikov, Aleksej Fatejev

Andrej Zvjagincev je svakako jedan od velikih filmskih autora današnjice, onih Autora sa velikim A, i tu svoju reputaciju gradi što na sjajnoj preciznosti i nastudiranosti svakog pojedinačnog kadra i reza u montaži, što na činjenici da, uz tehniciranje, nikada ne ispušta veliku sliku iz vida, što na svojoj sposobnosti da istovremeno bude epičan i intiman. Loveless je njegov peti film, nakon izvrsnog prvenca The Return, The Banishment, elegične Elene i remek-dela Leviathan sa kojim je dogurao do nagrade za scenario u Cannesu, Zlatnog Globusa i nominacije za Oscara koji mu je (greškom?) izmakao. Jasno, ogromna reputacija je tu i očekivanja su visoka, a najavljena oštra društvena kritika kroz naizgled apolitičnu priču svakako golicaju maštu gledatelja.

Recimo da se ovde radi o razvodu, što ćemo otkriti u drugoj sceni, nakon zlogukog uvodnog kadra šume pod snegom na obodu grada. Majka Ženja (Spivak) bez emocija govori sinu Aljoši (Novikov) da pospremi svoju sobu jer dolaze potencijalni kupci da pogledaju stan, mali se ne obazire. Stan je ukusno i funkcionalno namešten (za standarde Rusije barem) i jasno je da je majka pripadnica srednjeg nivoa buržoazije, dakle finansijski nešto boljeg stanja od intelektualaca i stručnjaka, ali ne toliko da bi se mogla približiti tajkuneriji. Na pitanje zašto ga prodaje, hladno odgovara da se razvodi.

Druga strana u tom sukobu je otac Boris (Rozin), jedan od onih izvrsno plaćenih korporativnih miševa kojem je u životu jedino stalo do posla i koji od muke što mu je dupe u procepu (njegov “veliki šef” je pravoslavni fundamentalista koji na posao prima samo krštene, oženjene, porodične ljude) konstantno ždere. Jasno, njih dvoje se ne vole više, ako su se ikada i voleli, a svađa je toliko eskalirala da je nemoguće vratiti je u okvire civiliziranog ponašanja i funkcionalnih razgovora. Ne, ide se na sve ili ništa, na totalni rat, na potpuno uništenje protivnika, bilo iz povređene sujete ili iz nagona za samoodržanjem.

Savremeni ruski “twist” (radnja se odvija 2012. godine – vidimo po vestima na televiziji, kada i njihov sin i “Putinland” imaju tačno 12 godina) u ovoj Kramer vs Kramer situaciji je to da su obe zaraćene strane materijalisti, da su oboje našli svoje nove partnere – Ženja nepristojno bogatog, ali pomalo blaziranog Antona (Keiss), a Borisova primetno mlađa ljubavnica Maša (Vasiljeva) je upadljivo trudna, da jedva čekaju da započnu svoje nove živote i da im je tihi, povučeni i nekako tužni Aljoša samo kamen oko vrata i vruć krompir koji valja uvaliti drugom da ga sputava. U tu svrhu, Ženja preti internatom pa vojskom, što bi ugrozilo Borisovu poziciju na poslu, a ovaj se koprca rukama i nogama. Aljoša, međutim, sve to sluša kroz zatvorena vrata sa prestravljenim izrazom na licu (scena je jedna od retkih takvih koja ne klisi u patetiku, već pogađa prave emocije) i jasno nam je da se sranje sprema na veliko.

Kada ga oboje roditelja ostavi samog u stanu i posveti se svojim ljubavnim životima (dve emotivno snažne i ukusno izvedene “ljubavne” scene koje evociraju najbolje radove Wonga Kar-waija), Aljoša u jednom trenutku izlazi iz stana i zgrade i nestaje. Oni će to saznati nakon skoro dva dana kada im jave iz škole i kada saznaju da policija nema vremena i sredstava da juri svakog odbeglog pubertetliju, pokrenuti privatnu istragu zajedno, možda se čak osećajući i krivima, ali ne priznajući to jedno drugome. Hoće li manjak ljubavi osujetiti istragu isto tako kao što je izazvao incident?

Ovaj zaplet se, nakon poduže i unekoliko teatralne ekspozicije i prilično grube karakterizacije likova koji kao da su ispali iz teatra dešava na polovini filma, što dovodi do totalne promene tona i skretanja radnje u smeru misterije. U pozadini, naravno, imamo ono važno: studiju karaktera i odnosa među njima, te povezanost svega toga sa opštom krizom moralnih vrednosti u na više načina bankrotiranom ruskom društvu. Igrajući na dva paralelna fronta, menjajući pristup od otvorene do skrivenije subverzije preko artistički obojenih scena potrage za dečakom koje asociraju na Egoyana u najboljim danima, Zvjagincev u potpunosti drži kontrolu i stvara moćan i strašan, “hanekeovski” hladan i precizan film. Usput, on se ne libi da ubaci i pokoju referencu u pojedinim scenama, pa tako u jednom trenutku citira Tarkovskog i Stalkera vodeći potragu na teritoriju napuštene socijalističke zgrade, nekakvog kongresnog centra, što sluti na apokalipsu na svakom nivou, od privatnog do državnog, ako ne i globalnog.

Za svoj uspeh Zvjagincev se mora zahvaliti vrlo raspoloženim glumcima koji ne pokušavaju da svoje antipatične likove očoveče i učine simpatičnima, ali ih i ne karikiraju. Oba lika su zbog takvog pristupa pamtljiva i jeziva kao nekakvo realno, nesvesno zlo koje melje sve pred sobom, dok je lik Aljoše kojeg bez šmiranja igra Matvej Novikov u drugoj polovini filma vrlo “glasno” odsutan. Glasno odjekuje i odsustvo muzike, osim u jednoj sceni kada ista, ambijentalno data, odnosno puštena sa radija, postane oružje u međusobnom prepucavanju budućih bivših supružnika. O briljantnoj fotografiji kojom dominiraju hladni tonovi Mihaila Krihmana i savrešno preciznoj montaži Anne Mass (oboje su rediteljevi stalni saradnici) ne treba previše trošiti reči – sve je sjajno.

No dobro, znali smo da je Zvjagincev pronicljiv autor koji ništa ne prepušta slučaju, kako na tehničkom planu, tako i na planu priča. Loveless je svakako film sa stavom i emotivnim nabojem. Oštrica je okrenuta prema gotovo svima koji su na bilo koji način odgovorni za društvene tokove i u tome Zvjagincev zna biti blatantan kao u sceni pred kraj filma sa reprezentativnom trenerkom. I na intelektualnom i na emotivnom planu, Loveless ima smisla, čak i produžena ekspozicija i gruba karakterizacija nekako sedaju na svoje. Iako bi bilo teško reći da je Loveless remek-delo, Zvjagincev je sa The Return i Leviathanom samom sebi postavio izuzetno visoke standarde, svejedno mu dolazi blizu.

Hostages

2017.

režija: Rezo Gigineishvili

scenario: Rezo Gigineishvili, Lasha Bugadze

uloge: Irakli Krivikadze, Tina Dalakishvili, Avtandil Makharadze, Merab Ninidze, Darejan Kharshiladze, Giga Datiashvili, Vakho Chachanidze, Iliko Sukhishvili, Nadezhda Mikhalkova

“Da ne mislite možda da ćemo preplivati do Turske”, pita gruzijski mladić sovjetskog vojnika na plaži u Batumiju, nudeći ga uvoznim, američkim cigaretama. Vojnik odgovara kako je on tu da sluša naređenja i rastera ljude sa plaže čim se spusti mrak, kupanje onda nije dozvoljeno iz sigurnosnih razloga, ali će cigaretu svakako uzeti. Mladić koji zeza vojnika deo je “reakcionarne mladeži” koja puši švercane cigarete, sluša zapadnjačku muziku i želi da okusi zapadnjačku slobodu tako što će pobeći daleko od sovjetske paranoje 80-ih godina u vreme dok je socijalistički sistem na izdisaju, a oni koji ga vode o tome još nemaju pojma.

Nemaju pojma ni dotični gruzijski mladići i devojke da će vreme uskoro učiniti svoje, pa će se zato odlučiti na ekstremne poteze, otmicu aviona za koju će kao paravan iskoristiti venčanje i svadbeno putovanje Nike (Krivikadze) i Ane (Dalakishvili). Njihov problem je što su oni svi do jednog obrazovani ljudi iz finijih porodica, a ne teroristi, pa nemaju ni taktičkog ni tehničkog znanja da nešto takvo izvedu kako treba. Otmica aviona, inače stvarni događaj po kojem je snimljen film, pretvara se u haos i katastrofu sa ljudskim žrtvama.

Njihova nespretnost, bilo u planiranju akcije sa sve svadbom kao srceparajućim paravanom, bilo u njenom izvođenu je dirljiva. Iako ekstremnost njihovog postupka nije opravdana u potpunosti, to ih čini u suštini pristojnim ljudskim bićima dovedenih na rub i čini ih više taocima (sistema) nego klasičnim kriminalcima, otmičarima, teroristima. I upravo su te dve duže sekvence, ona na svadbi i ona turbulentna, nepregledna, krvava i napeta u avionu apsolutni emotivni vrhunci filma.

Rezo Gigineishvili čija se karijera uglavnom sastojala od ruskih limunadastih romantičnih komedijica se ovde dosta oslanja na svoje raspoložene glumce, mlađe i starije, kao i na sjajno promišljenu fotografiju Vladislava Opleyantsa poznatog po svom radu na prošlogodišnjem canneskom naslovu (M)učenik. Ovde nema one sreće i radosti kakvu obično vezujemo za mladost, pa kakvu god, odnosno ima je veoma malo i traje kratko kao oduševljenje novom pločom, dok dominiraju tamni tonovi, melanholija i poprilično precizan osećaj kako bi se sve to moglo završiti, pošto su dotični omladinci još od početka filma na listi sumnjivaca koje KGB posmatra iz prikrajka.

Jedini pravi problem ovog inače vrlo dobrog filma je nekako standardan za gruzijske filmove koji nose oznaku festivalskih. U pitanju je preterano objašnjavanje onoga što bi trebalo biti jasno još ne početku i ono postaje skoro nesnosno na kraju. Pitanje koje se ponavlja kroz ceo film, šta je te mlade ljude toliko mučilo da su se odlučili na nešto tako strašno (vlastima su životi nevino stradalih ljudi sekundarni, dok je izdaja zemlje ono što ih izjeda) kada su u tom sistemu imali i više od drugih. Znamo, njihovi roditelji su bili ugledni članovi društva, bilo zato što su u sistem verovali ili su mu se samo prilagodili, a oni su bili studenti na umetničkim akademijama, glumci, slikari, lekari...

Ali, budimo objektivni, ne pokreće li baš sve promene u društvu upravo nekakva kvazi-buržoazija i inteligencija i ne žele li slobodu ljudi koji su u stanju zamisliti slobodu ili su je čak i osetili, a ne oni koji za nju ne znaju niti su ikada znali? Malo suptilnosti i neko promućurnije centralno pitanje bi od ovog inače prilično dobrog filma napravili još bolji.

Kollektor / The Collector

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Jedan lik kojeg gledamo sve vreme. Jedan zatvoren prostor. Razgovori koji su pitanje života ili smrti (hm, makar relativno ugodne egzistencije) odvijaju se preko telefona ili kroz zatvorena vrata. Zvuči kao štos već jednom doveden do perfekcije, u pitanju je bio film Locke Stevena Knighta u kojem smo sve vreme gledali Toma Hardyja kako vozi, telefonira i svađa se sa neumrlim duhom pokojnog oca. Može li jednostavna varijacija na temu uspeti, a ne završiti kao bleda kopija?

Kollektor, dugometražni prvenac ruskog sineaste (inače lekara po struci) Alekseja Krasovskog, stigao je u Pulu nakon dugačke festivalske turneje na kojoj je pokupio dobre kritike i reakcije domaće i strane publike zbog jednostavnog koncepta koji je realiziran sa impresivnom sigurnošću. Reč je o filmu koji sjajno i bez kompleksa pogađa ruski kontekst (finansiran je nezavisno, bez državnih fondova), a opet je izuzetno komunikativan sa vanjskim svetom ponajviše zbog svoje glavne zvezde Konstantina Habenskog, veterana ruskih blockbustera i sa dojmljivim popisom (manjih) uloga u Hollywoodu koji ne samo da ima odgovarajuću “njušku”, nego je sposoban da fiksira pažnju gledalaca. Reditelj Krasovskij ima osećaj za ritam i tempo i sa zgodnim formatom od 75 minuta ne guši publiku. U tome se jako oslanja i na odzivnu, energičnu kameru Denisa Fristova koja vrlo lepo hvata enterijer moskovske kancelarije u visokoj poslovnoj zgradi i gradski “skyline”, kao i na povremeno raskošno-orkestralni, ali najčešće “birdmanovski” soundtrack kojim dominiraju jazzerske solaže na bubnjevima.

Međutim, poređenja sa Lockeom su neizbežna i za Kollektor ne uvek laskava. Obojica naslovnih likova moraju telefonskim putem rešiti stvari u svom životu, ali njihovi psihološki profili ne mogu biti drugačiji. Dok je britanski inženjer - specijalista za beton čvrst kao armatura i spreman je da upropasti svoj život kako bi uradio moralno ispravnu stvar, ruski (polu-legalni, Eos-Matrix tip) uterivač dugova imena Artur je od početka do kraja baraba koju je stigla karma i čini sve što čini ne bi li sačuvao svoju kožu. Sa takvim likom je nešto teže saživeti se, kamo li za njega navijati, ali Krasovskij pre svega uspeva da nas zaintrigira misterijom smešta li našem uterivaču igru, ko to čini i zašto. Kriminalno-korporativni žargon kojim se Artur i svi oko njega u većoj ili manjoj meri služe takođe pomaže, ubacujući izvesnu Glengarry Glen Ross notu dok je pokušaj infuzije ljudskosti preko pod-zapleta sa povređenim psom kojeg je on pokupio i odvezao veterinaru uglavnom neuspeo i deluje kao kliše.

Takođe, ograničenja prostora, vremena i likova su vidljivija nego u Knightovom filmu. Krasovskij sa prostranom kancelarijom i balkonom s pogledom ne uspeva postići isti efekat kontrasta skučenosti naspram širine kao Knight. Takođe, intervencije u protoku vremena su osetnije, dok Locke više deluje kao “real time” film. A i, ako ćemo pravo, Habenskij ipak nije Tom Hardy. Konačno, i kraj koji će svakako ostaviti jak dojam svejedno deluje pomalo prigodno.

Poređenja kao takva nisu fer, premda ih je teško izbeći ako se pojavi određen šablom. Locke je remek-delo, Kollektor to nije, ali je više od tek solidnog filma, zapravo je dobar, ali će ostati u senci boljeg. Dobra vest u celoj toj priči je da i pred Krasovskim i pred njegovim glumcem Habenskim stoji dosta vremena, pa remek-dela, glumačke bravure i zvezdani status nisu isključeni u budućnosti. Potencijal je već tu!

Attraction / Pritjaženije

2017.
režija: Fedor Bondarčuk
scenario: Oleg Malovičko, Andrej Zolotarjev
uloge: Irina Staršenbaum, Aleksandar Petrov, Rinal Muhametov, Oleg Menšikov, Sergej Garmaš

Ako nešto Rusi vole, to je da demonstriraju svoju imperijalnu moć tako što će zapadnu konkurenciju pobediti na vlastitom terenu, naročito u kulturi. Ruski kulturni proizvod jednostavno mora biti bolji, veći, monumentalniji od evropskog ili američkog. O kniževnosti, klasičnoj muzici i baletu ne treba posebno govoriti, ali u poslednje vreme se taj trend “takmičenja u pišanju u dalj” pojavljuje i u komercijalnom filmu. Prosto i jednostavno, Rusi se igraju Hollywooda sa namerom da njihovi filmovi budu još raskošniji od onih iz “fabrike snova”. Attraction, “young adult” naučnofantastična romansa o dolasku vanzemaljaca poslednji je u nizu primera ruskih žanrovskih filmova na skliskom terenu kopiranja i prilagođavanja hollywoodske žanrovske matrice.

Istini za volju, znanje je danas dostupnije nego ikada, a digitalna tehnologija je pojeftinila proces snimanja, vizuelnih efekata i post-produkcije tako da se svi mogu okušati u svemu, čak i u žanrovima koji se smatraju tehnički i finansijski zahtevnim. Međutim, bilo bi u najmanju ruku neozbiljno tvrditi da se film budžeta od oko 5 miliona dolara (koliko je prema dostupnim podacima koštao Attraction) može porediti sa deset ili dvadeset puta skupljim uratkom. Naprosto, razlika se oseti u kvaliteti efekata i naročito CGI-ja, ali tu ne prestaju problemi sa ruskim naslovom. Koliko god to čudno zvučalo, pravi problem se skriva u onome što nominalno ne košta ništa: u priči, scenariju, spoju žanrova i transferu hollywoodskih matrica u jedno novo okruženje.

Naša junakinja je Julija Lebedeva (Staršenbaum), tipična, pomalo bezobrazna srednjoškolka koja u trenutku dolaska vanzemaljaca koji koincidira sa retkim fenomenom kiše meteora vreme provodi sa svojim dečkom Artjomom (Petrov), klasičnim primerkom lagano simpatične barabe. Dolazak vanzemaljaca je iznuđen upravo astronomskim fenomenom i potpomognut nespretnom intervencijom ruske vojske, pa se njihova letilica nespretno spusti preko naseljenih delova Moskve, usput rušeći zgrade i uzimajući par stotina života. Jednom kada se spuste, vanzemaljci se ukopaju, a reakcije predstavnika vlasti su zbunjene: koje su namere posetilaca iz svemira i treba li sa njima uspostaviti kontakt?

Igrom slučaja, Julijin otac, potpukovnik Lebedev (Menšikov) je zadužen za kontakt i moguće pregovore, a pre svega za sprečavanje izgreda besne mase ljudi koja je prema došljacima neprijateljski raspoložena. U neprijateljskosti se posebno ističu Artjom i njegovo društvo, a njima se priključuje i Julija, povređena zbog smrti svoje najbolje prijateljice. Međutim, upravo će ona biti prva da popusti kada (već nekako) upozna vanzemaljca Hijkena (Muhametov), ispod svog robotskog oklopa začuđujuće sličnog ljudima i na specijalnoj misiji da povrati deo neophodan za odlazak sa Zemlje. Između njih dvoje se razvija privlačnost, a kada se Artjom uključi u priču, ljubavni trougao može imati kobne posledice po celo čovečanstvo.

Osnovni problem se krije u pristupu koji se može okarakterizirati kao “svega mi daj!”, pa tako imamo i elemente romantične komedije (pre svega odnos oca, kćeri i njenih frajera) i filma katastrofe (puno efekata rušenja zgrada i paničnih masovki) i klinačke romanse i komedije o različitim svetovima i temeljnom nerazumevanju i socijalno-psihološke studije o nesnošljivosti i agresiji prema stranom i nepoznatom. U trajanju od preko dva sata, Attraction je često neartikuliran film koji se previše oslanja na slučajnosti u dramaturgiji, sa eliptičnim spojevima između događaja i epizoda i često manjkajućom motivacijom likova. Utisak je da su autori mnogo hteli i mnogo započeli, ali da se putem ponešto i pogubilo, odnosno da bi Attraction sa svim svojim materijalom i idejama bolje izgledao kao mini-serija u kojoj bi dodatna minutaža bolje razradila likove i popunila logičke rupe.

Zanimljivo je primetiti da Fedor Bondarčuk, inače primarno glumac (i sin slavnog glumca i reditelja Sergeja) nema skoro nikakvih problema sa režijskim zanatom i da sasvim solidno gradi napetost i tamo gde je ne mora biti. Ponegde to deluje malo trapavo (česte rapidne montaže televizijskih vesti) i Bondarčuk kao da ima neke fetiše (masovke i totali iz gornjeg rakurska u kojima kamera prelazi preko mase statista), ali generalno radi vrlo dobar posao. Uostalom, imao je već jedan visokobudžetni projekat (Staljingrad) da ispeče zanat pouzdanog reditelja filmskih spektakala.

Međutim, najinteresantniji aspekt filma, onaj socijalno psihološki sa otvorenom kritikom ljudskog ponašanja prema novom, stranom i nepoznatom, te sa nešto zamaskiranijom društvenom kritikom odnosa moći u Rusiji (sa sve rigidnom i retko kada sposobnom političkom elitom, vojskom, policijom i birokratijom i razularenim, nesnošljivim masama koje je lako potpaliti), ponekad prolazi ispod radara iako bi Attraction na tome svakako više profitirao nego na flertu sa “young adult” pod-žanrom. Možda je baš zbog političke škakljivosti (jer se nesnošljivost i sklonost ka nasilju uperenom protiv stranaca bilo koje sorte brižljivo gaji u Rusiji) celi taj aspekt pomalo gurnut u pozadinu.

A opet, možda je ipak stvar u tome da pravi sastojci nisu izmešani u pravim omerima, te da je to upravo onaj magični dodir hollywooda kada je reč o filmskim spektaklima. Na tom planu nisu popadali samo Rusi, već i mnogi drugi, ali i to je deo procesa učenja. Možda jednog dana zaista budemo svedočili spektaklima nastalim van Hollywooda koji ne deluju kao “second hand” iskustvo.

Pikovaja dama / Queen of Spades

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Pavel Lungin

scenario: Pavel Lungin, Aleksandr Lungin, Valerij Pečejkin, Stephen Walsh, David Seidler (prema priči Aleksandra Puškina)

uloge: Kseniya Rappoport, Ivan Jankovskij, Marija Kurdenevič, Igor Mikurbanov, Jevgenij Zelenskij

Ima li “ruskijeg” pisca od Puškina? Veliki pesnik i avanturista je za svog kratkog života ispunjenog emocijama i nadasve melanholijom ostavio za sobom kapitalni opus, uspostavio ruski romantizam, a usput upravo sa Pikovom damom započeo dugu tradiciju ruske autorske fantastike. Kao bonus, poginuo je u dvoboju i sam postavši tragični lik o kojima je pisao.

Drugi velikan ruskog romantizma, kompozitor Pjotr Čajkovski je prema Puškinovom predlošku napisao često postavljanu operu koja je doživela brojne filmske adaptacije u Rusiji, SSSR-u, ali i inozemstvu. Sada Pavel Lungin, sineast melanholije i psihološke drame, isti materijal prenosi u format filma. Lunginov film je već na premijeri u Tallinnu prošlog novembra privukao pažnju publike (čak je dobio i nagradu) i kritike, te najavio dugu i uspešnu festivalsku turneju. U pitanju nije samo pažljivo osmišljen i realiziran projekat, uz Lungina ključan je njegov ko-scenarista David Seidler, nagrađen Oscarom za King’s Speach, već jedno sasvim novo filmsko iskustvo.

Ovde nije reč o prostoj ekranizaciji literarnog ili čak operskog predloška, već jednog sasvim novog, žanrovski raznorodnog promišljanja. U osnovi je Čajkovski pre nego Puškin, a mogu se povući paralele sa tematski sličnim filmom Black Swan Darrena Aronofskog, pa čak i sa Whiplashom Damiena Chazellea, i to u Lunginovu korist, a takođe se mogu pronaći elementi camp-ironije, Lunginovog psihologizma, žanrovski motivi trilera i meta-filma. Iz opisa zvuči kompleksno, ali na ekranu sve deluje fluidnije.

Sofija (Rappoport) je ocvala operska diva koja se nakog dugotrajnog izbivanja vraća u Moskvu. Ova nekadašnja kraljica je u međuvremenu propala i finansijski i izvođački, a njena stara slava joj ne može omogućiti ulogu na sceni, ali zato može iza. Ona se sprema postaviti novu verziju Pikove dame, opere koja ju je proslavila, a ulogu Lize poverava svojoj nećakinji koja se, ironije li, takođe zove Liza (Kurdenevič) i poseduje naivnost i neiskvarenost književnog lika. Liza je, međutim, u vezi sa talentiranim, ali beskrupuloznim mladim tenorom Andrejem (Jankovskij) koji možda nema pravo, aristokratsko i umetničko poreklo, ali je zato spreman da “zagrize” više nego ostali.

Još jedna od nevolja sa Andrejem je ta da se on vidi upravo kao Hermann, anti-junak Puškinove priče, i da je to operska uloga sa kojom se poistovećuje i koju zapravo jedinu i želi pevati. Kada se na to doda i njegova mladalačka, ali neumrla fascinacija Sofijom, njihova zajednička strast prema kockanju i Sofijin mračni ljubavnik Oleg (Mikurbanov), inače vlasnik podzemong (bukvalno) kazina, situacija se dodatno petlja, paktovi i veze se sklapaju i raskidaju. Život, roman i operna produkcija se mešaju u jedno, možda nedefinirano, ali svakako obeleženo hazardom i opsesijom.

Pikova dama jedan je od onih izuzetno dinamičnih i pratljivih filmova koji ne deluju pretrpano, čak i kad jesu. Lungin vrlo vešto diktira tempo i žonglira sa ravnima radnje. Ima tu bisernih trash momenata, poput glasa od kojeg pucaju čaše, “kanalizacije” u koju se teatar pretvara kada se ispod maske finoće promole najniže ljudske strasti, a replika o supermarketu za masu gore i ekskluzivnoj kockarnici dole je za antologiju. U toj suludosti, Pikova dama je fantastična kao i izvorno delo i raskošna kao opera, zabavna ali ne bez mozga i bez komentara na milje.

Štos je što Lungin tu i tamo zna da preceni karte koje ima u rukama, što je takođe u duhu literature. Ovde se to odražava u određenoj meri na glumi koja je dosta širokopotezna, da ne kažem teatralna, što ponekad ima svoj šmek, a ponekad ne. Druga greščica je maksimalno razduživanje izvođenja opere na premijeri i u kadru. U principu, sve namige smo shvatili i pre toga, znamo da Lungin pokušava da maksimizira emotivni efekat i usput doda malo na atraktivnosti, ali usled dužine tempo neupitno pada. No i pored toga, Lunginova Pikova dama je film vredan pažnje, ne samo kao hrabra ekranizacija, već i kao jedan od retkih filmova koji uspevaju da uhvate duh opere i miljea suštinski, a ne kozmetički.

Hardcore Henry

kritika objavljena na Monitoru

2015.
režija: Ilya Naishuller
scenario: Ilya Naishuller, Will Stewart
uloge: Sharlto Copley, Danila Kozlovsky, Haley Bennett, Tim Roth

Kada su se video-igrice razvile dalje od najosnovnijih koncepta gađanja nečega ili prebacivanja loptice, njihovi autori su poželeli da im ugrade neku narativnu liniju i u tome su posuđivali od filmova. Često su igrice za inspiraciju uzimale poznate i popularne filmove i pokušale rekreirati pojedine potpisne scene na svoj interaktivni način. Onda su se vremena promenila, pa su filmaši u nedostatku inspiracije počeli ekranizirati igrice. Uwe Boll je na svojim trash ekranizacijama izgradio karijeru, čak i kultni status.
Sada je i to “passé”. Zamislite film snimljen da izgleda kao igrica, i to pucačina iz prvog lica, sa obiljem akcije, nasilja, krvi, oružja i eksplozija. Ako ste razmišljali na tu temu i pitali se kako bi to izgledalo, odgovor je film Hardcore Henry Ilye Naishullera, debitanta koji je sličan štos već isprobao sa video-spotovima.

Jasno, autora treba pohvaliti za originalnost ideje i posvećenost da sve to istera do kraja, pa i za neka pojedina rešenja poput toga da naslovnog lika igra više od deset različitih osoba, mahom kaskadera na koje su prikačene “GoPro” kamere koje se i inače koriste u ekstremnim sportovima. Čak ni ideja u svojoj osnovi nije potpuno originalna, “first person” filmovi se pojavljuju od noira Lady in the Lake (1947), pa do Ogrestinih Projekcija (2013), ali filmovanu pucačinu, pa još prema originalnom scenariju još nismo imali. Naravno, sve oko ovog filma je trik i “gimmick”, pa je logično upitati se koliko se daleko može stići samo sa tim. To što je nešto novo ne znači nužno da je automatski dobro i da ima neograničeno kredita.
Priča je minimalna, kako i priliči igrici. Naš Henry je kiborg koji se budi bez ikakvih sećanja na operacionom stolu. Naučnica u laboratoriji mu se predstavlja kao Estelle (Bennett), šrafi mu ruku i nogu i kaže mu da mu je žena. Ubrzo ih sustiže nevolja kada zlikovac sa planom da osvoji svet i telekinetičkim moćima, Akan (Kozlovsky) napadne laboratoriju u želji da se domogne nacrta za vojsku kiborga. Henry se za dlaku izvuče, a Estelle ostaje zarobljena, pa njegov cilj postaje osujetiti Akana, spasiti Estelle i ceo svet. U tome će mu nakon prve šorke pomagati i Jimmy (Copley), naučnik i majstor za prerušavanje koji je takođe u sukobu sa Akanom.

Logika igrica ne prestaje samo na prikazu iz prvog lica. Hardcore Henry je zaista materijal koji pre možemo zamisliti na kompjuteru ili konzoli, sa nama za komandama, kako trošimo dane i noći. Film ima logiku igrice do kraja. Dijalozi i pokušaji građenja pozadine oko likova su nalik na one animacije u igrici između dve akcione scene i služe kao kratka pauza između šorke i šorke, jurnjave i jurnjave, te pucačine i pucačine. Čak su i elementarno filmske stvari poput “cliffhangera” i obrata urađene površno i naivno kao u igrici. Štos sa tom doslednošću je da se dosta brzo potroši: jednom kad izbaci karte na sto, Hardcore Henry može samo dodavati još istoga u nadi da će kako vreme prolazi i što smo bliži “bossu” to postajati samo veća i bolja senzacija. Neće.

No, kome je do logike, filmske i svakidašnje, verovatno neće biti privučen ovim naslovom. Hardcore Henry je film kome nije potrebna logika iza tog silnog nasilja, buke i akcije. Biće tu promašenih prilika, preterivanja i amaterskog kurčenja, ali Hardcore Henry svoj osnovni cilj ispunjava bez pardona. Cilj je zabava i to ćemo i dobiti, ni manje ni više.
Jedan od razloga za tu zabavu, ako vam klanje, propucavanje i eksplozije nisu dovoljne, je i Sharlto Copley koji igra nekoliko uloga. To je bio rizičan potez jer Copley nije toliko dobar glumac koliko ima trikova u džepu da svaki svoj lik oneobiči. Sada kada ih je nekoliko, Copley je neujednačen u kvalitetu pruženog, ali je istovremeno i zabavan, makar je nepredvidljiv i brbljiv (kako to priliči “sidekicku” ako već junak ne govori, nego samo mlati i puca. Nažalost, iako je visoko na popisu, Tim Roth ima samo cameo ulogu, skoro da je šteta da su zvali za nešto tako sitno.
Akciju kao takvu treba uzeti sa malo rezerve. Da, ima je i sveprisutna je, ali teško je reći da li je dobra. Zbog količine se relativno brzo devalvira, pa treba ubacivati sve više i više protivnika kada već nisu osmišljeni sve jači i jači. Ako ćemo gledati čisto vizuelno ili prema svom oduševljenju, verovatno ćemo biti razočarani, naročito ako smo gledali savršeno koreografirane azijske filmove. Inače, The Raid serijal je još uvek neprikosnoven.

Štos sa tim filmskim eksperimentima je što su često sami sebi cilj. Izuzeci postoje, kao u slučaju iranskih reditelja koji se dovijaju kako da izvrdaju državne zabrane ili u slučaju Timecode (2000), filma snimljenog u četiri kvadranta i četiri neprekinuta kadra koji je jednostavno uspeo da ispriča svoju priču. Prošlogodišnja senzacija Victoria je pala žrtvom snimanja u jednom kadru, bez ikakvih trikova i skrivenih rezova jer je postupak bio sam sebi cilj. Hardcore Henry je sličan slučaj: dobar koliko može biti sa datom idejom i u datim okolnostima, svakako zabavan, iako prema objektivnim merilima sigurno nije sjajan.
Ali to ne znači da ga ne čeka velika budućnost. Za to čak nije nužno da film bude dobar. Setimo se Avatara, toliko puta ispričane priče, ali spektakla koji je pokrenuo celu tu 3D lavinu. Na ovom mestu se usuđujem dodati da bi Hardcore Henry čak i profitirao od toga da je još i 3D, ali to je nebitno. Suština je da će ovaj film možda pokrenuti lavinu filmskih pucačina iz prvog lica i tako promeniti filmsku industriju.