The Factory / Zavod

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Jurij Bikov

uloge: Denis Švedov, Andrej Smoljakov, Vladislav Abašin, Sergej Sosnjovskij, Aleksej Fedejev, Aleksandr Bukarov, Ivan Jankovskij, Dmitrij Kuličkov, Ilja Sokolovskij, Jurij Tarasov

Jurij Bikov je ruski polivalentni filmski autor sa izraženim osećajem za žanr i tendencijom da sam obavlja više funkcija u svojim niskobudžetnim, ali zato izrazito atraktivnim filmovima. The Factory je tu nekakav anti-rekord jer je Bikov tu prisutan samo kao reditelj, scenarista i producent, nije sam montirao, pisao muziku i igrao neku od uloga. To implicira da se na ono što je radio više fokusirao, ali to i dalje ne znači da je preležao sve dečije bolesti, iako je The Factory njegov najsolidniji i najčvršći film sa izraženom socijalnom komponentnom koju Bikov po običaju malo previše izrabljuje.

Mesto radnje je fabrika u nedođiji ruske provincije. Korumpirani tajkun Kaljugin (Smoljakov) je njen vlasnik i rešio je da je u skorijoj budućnosti zatvori zbog nerentabilnosti. Za radnike to znači noga u dupe i pravac ulica, a među njima preovlađuju oni koji se gotovo izvesno neće dočekati na noge: stari i bolesni, pred penzijom, sa porodicama i slično. Štrajk neće uroditi plodom jer gazda može da radi šta hoće (političko zaleđe se podrazumeva), pa se grupica njih odlučuje na očajnički potez: otmicu tajkuna u nadi da će isti platiti dovoljan otkup da svi uključeni mogu preživeti.

 

Akciju predvodi ćutljivi i pravdoljubivi ratni veteran koga zovu Sedi (Švedov), a pridružuje se ekipa očajnika među kojima ima i bivših kriminalaca i ljudi koji pre toga nisu baratali oružjem. Nasuprot njima je tajkunovo obezbeđenje mafijaškog tipa predvođeno Maglom (Abašin) koji je sa Sedim nekada davno delio ratni put. Brojčano su tu negde i iscrpljujući pregovori mogu da počnu. Međutim, iz vedra neba se pojavljuje policija predvođena kapetanom Dadakinom (Sokolovskij) koju navodno niko nije zvao. Ili je ipak neko to učinio, samo sa kojom namerom? Opasna igra između dve strane će uskoro postati još opasnija...

Ono što The Factory odvaja od sličnih filmova sa otmicom, pregovorima i taktičkim nadmudrivanjima uglavnom američkog porekla (recimo na pamet mi padaju recentni naslovi: Saulnierov Green Room i Wheatleyev Free Fire) je njegov "setting" - uboga fabrika metalnih šipki upropaštena privatizacijom i zapuštena čiji su radnici tek senke od ljudi. Ta realistična komponenta je ujedno i glavni adut filma jer otvara mogućnost da se prozbori koja o stanju stvari u Putinovoj Rusiji, o odjecima otimačine 90-ih i represije sovjetskog doba.

Bikov tu mogućnost hvata i ne ispušta je iz ruku. Imajući u vidu njegovu dosadašnju karijeru, pre svega filmove The Major (2013) i The Fool (2014), koji su se bavili policijskom, odnosno političkom korupcijom, taj razvoj događaja nije nimalo neočekivan. Tu se, međutim, otvara jedan prilično krupan problem: iako je Bikov vrlo vešt reditelj sa žicom za žanr koji zna da razvije scene na vrlo specifičnom prostoru, on je takođe i prilično loš scenarista sklon u najboljem slučaju tipskim, a u najgorem jednostavno lošim dramaturškim rešenjima.

On je, naime, jedan od onih koji govore kroz likove, i to većinu, a to čine velikim rečima i literarnim monolozima od kojih gledaocima koje nije teško impresionirati zastaje dah, ali to ne sakriva činjenicu da niko živ tako ne govori u određenoj situaciji. Čak i kad je sadržaj tih verbalnih izliva ispravan, a najčešće jeste, Bikov ostavlja utisak nekoga ko popuje li popuje i za to očekuje aplauz. U slučaju The Factory šteta je ipak ograničena na drugi čin u klasičnoj tročinki po pitanju dramaturške strukture jer se očekuje akciono razrešnje.

Ono, pak, samo po sebi nije impozantno i do sada neviđeno, ali njima Bikov kao reditelj demonstrira kompetentnost da film zapakuje u maniru američkih nezavisnih trilera, obračun je dovoljno napet i prolongiran da bi pokrio čak i moralističko razrešenje. Bikov sjajno koristi kameru iz ruke, dozira njenu drmusavost, diktira ritam i tempo, pritom insistirajući na preglednosti iako većina likova služi za brojno stanje, a prepoznaju se po nadimcima i "timovima" za koje igraju. Glumački, pak, film je na visokom nivou, a izgovaranje "kobasičastih" replika od ansambla neretko čini heroje filma. Denis Švedov koji igra Sedog, fokalnu tačku i moralnu vertikalu filma, je sa Bikovim već sarađivao na filmu The Major, pa poznaje rediteljev pristup, dok su drugi rutinirani glumci kaljeni na televiziji, ali i na filmu i to u zemlji čija je komercijalna kinematografija u strahovitoj ekspanziji.

Sve to čini da The Factory bude sasvim solidan žanrovski film koji služi pre svega svojoj svrsi zabave, a da ispod toga leži i razrađenija socijalna priča. Poželjno je uloviti ga na festivalu poput Motovuna ili u bioskopu ako se nađe dovoljno agilan distributer za njega.