Bloody Nose, Empty Pockets

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Bill Ross IV, Turner Ross

Korona-virus će udariti na dosta više frontova nego što se to isprva činilo. Gube se i još će se gubiti ljudski životi, uvode se karantinske mere, otkazuju putovanja, zatvaraju (privremeno) ustanove, a zaposleni, đaci i studenti se šalju na rad od kuće, već su zabranjena javna okupljanja i priredbe. Epidemija će otkriti neke rupe u sistemu, ljudske žrtve i ekonomski gubici će se naknadno statistički obrađivati. Malo ko će, međutim, obratiti pažnju na stvari koje se trenutno čine efemernim, ali koje svakako boje našu svakodnevicu: na našu socijalizaciju i kodove ponašanja. Recimo na koncepte odlaska u kupovinu, u bioskop ili u pozorište, na utakmice ili čak u kafanu.

Istina je, i to nekima bolna, da su se naše navike počele menjati davno pre izbijanja ove poslednje epidemije, možda manje, možda više opasne od prethodnih i sličnih (ptičiji i svinjski grip, SARS). Način života nam se promenio, ponekad postepeno, ponekad skokovito, sve se više zatvaramo u kuće, naručujemo robu preko interneta, gledamo sadržaj na "streaming" servisima ili kablovskoj televiziji. Ostaje nam da se pitamo kada smo, kako i zašto poslednji put upali u iskreni razgovor sa potpunim neznancem, nekim koga smo sreli slučajno jer smo se sa njim zatekli u isto vreme na istom mestu.

Dokumentarac Bloody Nose, Empty Pockets braće Ross nema veze sa najnovijom epidemijom osim koincidencije da je prikazan na poslednja dva velika filmska festivala netom pre izbijanja iste, dakle na Sundanceu i na Berlinalu. Filmski festivali zakazani za period posle toga mahom su otkazani ili odloženi, ali to nije tema ovog teksta. Ono sa čime Bloody Nose, Empty Pockets itekako ima veze je upravo gubljenje socijalnog momenta jer oslikava nešto što bi se moglo nazvati svetom koji nestaje.

Premisa je sledeća: bar "The Roaring Twenties" u Las Vegasu će se zatvoriti zauvek, ovo je poslednji dan da radi (od kasnog prepodneva do duboko u noć, ili čak do ranog jutra) i to je prilika redovnim mušterijama, gazdarici i šankeru da se oproste od mesta koje im je u velikoj meri ispunjavalo život. Taj događaj koincidira sa Trumpovom inaoguracijom (vidljivo tek u dubokoj pozadini kada kamera pređe preko televizora), što možda nosi neki simbolički značaj, ali nije presudna stvar jer se barovi otvaraju i zatvaraju verovatno svakog dana.

Taj događaj će svakako privući razne tipove gostiju, po pravilu alkoholičare i barske mušice i poslužiće kao prava "mešalica" ljudskih sudbina i ogled iz psihologije, kao one vezane za ponašanje i ličnost, tako i socijalne. Bradati šanker će kukati kako svet odlazi dovraga jer nema više pravih barova. Neki će tu po poslednji put pokušati da izleče svoje traume, kao jedan od gostiju koji je ratni veteran. Neki će prosipati životne mudrosti. Mnogi će gubiti kompas. Neki će tražiti kavgu. Neki će pronaći ljubavi i osećaj pripadnosti. Gazdarica će se truditi sa istančanim osećajem za balans da održi stvari pod kontrolom.

Mi ćemo se kao gledaoci naučiti dosta toga na mestu na kojem smo najmanje očekivali i od ljudi od kojih smo najmanje očekivali, dok se braća Ross trude da ostanu radoznali, ali neprimetni posmatrači koji komentare ubacuju tek podelom na poglavlja (hronološki poređana) i naslovima istih. Čak će povremeno i razbiti klaustrofobiju zatvorenog prostora, prenoseći radnju i prateći likove u neposrednoj ili nešto daljoj okolini bara. Svi će ponešto izgubiti, jer "ne prave ih više takve", ton je izrazito nostalgičan, što je vidljivo još iz dizajna špice i fotografije koja evocira uspomene na neka prošla vremena, na 70-te i Novi Hollywood.

Samo, tu postoji nekoliko caka koje na film bacaju jedno sasvim drugačije svetlo. Naime, "The Roaring Twenties" se ne nalazi u Las Vegasu, nego u New Orleansu gde braća Ross žive i rade. I nije zatvoren, nego još uvek radi, što od likova koje smo videli, a koje su autori praktično odabrali i pokupili iz drugih barova, čini subjekte eksperimenta ili makar glumce u improvizaciji. Konačno pitanje je koliko je Bloody Nose, Empty Pockets (ima li slikovitijeg opisa pijanstva od toga?) dokumentarni, a koliko igrani film.

Jedna stvar je makar nesporna: autentičnost. Likovi koje vidimo smisao života nalaze u alkoholu, barovima i druženju sa sebi sličnima. U maliganskim interakcijama, raspravama, nadmudrivanjima, monolozima i ređe dijalozima. Najekstremniji i najbolji primer je onaj koji figurira kao protagonista, Michael. Ovaj pedesetogodišnjak duge, sede kose izgleda barem dvadesetak godina stariji, alkoholičar je, ali i (propali) glumac i otvoreno govori o oba aspekta, često dajući bolje savete nego što je sposoban da ih se sam drži. Nama ostaje da ga razumemo i da probamo da ga poslušamo.

A što se ove pandemije iz uvoda tiče, ne ostaje nam ništa drugo nego da sačekamo da prođe. Da se zbog sebe i zbog drugih privremeno zatvorimo u kuće, kao što i običavamo. Da budemo racionalni i pomažemo umesto da odmažemo. Da pazimo da se ne zarazimo ili da nekog drugog ne zarazimo. Možda ćemo se posle toga uželeti iskrenog ljudskog kontakta, pozorišta, bioskopa, utakmice ili kafane. Onda bi nam valjalo da prigrlimo taj socijalni momenat.

The Factory / Zavod

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Jurij Bikov

uloge: Denis Švedov, Andrej Smoljakov, Vladislav Abašin, Sergej Sosnjovskij, Aleksej Fedejev, Aleksandr Bukarov, Ivan Jankovskij, Dmitrij Kuličkov, Ilja Sokolovskij, Jurij Tarasov

Jurij Bikov je ruski polivalentni filmski autor sa izraženim osećajem za žanr i tendencijom da sam obavlja više funkcija u svojim niskobudžetnim, ali zato izrazito atraktivnim filmovima. The Factory je tu nekakav anti-rekord jer je Bikov tu prisutan samo kao reditelj, scenarista i producent, nije sam montirao, pisao muziku i igrao neku od uloga. To implicira da se na ono što je radio više fokusirao, ali to i dalje ne znači da je preležao sve dečije bolesti, iako je The Factory njegov najsolidniji i najčvršći film sa izraženom socijalnom komponentnom koju Bikov po običaju malo previše izrabljuje.

Mesto radnje je fabrika u nedođiji ruske provincije. Korumpirani tajkun Kaljugin (Smoljakov) je njen vlasnik i rešio je da je u skorijoj budućnosti zatvori zbog nerentabilnosti. Za radnike to znači noga u dupe i pravac ulica, a među njima preovlađuju oni koji se gotovo izvesno neće dočekati na noge: stari i bolesni, pred penzijom, sa porodicama i slično. Štrajk neće uroditi plodom jer gazda može da radi šta hoće (političko zaleđe se podrazumeva), pa se grupica njih odlučuje na očajnički potez: otmicu tajkuna u nadi da će isti platiti dovoljan otkup da svi uključeni mogu preživeti.

 

Akciju predvodi ćutljivi i pravdoljubivi ratni veteran koga zovu Sedi (Švedov), a pridružuje se ekipa očajnika među kojima ima i bivših kriminalaca i ljudi koji pre toga nisu baratali oružjem. Nasuprot njima je tajkunovo obezbeđenje mafijaškog tipa predvođeno Maglom (Abašin) koji je sa Sedim nekada davno delio ratni put. Brojčano su tu negde i iscrpljujući pregovori mogu da počnu. Međutim, iz vedra neba se pojavljuje policija predvođena kapetanom Dadakinom (Sokolovskij) koju navodno niko nije zvao. Ili je ipak neko to učinio, samo sa kojom namerom? Opasna igra između dve strane će uskoro postati još opasnija...

Ono što The Factory odvaja od sličnih filmova sa otmicom, pregovorima i taktičkim nadmudrivanjima uglavnom američkog porekla (recimo na pamet mi padaju recentni naslovi: Saulnierov Green Room i Wheatleyev Free Fire) je njegov "setting" - uboga fabrika metalnih šipki upropaštena privatizacijom i zapuštena čiji su radnici tek senke od ljudi. Ta realistična komponenta je ujedno i glavni adut filma jer otvara mogućnost da se prozbori koja o stanju stvari u Putinovoj Rusiji, o odjecima otimačine 90-ih i represije sovjetskog doba.

Bikov tu mogućnost hvata i ne ispušta je iz ruku. Imajući u vidu njegovu dosadašnju karijeru, pre svega filmove The Major (2013) i The Fool (2014), koji su se bavili policijskom, odnosno političkom korupcijom, taj razvoj događaja nije nimalo neočekivan. Tu se, međutim, otvara jedan prilično krupan problem: iako je Bikov vrlo vešt reditelj sa žicom za žanr koji zna da razvije scene na vrlo specifičnom prostoru, on je takođe i prilično loš scenarista sklon u najboljem slučaju tipskim, a u najgorem jednostavno lošim dramaturškim rešenjima.

On je, naime, jedan od onih koji govore kroz likove, i to većinu, a to čine velikim rečima i literarnim monolozima od kojih gledaocima koje nije teško impresionirati zastaje dah, ali to ne sakriva činjenicu da niko živ tako ne govori u određenoj situaciji. Čak i kad je sadržaj tih verbalnih izliva ispravan, a najčešće jeste, Bikov ostavlja utisak nekoga ko popuje li popuje i za to očekuje aplauz. U slučaju The Factory šteta je ipak ograničena na drugi čin u klasičnoj tročinki po pitanju dramaturške strukture jer se očekuje akciono razrešnje.

Ono, pak, samo po sebi nije impozantno i do sada neviđeno, ali njima Bikov kao reditelj demonstrira kompetentnost da film zapakuje u maniru američkih nezavisnih trilera, obračun je dovoljno napet i prolongiran da bi pokrio čak i moralističko razrešenje. Bikov sjajno koristi kameru iz ruke, dozira njenu drmusavost, diktira ritam i tempo, pritom insistirajući na preglednosti iako većina likova služi za brojno stanje, a prepoznaju se po nadimcima i "timovima" za koje igraju. Glumački, pak, film je na visokom nivou, a izgovaranje "kobasičastih" replika od ansambla neretko čini heroje filma. Denis Švedov koji igra Sedog, fokalnu tačku i moralnu vertikalu filma, je sa Bikovim već sarađivao na filmu The Major, pa poznaje rediteljev pristup, dok su drugi rutinirani glumci kaljeni na televiziji, ali i na filmu i to u zemlji čija je komercijalna kinematografija u strahovitoj ekspanziji.

Sve to čini da The Factory bude sasvim solidan žanrovski film koji služi pre svega svojoj svrsi zabave, a da ispod toga leži i razrađenija socijalna priča. Poželjno je uloviti ga na festivalu poput Motovuna ili u bioskopu ako se nađe dovoljno agilan distributer za njega.