kritika objavljena na XXZ
2020.
režija:
Bill Ross IV, Turner Ross
Korona-virus
će udariti na dosta više frontova nego što se to isprva činilo.
Gube se i još će se gubiti ljudski životi, uvode se karantinske
mere, otkazuju putovanja, zatvaraju (privremeno) ustanove, a
zaposleni, đaci i studenti se šalju na rad od kuće, već su
zabranjena javna okupljanja i priredbe. Epidemija će otkriti neke
rupe u sistemu, ljudske žrtve i ekonomski gubici će se naknadno
statistički obrađivati. Malo ko će, međutim, obratiti pažnju na
stvari koje se trenutno čine efemernim, ali koje svakako boje našu
svakodnevicu: na našu socijalizaciju i kodove ponašanja. Recimo na
koncepte odlaska u kupovinu, u bioskop ili u pozorište, na utakmice
ili čak u kafanu.
Istina
je, i to nekima bolna, da su se naše navike počele menjati davno
pre izbijanja ove poslednje epidemije, možda manje, možda više
opasne od prethodnih i sličnih (ptičiji i svinjski grip, SARS).
Način života nam se promenio, ponekad postepeno, ponekad skokovito,
sve se više zatvaramo u kuće, naručujemo robu preko interneta,
gledamo sadržaj na "streaming" servisima ili kablovskoj
televiziji. Ostaje nam da se pitamo kada smo, kako i zašto poslednji
put upali u iskreni razgovor sa potpunim neznancem, nekim koga smo
sreli slučajno jer smo se sa njim zatekli u isto vreme na istom
mestu.
Dokumentarac
Bloody Nose, Empty Pockets braće Ross nema veze sa
najnovijom epidemijom osim koincidencije da je prikazan na poslednja
dva velika filmska festivala netom pre izbijanja iste, dakle na
Sundanceu i na Berlinalu. Filmski festivali zakazani za period posle
toga mahom su otkazani ili odloženi, ali to nije tema ovog teksta.
Ono sa čime Bloody Nose, Empty Pockets itekako ima veze je
upravo gubljenje socijalnog momenta jer oslikava nešto što bi se
moglo nazvati svetom koji nestaje.
Premisa
je sledeća: bar "The Roaring Twenties" u Las Vegasu će se
zatvoriti zauvek, ovo je poslednji dan da radi (od kasnog prepodneva
do duboko u noć, ili čak do ranog jutra) i to je prilika redovnim
mušterijama, gazdarici i šankeru da se oproste od mesta koje im je
u velikoj meri ispunjavalo život. Taj događaj koincidira sa
Trumpovom inaoguracijom (vidljivo tek u dubokoj pozadini kada kamera
pređe preko televizora), što možda nosi neki simbolički značaj,
ali nije presudna stvar jer se barovi otvaraju i zatvaraju verovatno
svakog dana.
Taj
događaj će svakako privući razne tipove gostiju, po pravilu
alkoholičare i barske mušice i poslužiće kao prava "mešalica"
ljudskih sudbina i ogled iz psihologije, kao one vezane za ponašanje
i ličnost, tako i socijalne. Bradati šanker će kukati kako svet
odlazi dovraga jer nema više pravih barova. Neki će tu po poslednji
put pokušati da izleče svoje traume, kao jedan od gostiju koji je
ratni veteran. Neki će prosipati životne mudrosti. Mnogi će gubiti
kompas. Neki će tražiti kavgu. Neki će pronaći ljubavi i osećaj
pripadnosti. Gazdarica će se truditi sa istančanim osećajem za
balans da održi stvari pod kontrolom.
Mi
ćemo se kao gledaoci naučiti dosta toga na mestu na kojem smo
najmanje očekivali i od ljudi od kojih smo najmanje očekivali, dok
se braća Ross trude da ostanu radoznali, ali neprimetni posmatrači
koji komentare ubacuju tek podelom na poglavlja (hronološki
poređana) i naslovima istih. Čak će povremeno i razbiti
klaustrofobiju zatvorenog prostora, prenoseći radnju i prateći
likove u neposrednoj ili nešto daljoj okolini bara. Svi će ponešto
izgubiti, jer "ne prave ih više takve", ton je izrazito
nostalgičan, što je vidljivo još iz dizajna špice i fotografije
koja evocira uspomene na neka prošla vremena, na 70-te i Novi
Hollywood.
Samo,
tu postoji nekoliko caka koje na film bacaju jedno sasvim drugačije
svetlo. Naime, "The Roaring Twenties" se ne nalazi u Las
Vegasu, nego u New Orleansu gde braća Ross žive i rade. I nije
zatvoren, nego još uvek radi, što od likova koje smo videli, a koje
su autori praktično odabrali i pokupili iz drugih barova, čini
subjekte eksperimenta ili makar glumce u improvizaciji. Konačno
pitanje je koliko je Bloody Nose, Empty Pockets (ima li
slikovitijeg opisa pijanstva od toga?) dokumentarni, a koliko igrani
film.
Jedna
stvar je makar nesporna: autentičnost. Likovi koje vidimo smisao
života nalaze u alkoholu, barovima i druženju sa sebi sličnima. U
maliganskim interakcijama, raspravama, nadmudrivanjima, monolozima i
ređe dijalozima. Najekstremniji i najbolji primer je onaj koji
figurira kao protagonista, Michael. Ovaj pedesetogodišnjak
duge, sede kose izgleda barem dvadesetak godina stariji, alkoholičar
je, ali i (propali) glumac i otvoreno govori o oba aspekta, često
dajući bolje savete nego što je sposoban da ih se sam drži. Nama
ostaje da ga razumemo i da probamo da ga poslušamo.
A
što se ove pandemije iz uvoda tiče, ne ostaje nam ništa drugo nego
da sačekamo da prođe. Da se zbog sebe i zbog drugih privremeno
zatvorimo u kuće, kao što i običavamo. Da budemo racionalni i
pomažemo umesto da odmažemo. Da pazimo da se ne zarazimo ili da
nekog drugog ne zarazimo. Možda ćemo se posle toga uželeti
iskrenog ljudskog kontakta, pozorišta, bioskopa, utakmice ili
kafane. Onda bi nam valjalo da prigrlimo taj socijalni momenat.
No comments:
Post a Comment