Undine

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nepisano pravilo kaže da bi nemačke filmove na Berlinalu trebalo izbegavati u širokom luku, baš kao i italijanske na Mostri. Izuzetak su možda tek najveći od najvećih režisera, oni poput Paola Sorentina ili Kristijana Pecolda. Jer, ako oni žele premijeru tu i tu, onda će je tu i tu i dobiti. Pecoldov film se ne propušta u Berlinu, i zbog Pecolda i zbog Berlina, a i zbog Berlinala.

"Undine" je dokaz da je Pecoldova tranzitna faza završena. Tranzitna ne samo radi prethodnog filma "Transit" (2018), već i zato što je posle drame "Phoenix" (2014) ostao bez dva noseća stuba karijere: scenariste Haruna Farokija koji je preminuo i "kućne glumice" i muze Nine Hos koja je odlučila da radi sa drugim autorima.

Pecold je pisanjem „Transita“ pokušao da emulira Farokija i uopšte "berlinsku školu", sa solidnim uspehom, te da umesto jednog glumca ili glumice u centar postavi par nesrećnih ljubavnika i film izgradi na njihovoj hemiji. Te uloge dodeljene su mladim i nadolazećim glumcima, Pauli Ber (dobitnica nagrade za najbolju glumicu na efstivalu) i Francu Rogovskom i oni su pokazali savršenu sposobnost za tako nešto.

Naslov "Undine" je mitološkog porekla i odnosi se na vodene nimfe iz grčke mitologije. Ovde je to ujedno i ime glavne junakinje koju igra Ber. Ona radi kao kustoskinja u muzeju koji turistima predstavlja eksponate - makete Berlina i govori o arhitektonskoj istoriji grada i njegovim građevinama.

U momentu kada je upoznajemo, glavna junakinja proživljava jedan od lošijih dana: zbog nove ljubavi ostavlja je dečko Johanes (Jakob Matšenc). Undine mu preti smrću, ali čini se da sve zaboravlja jer i u njen život ulazi nova simpatija, ronilac Kristof (Rogovski).

On je jedan od retkih čija je perspektiva Berlina uglavnom podvodna i odnosi se na mostove preko reke Špre. Iako su na prvi pogled Kristof i Undine sasvim različiti, njihova veza deluje strastveno, ali i stabilno, po onoj krilatici da se suprotnosti privlače, makar do prve svađe, odnosno ozbiljnijeg nesporazuma.

Kristof je ljut na Undine koja ga je slagala da nije pogledala Johanesa pored kojeg je slučajno prošla. Ubrzo doživljava nesreću zbog koje završava u komi, a ona za to vreme nestaje bez traga. Iako posle buđenja pronalazi novu ljubav u koleginici Moniki (Marjam Zare), Kristofa nešto ponovo vuče prema Undine i njihovom zajedničkom mestu na dnu jezera.

Ako posmatramo "Undine" kao ljubavni film, onda nije teško primetiti nedostatak zrelosti i Pecoldovih standardnih originalnih opservacija. Simbolika je providna i kao takva će biti privlačnija mladim romantičnim dušicama bez dovoljno životnog iskustva, a mitološka komponenta kojom se objašnjava navodno mistični sled događaja je prilično pravolinijska i vikipedijski pojednostavljena.

Ubedljiva gluma i enigmatično napisani likovi, naročito glavne junakinje, ipak ne uspevaju da sakriju da je Pecoldova filozofija prilično banalna, a da mu patologija koja se javlja u ljubavnoj vezi ipak nije tako jaka strana kao Farokiju. Pa ipak, zadovoljstvo je gledati Paulu Ber i Franca Rogovskog ponovo u vezi, ali i same za sebe, iako i ovde, kao i u prethodnom Pecoldovom filmu, ona kao žena drži sve konce u rukama i jasnije funkcioniše kao objekat čežnje i opsesije.

„Undine“ je ipak punokrvni film o ljubavi, i to ne nužno muškarca i žene. Dok su glavni likovi zauzeti ljubovanjem, Pecold uspeva da sroči, napiše, adresira i pošalje ljubavno pismo nikome drugome, nego Gradu. Berlinu, i to kroz Undinine prezentacije grupama turista.

Još nešto što se Pecoldu i filmu "Undine" mora priznati jeste tehnička ispoliranost. Fotografija nije samo atraktivna, nego je impresivna, bilo da je reč o panoramama grada, podvodnim kadrovima, arhitekturi ili ljudima u ljubavnom zanosu. Pecold ima osećaja za spektakl i vatromet emocija, a ovde pokazuje i spremnost da nas ponekad iznenadi i humorom, kao kada se pop hit "Staying Alive" koristi kao zadani ritam za masiranje srca i oživljavanje.

"Undine" se tako penje do nivoa solidnog filma, što je možda ispod onoga što od Pecolda očekujemo, ali ga svejedno ne bi trebalo otpisivati.