Motherless Brooklyn

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Edward Norton (prema romanu Jonathana Lethema)

uloge: Edward Norton, Gugu Mbatha-Raw, Alec Baldwin, Willem Dafoe, Bruce Willis, Bobby Cannavale, Ethan Suplee, Dallas Roberts, Cherry Jones, Josh Pais, Michael Kenneth Williams, Radu Spinghel, Robert Wisdom, Leslie Mann, Fisher Stevens

Ponekad se treba isključiti od sadašnjeg izolovanog i dubinski očišćenog sveta po svim sanitarnim kriterijumima. Kako je sadašnjost ispražnjena od sadržaja, a budućnost neizvesna, možda ne bi bilo loše vratiti se u "prljavu", ali ugodnu prošlost, kada su se nosili kaputi i šeširi, pušile cigarete, žvakale žvake, pio viski i slušao džez. Ok, to je možda samo fantazija elegancije i hedonizma, jer su se grozne stvari i tada dešavale ponekad i ubitačnim tempom, ali, hej, to je život i nepredvidljiv je.

Motherless Brooklyn je drugi pokušaj glumca Edwarda Nortona da režira film i kao takav dolazi 19 godina posle prvenca Keeping the Faith. Za to vreme se dosta toga promenilo za Nortona kao glumca koji je, nakon strelovitog uspona skoro pa do trona (nominacije je skupljao, ali su statue izostajale), polako ispadao iz fokusa javnosti i po pravilu "dužio" karakterne epizode, gostovao na televiziji i pozajmljivao glas u animiranim filmovima. Pa opet, glupo bi bilo Motherless Brooklyn otpisati kao tek još jedan glumački projekat iz taštine, iako su skoro svi znakovi za uzbunu prisutni: Norton režira samog sebe i pritom igra ulogu osobe sa određenim mentalnim hendikepom i verovatno još par psihičkih problema, što nije samo zgodno za glumački portfolio nego i za eventualni lov na nagrade.

Norton, dakle, igra detektiva Lionela Essroga koji pati od Touretteovog sindroma, dakle od tikova, što fizičkih, što verbalnih (nekontrolisano izjavljivanje, opsesivno rimovanje i slično), a sve to može biti i manifestacija neke forme autizma, jer on takođe sjajno pamti i povezuje naizgled slučajne klastere podataka, brojeva, imena i odnosa. On radi u agenciji sa još trojicom kolega i drugara, a pod patronatom ratnog veterana Franka Minne (Willis) koji ih je svu četvoricu pokupio iz sirotišta i naučio zanatu. On im u principu nikada nije davao celovitu sliku slučaja, već samo određene zadatke i komadiće informacija, što će se ispostaviti kao veliki problem kada on na početku zagine radeći na velikom slučaju (da, shvatamo ironiju, nekadašnji akcioni heroj i spasitelj sveta Bruce Willis "gine" na 15 od 150 minuta filma, da bi doduše posle bio prisutan kao glas u flashback momentima), a na Lionelu, kojem iz očitih razloga "hleb nasušni" detektivskog posla, razgovor sa ljudima, ne ide najbolje, ostaje da rasvetli smrt svog šefa, mentora i prijatelja koji mu je bio očinska figura.

Slučaj na kojem je Frank radio dotiče se korupcije na nivou gradskih institucija koja se vrti oko komesara za sve živo Mosesa Randolpha (Baldwin), poznatog gradskog graditelja mostova, parkova i parkinga koji u šaci drži i političare i preduzetnike, a New York vidi kao svoje igralište na kojem i dobro zarađuje vladajući iz senke. Njemu pokušavaju da se suprotstave jedan novinar, šefica gradskog stambenog, Horovitz (Jones), kao i nekada genijalni inženjer koji je poludeo, Paul (Dafoe), a u centru priče stoji zaposlenica gradskog stambenog i aktivistkinja za građanska prava Laura (Mbatha-Raw). Ona je, pogađate, crnkinja, a rušenja zaradi džentrifikacije se uglavnom odvijaju u crnačkim i radničkim četvrtima koje se proglašava za slamove.

To, međutim, nije njena jedina veza sa Randolphom i Paulom, a tajne veze znaju ili makar naslućuju džez-trubač (Williams) i vlasnik uglednog harlemskog lokala, takođe ratni veteran Billy (Wisdom). Laura, empatična kakva je, takođe je i idealna tačka ulaza u suštinu stvari za Lionelovu istragu, pogotovo zato što u njoj može da se osloni samo na sebe jer kolege po pravilu imaju preča posla, svesni su svojih limita ili u tome, kao što je to slučaj sa novopečenim šefom Tonyjem (Cannavale, uverljivo ljigav), ne vide dovoljno interesa za dalje kopanje.

Motherless Brooklyn (naslov je kombinacija statusa i nadimka glavnog junaka) je, dakle, primer noira, i to od klasične sorte, skoro da bi mu etiketa "hard boiled" dobro pristajala. Naravno, na tu pozornicu dolazi koju deceniju prekasno, pa nije za očekivati da će izvesti tektnosku promenu kao što su to učinili njegovi raniji uzori, The Maltese Falcon ili Chinatown, ali svejedno ima "ubod" koji je bio značajan i za njegove nešto kasnije uzore L.A. Confidential i Mulholland Falls. Ta žaoka je svakako priča o džentrifikaciji i žrtvovanju manje poželjnih, siromašnijih i onih sa ne baš svetlom nijansom kože zaradi interesa političke i poslovne elite, dok većina aplaudira mrvicama koje su joj bačene. To itekako ima veze sa savremenim svetom i Alec Baldwin tu nije izabran slučajno za ulogu negativca, iako nijedan drugi glumac ne bi na taj način mogao da odigra osornog tajkuna. Njegovo prisustvo je strelica ispaljena u pravcu Donalda Trumpa koji se obogatio džentrifikacijom, a kojeg Baldwin igra u Saturday Night Live skečevima.

Sa druge strane, Motherless Brooklyn ima i svojih problema. Trajanje je za nijansu prenategnuto, iako se to u prve dve trećine ili čak tri četvrtine filma ne oseća, a koncept jednog pravog negativca, zlog genija i hijena oko njega je ipak odveć pojednostavljen za kompleksne teme rasizma, korupcije i džentrifikacije, dok "rešenje" kroz porodične tajne odaje lagano melodramsku notu. Takođe, percepcija filma dosta zavisi i od percepcije protagoniste i njegovog hendikepa, odnosno toga kako i sa kojim namerama ga scenarista, reditelj i glavni glumac stopljeni u istu osobu usmeravaju. Detektiv sa Tourettovim sindromom je svakako začudni koncept (poput recimo "naduvanog" detektiva u Inherent Vice), ali nije samo "stunt" i mehanika za razvlačenje trajanja i ubiranje humornih poena. Veći problem bi bila upotreba tako nečeg ne samo za elemente zapleta (film ne bi bio ništa lošiji ni da Lionel ima nekakav manje očit hendikep), već i za skupljanje glumačkih poena. Norton možda oseća potrebu da svetu pokaže koliko je dobar glumac (a retko ko igra "ludake" tako efikasno kao on, setimo se samo filma Primal Fear) i to lagano preuzima ceo film.

Pa opet, on kao reditelj donosi i neke dobre odluke. Možda se ne čini smislenim radnju romana pomeriti tri decenije unazad jer bi to narušilo realističnost koncepta džentrifikacije, ali to sa druge strane otvara ne samo komponentu direktnog rasizma (do 80-ih je taj fenomen već bio bolje maskiran), već i prostor za stilizaciju, za pomenute kapute i šešire, žvakaće gume i cigarete, sivo nebo, zgrade od cigli i stare automobile američke proizvodnje, kao i za muziku na saksofonu koja deluje onako, baš detektivski. To takođe otvara i socijalnu komponentu Lionelovog hendikepa o kojem se tad nije puno znalo i omogućava više empatije s njim iz naše, prosvetljenije pozicije.

Takođe, u zanatskom smislu je više nego solidan i promišljen, od dramaturgije i režije do fotografije i montaže. Za početak, film sjajno izgleda i relativno glatko teče, dok je promišljena nepretencioznost celog amalgama za svaku pohvalu. Naime, misterija se ne skriva toliko u tome ko je tu kome šta i šta ko kome koliko dođe, već u onim malim, banalnim momentima: kako će harlemski crnci reagovati kada jedna od njihovih pleše sa čudnim belcem, hoće li se zlikovac preigrati i doživeti izdaju svojih hijena, za koliko je ljigavi kolega spreman da se nagodi, kakvu agendu ima ludi inženjer i kome je zapravo u svemu tome lojalan, pa na kraju krajeva i to kako će naš junak rešiti neku situaciju koju mi smatramo sasvim običnom, ali je njemu izvor stresa. U tome ima ne samo misterije i drame, već i empatije, pa čak i humora, ponekad apsurdnog, ponekad ljudski toplog, zbog čega je Motherless Brooklyn više nego dobar način da se ubije dva i po sata vremena kojeg sada imamo na pretek.