The Assistant

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Kitty Green

uloge: Julia Garner, Matthew Macfadyen, Makenzie Leigh, Kristine Froseth, Jon Orsini, Noah Robbins

Najvažnija vest iz, uslovno rečeno, filmskog sveta koja nas je zatekla na Berlinalu je ta da je Harvey Weinstein osuđen na 25 godina zatvora zbog silovanja. Već poslednje dve godine festivalskog "cirkusa" prolaze u znaku #metoo pokreta, rasprava o jednakosti polova i nužnosti primene novih, unapređenih pravila ponašanja. U tim uslovima, iako je premijeru imao još jesenas, a bioskopsku distribuciju u Americi pre Berlinala, The Assistant je film koji savršeno pogađa trenutak kao neoficijalna studija slučaja kulture seksualnog zlostavljanja u okruženju filmske industrije.

Američka rediteljka Kitty Green koja iza sebe ima dva dokumentarna filma na, uslovno rečeno, feminističke teme Ukraine Is Not a Brothel i Casting JonBenet, ovog puta se otisnula u igrano-filmske vode. Prvi korak koji je učinila bio je da temeljno istraži atmosferu i korporativnu kulturu u studiju Miramax u doba kada je njime upravljao Weinstein i to iz usta tamo zaposlenih asistentkinja i sekretarica. Potez se pokazao izuzetno mudrim jer, ako neko zna šta se u firmi dešava, onda je to administrativno osoblje.

Naša naslovna protagonistkinja je Jane (Garner), najnovija pridošlica u tim sekretarica u neimenovanoj firmi koja posluje u filmskoj industriji. Njen status povlači za sobom to da je ona zadužena za najnapornije i najstresnije poslove, da ujutru prva dolazi, a uveče poslednja odlazi. Privatni život ona nema i ne može da ga ima. Mi je pratimo u rasponu od jednog dugog dana ispunjenog stresom i različitim rutinama, od organizacije šefovog pokeraškog vikenda, preko čišćenja njegove kancelarije posle svakog sastanka (na kojima je ona zadužena i za posluživanje), do rešavanja urgentnih situacija poslovne ili privatne prirode.

U toku tog dana će ona saznati kakav je dotični šef i kao šef i kao čovek, šta radi sa glumicama, konobaricama, drugim sekretaricama, kako sa kim komunicira (ona će morati da mu se izvinjava dva puta, preko elektronske pošte, da bi posle njenog drugog izvinjenja on uzvratio istom merom i priznao da je "malo preterao"), te posledično upasti u moralnu dilemu šta ona može po tom pitanju učiniti. Šefa nikad ne vidimo jasno, vidimo mrlju kroz zamućeno staklo ili odelo u prolazu, ne znamo mu čak ni ime, ali njegovo prisustvo se oseća, i to u smislu horora ili makar pretnje po ugledu na filmove sa monstrumima koji su najefikasniji i najubojitiji van ekrana, kad ih ne vidimo.

Ono što vidimo su druge interakcije na poslu, sa klijentima, kolegama (obojica drugih asistenata sa kojima deli kancelariju su muškarci, duže su od nje u firmi i od toga prave nekakvu hijerarhiju), vidimo hijerarhiju, odnos snaga i dinamiku moći. Jane dolazi čak i na ideju da se požali kada iz govorkanja, materijalnih i posrednih dokaza složi mozaik i shvati šta se iza zatvorenih vrata dešava, ali ima li smisla i sa kojim efektom po sebe ili po druge. Šef odeljenja za ljudske resurse Wilcock (Macfadyen) je uverava da je ona tu jedina koja može nešto izgubiti jer su ljudi iz kompanije napravili sistem u kojem oni dele pravdu i mogu da se zaštite, što nju baca u novi košmar jer joj je posao jedino što ima.

The Assistant je tako dvostruki horor, odnosno horor na dve usko povezane teme. Sa jedne strane, bavi se seksualnim zlostavljanjem iz perspektive čak posrednog svedoka i posledicama koje saznanje na svedoka ostavlja. Sa druge, reč je o hororu modernog kapitalizma u kojem izrabljivanje nije samo fizičko, već i psihološko. Jane teoretski može da pokupi prnje i ode, ali ima studentski kredit koji mora otplatiti i sve što je imala je uložila u to da postane filmska producentkinja, što će jednog dana možda i postati, kada se dovoljno napere podova i naguta sranja, ali sva je prilika da se to neće dogoditi, da će jednom odustati kada ne bude mogla da izdrži tempo i pritisak ili da je igra nameštena protiv nje i da će je preteći neki drugi koji imaju više sreće makar jer su rođeni kao muškarci.

 

Perspektiva koju mi dobijamo je vrlo uska i isključivo njena, što dodatno pojačava teskobu i anksiozu. U tome se Kitty Green oslanja na izuzetno preciznu glumu Julie Garner koja naturalistički i bez trzaja viška obavlja gomilu manje ili više običnih, svakodnevnih radnji i čije su reakcije na podražaje iz okoline odigrane fenomenalno. Kako radi s njom, tako radi i sa ostalim glumcima na manje ili više sličnim zadacima, a rezultat je apsolutna verodostojnost onoga što vidimo pred sobom.

Njena režija je u svakom smislu te reči odlična. Analogna fotografija na traci od 35mm daje filmu nekakav retro nezavisnjački ugođaj, što ima smisla ako je kao model za neimenovanu veliku firmu poslužio Miramax iz 90-ih godina prošlog stoleća. Kitty Green takođe pazi na sve detalje, od kadriranja i montažnih rezova zbog kojih uspeva da napravi distinkciju između monotonije Janeinih radnji i dosade koju kao gledaoci nikada ne osećamo, pa do dizajna zvuka u smislu toga da čujemo ne samo ono što čuje i Jane, nego i na isti način na koji ona to čuje, gde je faktor jedino to koliko je ona udubljena u nešto, a ne blizina žamora.

Kada se podvuče crta, reč je možda i o najboljem filmu ovogodišnjeg Berlinala (prikazan je u ne-takmičarskom programu Panorama) i jednom od filmova koji će obeležiti ovu godinu. Aktuelni trenutak je svakako pogođen, ali The Assistant definitivno nije film trenutka, već nešto što se skoro može nazvati remek-delom.