Time to Hunt / Sanyangeui sigan

kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Yoon Sung-hyun

uloge: Lee Je-hoon, Ahn Jae-hong, Choi Woo-sik, Park Hae-soo, Park Jung-min

Kao što je pre dvadesetak godina preuzela primat u automobilskoj industriji, tako Južna Koreja sada preuzima i filmsku. Gledajući razvoj situacije u poslednjih par godina, ovogodišnji dobitnik glavnih Oscara, Parasite je više potvrda stanja stvari nego nekakav šok i tektonska promena. Dovoljno je zaviriti u programsku sekciju Special Gala na ovogodišnjem Berlinalu i tamo ugledati jedan korejski film, žanrovski, koji bi se na ranijim edicijama festivala provukao možda u program Panorama. Time to Hunt na programu za prvi festivalski vikend je jasan signal da je u pitanju svakako jedan od korejskih žanrovskih filmova od kojih se puno očekuje, ali da svakako nije jedini i da će se oštrija konkurencija pojaviti u skorijoj budućnosti.

Mesto radnje je prestonica Seul u bliskoj budućnosti u kojoj je ekonomiju potresla i skoro uništila hiperinflacija. Milje je sitno-kriminalni i periferijski. Jun-seok (Lee) izlazi iz zatvora gde je ležao par godina zbog oružane pljačke i za to vreme propustio ekonomski potres, tako da dolazi u jedan sasvim novi, sebi nepoznat svet koji se može opisati kao "mala bara s puno krokodila" u kome on i njegovi kompanjoni Jang-ho (Ahn) i Ki-hoon (Choi, poznat po ulozi u spomenutom "oskarovskom" filmu) svakako ne spadaju u najveće. Prvi šok koji Jun-seok doživljava je spoznaja da je njihov štek uveliko pojela hiper-inflacija. Drugi je da se više nema koga ni bezbedno opljačkati jer su svi legalni biznisi propali. Njegovi snovi o mirnoj penziji na Tajvanu će morati da pričekaju. Ili...

Kako to obično biva, karijerni kriminalac će pre ili kasnije dobiti krimanlnu i kriminalno lošu ideju: "kasirati" poslednji put, ali na veliko i uz puno rizika. Meta njihove pljačke je ilegalni kazino gde su i vlasnici i mušterije kriminalci, i to po pravilu višeg ranga. Za to će trio "naplatiti uslugu" od Sang-sooa (Park Jung-min) koji ih je ranije zeznuo, a koji, zgodno, u tom kazinu radi kao jedan od krupijea. Iako sama pljačka protiče relativno glatko i sa dobitkom u devizama (poznato?) dovoljnim za povlačenje, naivno je pomisliti da će gazde kazina to tek tako pustiti. Našoj bandi simpatičnih gubitnika se za petama vrlo uskoro nađe misteriozni sadistički ubica Han (Park Hae-soo) koji je pritom - policajac.

Ono što sledi se najbolje može opisati kao klasična jurnjava i igra mačke i miša na tragu nebrojenih zapadnih, pre svega američkih filmova. Scenarista i reditelj Yoon Sung-hyun je toga i više nego svestan, pa manjak inovativnosti u mehanici zapleta nadoknađuje gotovo savršenom zanatskom preciznošću i promišljanjem svakog detalja, od fluidnih pokreta kamere, preko savršeno proračunatih montažnih rezova do savršeno efektne upotrebe muzike. Relativna generičnost likova dopunjena je sa po jednom-dve pozadinske priče koje deluju originalno (jedan sanja o moru, drugi ima porodicu, treći veruje samo i islključivo u lojalnost među prijateljima), a oni uspevaju da živnu i zaradi posvećene glume u kojoj se oseća dosta stava, mangupskog koliko i kulerskog. Kao bonus, manje ili više standardan za azijski žanrovski film, tu je i kvalitetan, misteriozan negativac koji dolazi do ruba da preuzme film, ali ga ne prelazi.

Time to Hunt ima i nekoliko primetnih nedostataka. Jedan od njih je neumitan pad u tempu prema kraju, inflacija obrata i klasičnih dramaturških pomagala kao bi oni imali nešto smisla. To je isto standardna stvar u azijskoj, posebno korejskoj žanrovskoj kinematografiji, pa čak ni tih 15-ak minuta viška nisu zapravo ništa neočekivano, kao ni ta dva-tri kraja previše. Drugi problem je pomalo i stvar ukusa i gledalačkih očekivanja - sam dizajn distopijskog okruženja koji bi mogao da bude upadljiviji jer se sa kvalitetom pretpostavljenog realizma ne dobija mnogo toga, naročito iz vizure nekoga čija se rana mladost odvijala u mafijaškoj državi kojom je harala hiper-inflacija.

Sve to se komotno može staviti na stranu, jer je Time to Hunt dobar film u svakom smislu i na svakom nivou, dok je faktor zabave i prilično iznad toga. Nema tu reči o nekakvoj artističkoj poslastici koja menja pravila i postavlja svoja, ali to zapravo ni nije neophodno. Yoon Sung-hyun je igrao na univerzalnost i pogodio u centar.