Night Shift / Police

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Anne Fontaine

scenario: Anne Fontaine, Claire Barré (po romanu Huga Borisa)

uloge: Virginie Efira, Omar Sy, Grégory Gadebois, Payman Maadi

U doba kada nam je naloženo da se bavimo samo sobom, a pustimo nekog drugog (državu) da se bavi svima nama i drugim stvarima pride, vrlo je lako izgubiti iz vida one o kojima više nema ko da se brine. Šta ćemo sa zatvorenicima i da li bi njihova prevremena „rehabilitacija” ugrozila zajednicu? Kako će beskućnici ostajati kod kuće, naročito ako su im dnevni centri u kojima dobijaju hranu zatvoreni kao (zatvorena) mesta okupljanja? Konačno, šta ćemo sa izbeglicama i migrantima (ima razlike, ali na ljudskom nivou nije bitna) i kampovima i za zarazu posebno rizičnim kolektivnim centrima u kojima žive? Kamo ih vratiti u „vreme otkazanih letova” i kamo ih pustiti da se snađu sami bez sredstava?

Kao da moralne dileme nije bilo i pre deportacija, u vreme tek recentno prošlo u koje je smeštena radnja filma Night Shift, odnosno Police Anne Fontaine... U filmu nastalom po romanu Huga Borisa, troje policajaca koji „čekiraju” različite demografske kategorije, usled različitih moralnih načela koje zastupaju, moraju da se odluče šta će učiniti na svom zadatku pratnje čoveka do aerodroma radi deportacije. Čoveka po imenu Tohirov (Maadi) u domovini u Centralnoj Aziji čeka sigurna smrt i troje policajaca moraju doći do konsenzusa šta i kako.

Naša perspektiva je najviše poravnana sa Virginie (Efira), ženom koja se teško nosi sa poslom, mužem i malim detetom zbog kojeg nije spavala mesecima. To ju je verovatno i dovelo do afere sa kolegom Aristidom (Sy), žovijalnim crncem iz pariskog predgrađa koji je zove „Miss Norveške” zbog boje kose i hladnog stava, i do neplanirane trudnoće. Aristide možda deluje kao blesavi šaljivdžija, ali posao svakako uzima danak na njemu. Treći policajac Erik (Gadebois) je od stariji od njih dvoje, zadatke obavlja po pravilima službe i sa stavom nervoznog čoveka koji može u svakom trenutku eksplodirati. Njegova uspešnost na poslu, pak, uzima danak na privatnoj ravni: Erik se sve vreme preko telefona svađa sa svojom ženom i alkoholičar je.

Prolongirana ekspozicija filma koja na način inspirisan Kurosawinim Rashomonom postavlja troje likova i njihove odnose zauzima gotovo polovinu filma i ta polovina čak deluje čvršće. Opet, trik sa pokazivanjem istih događaja (dveju dnevnih intervencija, jedne u slučaju nasilja u porodici i druge u slučaju nervno rastrojene majke) iz različitih perspektiva teško da ima svoju svrhu, pošto troje policajaca dolazi do istih zaključaka i sličnih emocionalnih reakcija. Međutim, ako je cilj bio da se upoznamo i povežemo sa troje policajaca koji će se naći u etičkoj dilemi, on je uspešno obavljen jer oni definitivno nisu tek stereotipi iz policijskih filmova.

Drugi deo filma, iako profesionalno i čvrsto režiran kako bi se maksimizirala napetost bez ispaljenog metka, samo kroz vožnju i raspravu, problematičniji je po etičkoj liniji. Naime, o tome šta će uraditi sa imigrantom kojem je odbijen azil raspravljaju se samo policajci. On sam se tu ništa ne pita, a reklo bi se da i ne razume šta mu se i kako dešava, ne govori ni francuski, ni engleski jezik, i tek je pasivni primalac tuđe milosti ili nemilosti. Naravno da će i signale protumačiti pogrešno (ili možda instinktivno ispravno), čak i kad mu se otvore vrata u šumi, on neće pobeći u strahu od egzekucije. Krajnje rešenje u filmu je svakako „deus ex machina” momenat, ali makar podvlači ono bolno važno: da je ceo sistem regulacije migracija zastranio i iz vida izgubio čoveka, kao i da će reakcija, kakva god, od strane ljudi u sistemu tom čoveku koji je predmet spora kupiti možda koji sat ili koji dan, ali mu sudbinu promeniti neće.

Luksemburška autorica Anne Fontaine koja je karijeru započela kao glumica u Francuskoj, uglavnom na televiziji još kasnih 70-ih i ranih 80-ih, versatilna je kada se radi o izboru materijala, kinematografija i žanrova u kojima operiše, ali je konstantna kada je reč o budžetima, komercijalnim i umetničkim ambicijama filmova koje izbacuje. To su sve filmovi u današnje vreme idealni za „streaming” platforme, osrednji, ali profesionalno urađeni i dovoljno elegantni da budu za stepenicu iznad puke konfekcije. Njeni filmovi su po pravilu nalazili put i do redovne bioskopske distribucije, sa nestalnim uspehom čemu su po pravilu kumovali više eksterni faktori, a manje filmski kvaliteti. Ovog puta je situacija dodatno kompleksna, pa je verovatnoća da će Night Shift, kao film sa festivalskom premijerom u Special Gala programu ovogodišnjeg Berlinala ostati bez bioskopske distribucije koja je globalno suspendovana na neodređeno vreme i da će se pojaviti direktno na nekoj od video-platformi.

Druga konstanta kod Fontaine, posebno prisutna u poslednje vreme, posle njenog jedinog velikog hita (Coco Before Chanel), je pokušaj provokacije javnog morala ili suštinske etike. Night Shift se ne razlikuje mnogo od zadatih okvira, upadljivo je korektan na većini nivoa, plemenit u svojoj misiji, korektan u realizaciji (posebno na glumačkom nivou, Virginie Efira i Omar Sy su izvanredni), ali mu fali „ono nešto” da bi bio i više od toga...