kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Igrane ekranizacije bajki koje poznajemo pre svega kao animirane
klasike postale su više od trenda. U toku je prava pomama u Holivudu da
svi Diznijevi crtani filmovi dobiju odgovarajuće, takođe Diznijeve
igrane verzije. Možemo se samo čuditi i pitati zašto i čemu... Ali,
valjda neki novci moraju da se izvrte, sveže ideje postale su
deficitarna roba, a publika (ili, kako oni to zovu "fan-baza") jeste,
čini se, savršeno zadovoljna onim što joj se servira.
To što su individualni dometi, komercijalni i umetnički, svakog od tih filmova različiti - ostaje priča za sebe. Opet, kada se podvuče crta, stvari izgledaju ovako: u pitanju su uglavnom loši ili prosečni filmovi koji uspevaju da zarade solidne, ali i astronomske svote.
Mislili smo biće nešto drugačije sa novom, igranom ekranizacijom "Pinokija", pre svega zbog njenog geografskog i autorskog porekla. Geografsko je evropsko, većinski italijansko uz "sasluživanje" britanskog i francuskog novca, a autor je Mateo Garone, italijanski režiser oko kojeg se diže prašina po festivalima "A" kategorije i koji je makar jednim ranijim radom, filmom "Tale of Tales" (2015), pokazao da poseduje izniman osećaj za bajke.
Stvari, međutim, ne stoje tako dobro ni kada se osvrnemo na ne tako daleku prošlost, ali i u sasvim blisku budućnost. Osamnaest godina ranije, imali smo još jednu igranu adaptaciju "Pinokija", italijansku, sa komičarem Robertom Beninjijem u režiserskoj fotelji, ali i u ulozi naslovnog naivnog i radoznalog lutka koji želi da postane pravi dečak. Nepotrebno je osvežavati sećanja na stare rane, ali evidentno je kako je ta verzija "Pinokija" iz 2002. bila katastrofa na svim nivoima i eklatantan primer autorskog i glumačkog ega. Kakav god bio kao glumac, Beninji je jednostavno bio previše star za ulogu Pinokija, čak i u drvenom izdanju.
U bliskoj budućnosti, koliko sledeće godine, čeka nas, pak, Netfliksova adaptacija, doduše animirana, koju će režirati oskarovac Giljermo del Toro i Mark Gustafson. Ostaje nam da se pouzdamo u Del Torovu veštinu i njegov osećaj za bajke (koji je izuzetan) i ponadamo da će makar na tehničkom planu animacija biti besprekorna, a na artističkom maštovita.
Nade da će trenutni, Garoneov "Pinocchio" biti drugačiji i iznenađujući usahnule su već sa prvim kadrovima, dok još nema naslovnog lutka, već pratimo njegovog kreatora i oca Đepeta kojeg igra - baš Beninji, i to baš na način Roberta Beninjija, stvarajući od dobrog i posvećenog lutkara tipičan "beninjijevski" lik brbljivog muljatora koji pokušava da ućari neku korist, makar besplatan obrok u lokalnoj gostionici.
Tokom posete lutkarskog cirkusa gradu, Đepeto dolazi na ideju da se i sam okuša kao lutkar. Smišlja ime za svoju kreaciju, kao i plan da sa njim, najlepšim i najživotnijim od svih lutaka, proputuje svetom i zadivi publiku, mladu i staru.
Rečeno - učinjeno, s tim da mu je kolega stolar poklonio komad živog drveta, pa je Đepetov Pinokio (dečak Federiko Jelapi obrađen da izgleda drveno pomoću CGI-ja) već od samog početka prilično živahan: beži mu po selu, buni se i neće da ide u školu, već bi radije gledao lutkarsku predstavu. Ono što sledi je prilično očekivano i sasvim na liniji izvornog romana Karla Kolodija.
Pinokio završava u cirkusu lutaka gde uspe da dirne Gutača vatre koji mu daje pet zlatnih cekina, pa sa tim novcem privuče pažnju dvojice lažljivih i proždrljivih prevaranata Lisca i Mačka. Dok luta svetom vodeći se znatiželjom, naivnošću i pohlepom, doduše plemenitom (želi da na lak način zaradi novac za oca), opominje ga Cvrčak, a život mu u nekoliko navrata spasava Vila koju u odrasloj dobi igra francuska glumica Marin Vakt.
Imamo nos koji mu raste kada lutak laže. Imamo pretvaranje u magarca zbog snova o zemlji Dembeliji. Imamo epizodu u kitovoj utrobi. Imamo sudiju-majmuna koji u zatvor šalje samo nevine, a oslobađa lopove. Imamo snove o drvetu koje rađa zlatnike. Imamo Đepeta koji svog lutka, odnosno sina, traži po svetu. Na koncu Pinokio, naravno, postaje pravi i živi dečak, ali tek onda kada se nauči marljivosti, odgovornosti i poštenju.
Nije, dakle, problem ni u Dizniju koji će pre ili kasnije izbaciti "obradu", ni u Garoneu, iako Italijan ovde uglavnom tezgari, poigravajući se tek tu i tamo vizuelnim stilom, i to opet ne tako raskošno i neočekivano kao u filmu "Tale of Tales", pa ni u Beninjiju koji reciklira svoj tipičan lik. Film čak i primetno živne kada se potonji pojavi jer se ostatak glumaca još više gubi ispod CGI maski i u jednodimezionalnim likovima.
Nađe se tu i poneka inventivna veza sa stvarnim svetom, ovim našim, današnjim i materijalnim. Sudija majmun i snovi o drvetu koje rađa zlatnike su prave asocijacije, a Garone uspeva da ih vizuelno i drugačije istakne.
Problem je, dakle, u samom "Pinokiju" kao izvornom materijalu i konzervativnoj agendi koju propagira, odnosno o tome šta znači biti dobar i pravi dečak, kao da su oni nužno "dobri". Ovde je dobrota izjednačena sa bespogovornim poštovanjem autoriteta, porodičnih i institucionalnih, dok se svaka radoznalost i natruha individualnosti automatski osuđuju kao pobuna. Pinokio, dakle, radi gluposti koje radi zato što ima piljevinu u glavi, a ne zbog toga što su greške najnormalnija stvar u životu i sastavni deo procesa učenja.
Prema tome ova verzija ni najmanje ne odudara ni od jedne druge, prošle ili buduće, osim dizajnom, i to donekle, koliko je bilo znanja, sredstava ili inspiracije da se u njega uloži. Sve druge verzije "Pinokija" su iste takve ili makar slične u smislu vrednosti koje propovedaju, premda svaka dolazi u različitom kontekstu spoljnog sveta.
Garoneova verzija svakako nije najlošija - Beninjijeva je u tom smislu nedostižna. Opet, nije ni najbolja, ni najoriginalnija, pa čak ni vizuelno najinteresantnija. Na kraju krajeva, pitanje je koliko nam je sada uopšte potrebna.
To što su individualni dometi, komercijalni i umetnički, svakog od tih filmova različiti - ostaje priča za sebe. Opet, kada se podvuče crta, stvari izgledaju ovako: u pitanju su uglavnom loši ili prosečni filmovi koji uspevaju da zarade solidne, ali i astronomske svote.
Mislili smo biće nešto drugačije sa novom, igranom ekranizacijom "Pinokija", pre svega zbog njenog geografskog i autorskog porekla. Geografsko je evropsko, većinski italijansko uz "sasluživanje" britanskog i francuskog novca, a autor je Mateo Garone, italijanski režiser oko kojeg se diže prašina po festivalima "A" kategorije i koji je makar jednim ranijim radom, filmom "Tale of Tales" (2015), pokazao da poseduje izniman osećaj za bajke.
Stvari, međutim, ne stoje tako dobro ni kada se osvrnemo na ne tako daleku prošlost, ali i u sasvim blisku budućnost. Osamnaest godina ranije, imali smo još jednu igranu adaptaciju "Pinokija", italijansku, sa komičarem Robertom Beninjijem u režiserskoj fotelji, ali i u ulozi naslovnog naivnog i radoznalog lutka koji želi da postane pravi dečak. Nepotrebno je osvežavati sećanja na stare rane, ali evidentno je kako je ta verzija "Pinokija" iz 2002. bila katastrofa na svim nivoima i eklatantan primer autorskog i glumačkog ega. Kakav god bio kao glumac, Beninji je jednostavno bio previše star za ulogu Pinokija, čak i u drvenom izdanju.
U bliskoj budućnosti, koliko sledeće godine, čeka nas, pak, Netfliksova adaptacija, doduše animirana, koju će režirati oskarovac Giljermo del Toro i Mark Gustafson. Ostaje nam da se pouzdamo u Del Torovu veštinu i njegov osećaj za bajke (koji je izuzetan) i ponadamo da će makar na tehničkom planu animacija biti besprekorna, a na artističkom maštovita.
Nade da će trenutni, Garoneov "Pinocchio" biti drugačiji i iznenađujući usahnule su već sa prvim kadrovima, dok još nema naslovnog lutka, već pratimo njegovog kreatora i oca Đepeta kojeg igra - baš Beninji, i to baš na način Roberta Beninjija, stvarajući od dobrog i posvećenog lutkara tipičan "beninjijevski" lik brbljivog muljatora koji pokušava da ućari neku korist, makar besplatan obrok u lokalnoj gostionici.
Tokom posete lutkarskog cirkusa gradu, Đepeto dolazi na ideju da se i sam okuša kao lutkar. Smišlja ime za svoju kreaciju, kao i plan da sa njim, najlepšim i najživotnijim od svih lutaka, proputuje svetom i zadivi publiku, mladu i staru.
Rečeno - učinjeno, s tim da mu je kolega stolar poklonio komad živog drveta, pa je Đepetov Pinokio (dečak Federiko Jelapi obrađen da izgleda drveno pomoću CGI-ja) već od samog početka prilično živahan: beži mu po selu, buni se i neće da ide u školu, već bi radije gledao lutkarsku predstavu. Ono što sledi je prilično očekivano i sasvim na liniji izvornog romana Karla Kolodija.
Pinokio završava u cirkusu lutaka gde uspe da dirne Gutača vatre koji mu daje pet zlatnih cekina, pa sa tim novcem privuče pažnju dvojice lažljivih i proždrljivih prevaranata Lisca i Mačka. Dok luta svetom vodeći se znatiželjom, naivnošću i pohlepom, doduše plemenitom (želi da na lak način zaradi novac za oca), opominje ga Cvrčak, a život mu u nekoliko navrata spasava Vila koju u odrasloj dobi igra francuska glumica Marin Vakt.
Imamo nos koji mu raste kada lutak laže. Imamo pretvaranje u magarca zbog snova o zemlji Dembeliji. Imamo epizodu u kitovoj utrobi. Imamo sudiju-majmuna koji u zatvor šalje samo nevine, a oslobađa lopove. Imamo snove o drvetu koje rađa zlatnike. Imamo Đepeta koji svog lutka, odnosno sina, traži po svetu. Na koncu Pinokio, naravno, postaje pravi i živi dečak, ali tek onda kada se nauči marljivosti, odgovornosti i poštenju.
Nije, dakle, problem ni u Dizniju koji će pre ili kasnije izbaciti "obradu", ni u Garoneu, iako Italijan ovde uglavnom tezgari, poigravajući se tek tu i tamo vizuelnim stilom, i to opet ne tako raskošno i neočekivano kao u filmu "Tale of Tales", pa ni u Beninjiju koji reciklira svoj tipičan lik. Film čak i primetno živne kada se potonji pojavi jer se ostatak glumaca još više gubi ispod CGI maski i u jednodimezionalnim likovima.
Nađe se tu i poneka inventivna veza sa stvarnim svetom, ovim našim, današnjim i materijalnim. Sudija majmun i snovi o drvetu koje rađa zlatnike su prave asocijacije, a Garone uspeva da ih vizuelno i drugačije istakne.
Problem je, dakle, u samom "Pinokiju" kao izvornom materijalu i konzervativnoj agendi koju propagira, odnosno o tome šta znači biti dobar i pravi dečak, kao da su oni nužno "dobri". Ovde je dobrota izjednačena sa bespogovornim poštovanjem autoriteta, porodičnih i institucionalnih, dok se svaka radoznalost i natruha individualnosti automatski osuđuju kao pobuna. Pinokio, dakle, radi gluposti koje radi zato što ima piljevinu u glavi, a ne zbog toga što su greške najnormalnija stvar u životu i sastavni deo procesa učenja.
Prema tome ova verzija ni najmanje ne odudara ni od jedne druge, prošle ili buduće, osim dizajnom, i to donekle, koliko je bilo znanja, sredstava ili inspiracije da se u njega uloži. Sve druge verzije "Pinokija" su iste takve ili makar slične u smislu vrednosti koje propovedaju, premda svaka dolazi u različitom kontekstu spoljnog sveta.
Garoneova verzija svakako nije najlošija - Beninjijeva je u tom smislu nedostižna. Opet, nije ni najbolja, ni najoriginalnija, pa čak ni vizuelno najinteresantnija. Na kraju krajeva, pitanje je koliko nam je sada uopšte potrebna.
No comments:
Post a Comment