Beast

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sigurno se sećate onog trenutka kada CGI mečka pocepa Leonarda Di Kaprija „kao svinja mastan džak“, a sa njime razbuca i do tog trenutka impresivan film ,,The Revenant“ (2015) Alehandra Gonzalesa Injaritua.

Naravoučenije te priče glasilo bi: „Ne šalji CGI zverine na glumce od krvi i mesa ako želiš da ti (filmska) mast ne ode u propast“. Sudeći po filmu ,,Beast“, koji je na pojedinim egzotičnim teritorijama poput Hrvatske premijeru doživeo i pre Amerike kao najznačajnijeg tržišta, islandsko-holivudski reditelj Baltazar Kormakur pouku nije izvukao.

Dobro, možemo se mi malo šaliti na temu CGI-ja, njegovog „pucanja“, a naročito starenja, ali dilema između kompjuterske grafike ili mehaničke animatronike je uglavnom stvar ukusa, autorske poetike ili produkcijskog budžeta. Ono što zapravo „kolje“ filmove u kojima se ljudi hvataju ukoštac sa silama prirodnim (poput raznog zverinja, nepristupačnih terena, kiše, žege, tornada, vulkana...) ili onim natprirodnim (na ovaj ili onaj način modifikovano zverinje, čuda iz svemira, povampireni dinosaurusi i slično) je takozvana „dramaturgija preživljavanja“, koja preuzima diktat nad celim filmom.

Uspelo je Sidniju Lametu i njegovim scenaristima da se izvuku sa pričom o Džeremaji Džonsonu (,,Jeremiah Johnson“, 1972), ali lako je bilo njima kada su dolazili na početak banketa. Uspelo je i Stivenu Spilbergu da kreira novi žanr „prirodnih“ horora sa filmom ,,Jaws“ (1975), premda je još Hičkok ispalio inicijalnu kapislu sa ,,Birds“ (1962). Ali, ne treba zaboraviti da je ,,Jaws“ u svojoj suštini zapravo socijalna metafora, koja „gađa“ zaradu od turizma, a samim tim i kapitalizam.

Ostali filmovi iz podvrste „preživljavanja“ mogli su da nas zadive kao prikaz najnovijih dostignuća filmske tehnologije ili sitnim poigravanjima u sferi dramaturgije. I to bilo u pravcu minimalizma (Džej Si Čandor i Robert Redford u filmu ,,All Is Lost“ iz 2013, Alfonso Kuaron i Sandra Bulok u filmu ,,Gravity“ iz iste godine, Haime Kolet-Sera i Blejk Lajvli u ,,The Shallows“ iz 2016), bilo u pravcu maksimalizma i prokazivanja psihologije mase i rušenja mehanizama po kojima je uređeno ljudsko društvo, poput svih onih filmova sa scenama masovne panike izazvanim erupcijom vulkana, tornadom, cunamijem ili zemljotresom. Ali, te promene u dramaturgiji preživljavanja, barem što se tiče glavnih likova, bile su samo kozmetičke.

Sada pred sobom imamo film te sorte, u kojima je počinilac besni lav, potencijalne žrtve njujorški doktor, njegove dve kćeri-tinejdžerke i njegov prijatelj – lovočuvar, a mesto radnje je južnoafrička savana. Film, doduše, počinje uvodom u kojem lovci (za koje će se kasnije ispostaviti da su lovokradice) ganjaju lavove po noći u rezervatu. Uspevaju da izlove veći deo čopora, ali deo njih ipak strada od alfa-mužjaka kojeg nisu uspeli da ulove.

Doktor Nejt (Idris Elba, po potrebi gospodstven, a po potrebi i žilav) i njegove dve kćeri Nora (Lea Džefriz) i Mer (Ijana Hejli) sleću malim avionom u nacionalni park u savani gde ih dočekuje Nejtov stari prijatelj Martin (Šarlto Kopli sa sve svojim južnoafričkim akcentom). On ih odvodi u svoju kuću, pre nego što se sutradan upute na razgledanje nacionalnog parka. Situacija u okviru familije je pomalo napeta: Martin je zapravo inicijalno bio prijatelj Nejtove bivše, a sada već i pokojne supruge, on ih je čak i upoznao, a kćeri zameraju ocu što je majku „napustio“ pred smrt, iako su se njih dvoje razveli pre nego što se ona razbolela. Odlazak u nacionalni park i njeno rodno selo im je, dakle, prilika da se ponovo povežu i izglade odnose. To, opet, dolazi sa tom cenom da su daleko od civilizacije, bez signala za mobilni telefon i internet, što je devojkama nezamislivo.

U tu svrhu ih Martin sutradan vodi na privatnu safari-turu, podalje od uobičajenih turista, na kojoj mogu videti i uslikati više životinja, a pritom izbeći gužvu, usput im pokazujući „zakone džungle“ i trikove poput rvanja sa dvojicom alfa-lavova koje je on kao mačiće odgojio i pustio u divljinu. Međutim, kada otkriju da je lavici-predvodnici povređena šapa, te posumnjaju na lovokradice, oni odlaze do lokalnog sela i imaju šta da vide – neka životinja, verovatno lav, masakrirala je skoro celokupnu populaciju.

Martin ih uverava da se lavovi inače tako ne ponašaju, premda je čuo legende, referirajući se verovatno na priču o Duhu i Tami koji su napadali radnike na železnici u Istočnoj Africi, opevanu u filmu ,,The Ghost and the Darkness“ (Stiven Hopkins, 1996). Međutim, jednom kada ih lav spazi i napadne, i to u džipu, postaje i ostaje jasno da dotična zverina tačno zna koga napada, kako i zašto. Sa džipom „nasukanim“ na drvo, ranjenim Martinom, lavom koji vreba i sa ograničenom količinom vode, otac i kćeri moraju da prežive...

Naravno, čim se CGI lav pojavio i u solidnoj meri potrgao Martina, i ono malo potencijala za nekakvu drugačiju priču je izletelo kroz smrskani prozor od džipa. Nije tu ni bilo puno potencijala, da se ne lažemo. Karakterizacija likova se svodila na sama opšta mesta, a tragovi šta će se tačno desiti u priči su „telefonirani“ dovoljno rano, i to sa nemalom količinom akcenta. Srećom, Idris Elba i Šarlto Kopli su u stanju da ovakve uloge odigraju prilično ,,usput“, a i svkesni su na kakvom su filmskom setu.

I CGI u tome igra nekakvu ulogu (animatronika bi svakako bila uverljivija), ali Kormakur je makar dovoljno bistar da tog virtuelnog lava ne „snima“ od preblizu, niti da ga u kadru drži predugo. Takođe, moramo imati u vidu da je reč o iskusnom autoru koji rado operiše u sferi akcija, avantura, poduhvata, nesreća i katastrofa, što kompletno fiktivnih, što iz stvarnog života, i koji je čak spreman da u predominantno artističku i niskobudžetnu islandsku kinematografiju „uveze“ holivudski, spektakularni „know how“. Kormakur je takođe i nagledan filmova, pa se ne libi citata i omaža, od kojih su najupadljiviji oni vezani za ,,Jurassic Park“ franšizu (scena u školi, sakrivanje pod klupe, plus majica koju jedna od devojaka tokom skoro celog filma nosi) ili za originalno ostvarenje iz ,,Predator“ serijala (ronjenje u vodi dok lav hoda po molu iznad).

Na kraju, Beast je samo još jedna letnja „žvaka za mozak“, čak elegantnije uslikana u svojoj dramskoj ekspoziciji nego u akcionom finalu. Ali makar znamo koja se tu igra igra, pa stoga ne treba trošiti previše mentalne energije na analizu nečega u čijem stvaranju takođe nije potrošeno mnogo iste.

Death on the Nile

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se pojavila, onakvu verziju ,,Murder on the Orient Express“ (Kenet Brana, 2017) niko nije očekivao. Bila je to orgija CGI efekata nalepljenih preko analogno snimljenog materijala, snimanog uglavnom u studiju i vrlo malo na lokacijama koje su delovale posve lažno (Malta je „igrala“ Istanbul tridesetih).

Najočitije od svega, nije bilo jasno kojoj se publici film obraća; mlađoj je koncept detektiva prilično stran i dalek, za stariju je film bio isuviše vizuelno napadan sa svim tim treš stripovskim efektima, a fanovi Agate Kristi svih generacija još su na pameti imali „zlatni standard“ u vidu ITV-jeve serije i kolekcije filmova. I pored toga, film je nakon nešto sporijeg starta dobio na momentumu i završio sa zaradom šest puta većom od budžeta, pa je nastavak („žickan“ na kraju filma) odobren.

Film sam po sebi nije bio ni izbliza dobar koliko je bio (lažno) raskošan i zabavan, a ono što je u sećanju potpisnika ovih redova ostalo od njega su uglavnom biseri, poput planinčina i drvenih mostova gde im mesto nije (u ravnici slavonskoj, između Vinkovaca i Broda) ili tamnoputog jugoslovenskog žandara. Urezali su se i brkovi Herkula Poaroa koji su, prema rečima nekog od kolega, zaslužili vlastiti „origins story“, dok je fakat da su tada hiperaktivni scenarista Majkl Grin i režiser Brana (koji je takođe odigrao Poaroa) materijalu pristupili vrlo liberalno. U duhu „modernizacijske aproprijacije“, koji je bio zasenjen zvezdanom glumačkom postavom.

Četiri i po godine kasnije, nastavak Branine „franšize“ o Poarou je ugledao mrak bioskopske dvorane, sa skoro duplo većim budžetom i slično laganim startom. Hrvatski su se distributeri, međutim, dosetili da prvu sedmicu prikazivanja ,,krste“ kao pretpremijerne projekcije, što je urodilo plodom u vidu dvorane skoro popunjene (i to publikom raznih generacija i profila) za ,,Death on the Nile“.

Verovali ili ne, film počinje upravo pričom o poreklu Poaroovih brkova u artistički minimalističkom monohromatskom prologu. Godina je 1914, mesto radnje je belgijski deo Zapadnog fronta, a Poaro (isto Brana, samo digitalno podmlađen) je običan farmer koji je mobilisan kao običan vojnik. Vojsci stiže naređenje za juriš u određeno vreme, ali Poaro ima drzak predlog baziran na njegovoj opservaciji leta ptica koji predviđa pravac vetra da se u juriš krene ranije, što njegov kapetan prihvata.

Juriš prolazi trijumfalno, ali kapetan slučajno aktivira minu u kojoj on sam sa još par vojnika gine, a Poaro zaradi ožiljak iznad usne. U bolnici ga posećuje verenica Katrin (Suzana Filding koja iz neobjašnjivog razloga govori engleskim jezikom, za razliku od ostatka postave u uvodu) koja ga uverava da će ga voleti i tako ranjenog, a da on uvek može pustiti brkove. To bi, dakle, bila priča o brkovima, a u toku filma ćemo dobiti i još jednu tragičnu priču koja će nam objasniti zašto je Poaro zakleti neženja.

Priča se seli u London 1937. godine, a Poaroa vidimo kao jednog od gostiju kluba u kojem nastupa bluz-pevačica Salome Oterborn (Sofi Okonedo), dok njena nećakinja Rozali (Leticija Rajt) traži od gazde honorar unapred. Drugi gosti kluba su i zaljubljeni mladi par Žaklin de Belfor (Ema Maki) i Sajmon Dojl (Armi Hamer), te njena prijateljica, bogata i popularna naslednica Linet Ridžvej (Gal Gado). Osim što tom scenom Grin i Brana skaču u usta kraju prethodnog filma, ona služi i da pokaže Braninu autorsku veštinu kada dođe do raskošnih masovki, sa pokazivanjem luksuza, plesanjem i gomilom statista.

Poaro je u Egiptu, navodno na odmoru, ali mu pažnju na piramidama privuče bezobraznik koji se popeo do pola kako bi puštao zmaja. Niko drugi do njegov prijatelj Buk (Tom Bejtmen), isti onaj koji ga je uveo u Orijent ekspres, a sada ga upoznaje sa majkom Eufemijom (Anet Bening), situiranom i dokonom slikarkom oštrog jezika. Njih dvoje ga pozivaju na svadbeni prijem njihove prijateljice - za koju se ispostavlja da je Linet. Izabranik njenog srca je upravo Sajmon, što znači da možemo očekivati da će na scenu u jednom trenutku stupiti i Žaklin i napraviti ljubomorni ispad, ali pre toga se nakratko upoznajemo sa ostatkom zvanica...

Tako imamo Linetinu kumu Mari van Šujler (Dženifer Sonders) koja je postala gorljiva komunistkinja i odrekla se svog bogatstva, ali sa sobom ipak vodi negovateljicu gospođu Bauers (Don Frenč), Linetinog bivšeg verenika doktora Vindlšama (Rasel Brend), njenog advokata i rođaka Endrjua (Ali Fazal), te njenu sluškinju Luiz (Rouz Lesli)... Uplašena od daljnih Žaklininih ispada, Linet angažuje Poaroa da je prati... a svadbeno veselje seli na krstarenje po Nilu u zakupljenom brodu Karnak.

Ubistvo (odnosno više njih) i misterija koju Poaro mora razrešiti, u principu sledi mehaniku koju je Agata Kristi „zadala“ u romanu. U principu zato što su likovi u priličnoj meri izmenjeni kako bi manje ili više svi bili deo iste svadbene svite. U svemu tome, avaj, nije se našlo mesto za arheologa Riketija i misteriju koja bi se sjajno nadovezala na politički momenat, sugerisan sa pojavom komunističkih elemenata na brodu.

Izmene likova i tipova nisu samo kozmetičke ili dramaturške prirode, već su deo iritantnog trenda u savremenom stvaralaštvu: aproprijacije. Većina ovih likova ili ne postoje u romanu, ili su plod mijenjanja postojećih do neprepoznatljivosti, ili su kompoziti. Cilj svega toga je inkluzija manjina, rasnih, etničkih i seksualnih, čega u izvornom romanu nije bilo. Plemenite namere na stranu, ovakav pristup je više nego kontraproduktivan jer zapravo negira istoriju nasilja i diskriminacije, pa time obesmišljava i borbu protiv njih koja se, doduše, nije mogla odvijati u kolonijalnoj međuratnoj Velikoj Britaniji, a još manje u njenim kolonijama. Uostalom, konzervativizam sa dozom ksenofobije u slučaju Agate Kristi nije nešto što se tek tako može „pospremiti pod tepih“, da ne govorimo o cinizmu da se tu svejedno adaptira njeno delo.

Upada u oči i inflacija CGI efekata, ali oni ovde više nisu toliko šokantni na „treš“ način, već Brana pokušava da njima podvuče nešto jeftine simbolike, kao onda kada ničim izazvano krokodil proždere ibisa, da to začini sa malo kolonijalne pastorale, kao kada ribari love soma na bućkalo u cik zore. Ili da rekreira Abu Simbel na staroj lokaciji, a da ni hram ni lokacija nisu niti minimalno „stvarni“. Naravno, može se uživati u raskošnim setovima i kostimima, ali ostaje pitanje je li baš na njihovu rekreaciju u studiju potrošen baš kompletan budžet.

Skok u budžetu se ipak ne vidi u skoku kvaliteta glumačkih zvezda. Možda su Armi Hamer i Gal Gado trenutno velike i skupe zvezde, ali to ne znači da on nije još drveniji nego obično, a da ona nije kompletan „miskast“: možda briljira u vrlo kinetičkoj ulozi Wonder Woman, ali se očito ne snalazi kao nežna, melanholična i preplašena Linet. O tome da Ema Maki „telefonira“ nervnu rastrojenost mimikom ne treba trošiti reči, kao ni o tome da Dženifer Sonders i Don Frenč ne uspevaju da unesu dovoljno komičarske energije. Rasel Brend je zarobljen u ulozi kontra tipa, dok Sofi Okenodo i Leticija Rajt imaju poneki momenat, ali padaju žrtvom očekivanja da postanu emotivni centar filma sa kojim saosećamo. Zapravo, jedino se Tom Bejtmen (čiji je Buk postao razvijeniji „komični pomoćnik“ u odnosu na prošli film) i Anet Bening uspevaju izboriti sa ono malo prostora koliko imaju njihovi likovi.

Ali ta glumačka pitanja su od sekundarnog značaja, jer se filmovi o Poarou gledaju zbog – Poaroa. U tom smislu, Kenet Brana mora da se izbori sa nasleđem koji su ostavili Albert Fini, Piter Justinov, Ian Holm i Alfred Molina, a naročito Dejvid Suše koji je ulogu igrao u adaptaciji 33 romana i pregršt kratkih priča. Brana u tome uspeva, pritom poštujući svoje prethodnike, uz posebne naklone Sušeu čiju je „bibliju“ o Poarou svakako „pročitao“, jer bez toga ne bi mogao da odigra taj spoj taštine, kompulsivne opsesije, opservacije detalja i logičke inteligencije nauštrb one emocionalne. Nezahvalno je porediti različita glumačka čitanja istog lika, ali ovo Branino je sasvim legitimno.

Nažalost, u drugoj ulozi, onoj režiserskoj, Brana se vodi franšiznom logikom, što i ne treba da čudi budući da sa „franišiziranjem“ ima iskustva, ali postavlja se pitanje šta dalje kada je „ispucao“ dva najveća hita među romanima. Kada se crta podvuče, ,,Death on the Nile“ je možda i bolje dorađen film nego ,,Murder on the Orient Express“, ali nije toliko zabavan i ekscesan, pa se već sa njim oseća zamor u franšizi koja je tek počela.

Pinocchio

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Igrane ekranizacije bajki koje poznajemo pre svega kao animirane klasike postale su više od trenda. U toku je prava pomama u Holivudu da svi Diznijevi crtani filmovi dobiju odgovarajuće, takođe Diznijeve igrane verzije. Možemo se samo čuditi i pitati zašto i čemu... Ali, valjda neki novci moraju da se izvrte, sveže ideje postale su deficitarna roba, a publika (ili, kako oni to zovu "fan-baza") jeste, čini se, savršeno zadovoljna onim što joj se servira.

To što su individualni dometi, komercijalni i umetnički, svakog od tih filmova različiti - ostaje priča za sebe. Opet, kada se podvuče crta, stvari izgledaju ovako: u pitanju su uglavnom loši ili prosečni filmovi koji uspevaju da zarade solidne, ali i astronomske svote.

Mislili smo biće nešto drugačije sa novom, igranom ekranizacijom "Pinokija", pre svega zbog njenog geografskog i autorskog porekla. Geografsko je evropsko, većinski italijansko uz "sasluživanje" britanskog i francuskog novca, a autor je Mateo Garone, italijanski režiser oko kojeg se diže prašina po festivalima "A" kategorije i koji je makar jednim ranijim radom, filmom "Tale of Tales" (2015), pokazao da poseduje izniman osećaj za bajke.

Stvari, međutim, ne stoje tako dobro ni kada se osvrnemo na ne tako daleku prošlost, ali i u sasvim blisku budućnost. Osamnaest godina ranije, imali smo još jednu igranu adaptaciju "Pinokija", italijansku, sa komičarem Robertom Beninjijem u režiserskoj fotelji, ali i u ulozi naslovnog naivnog i radoznalog lutka koji želi da postane pravi dečak. Nepotrebno je osvežavati sećanja na stare rane, ali evidentno je kako je ta verzija "Pinokija" iz 2002. bila katastrofa na svim nivoima i eklatantan primer autorskog i glumačkog ega. Kakav god bio kao glumac, Beninji je jednostavno bio previše star za ulogu Pinokija, čak i u drvenom izdanju.

U bliskoj budućnosti, koliko sledeće godine, čeka nas, pak, Netfliksova adaptacija, doduše animirana, koju će režirati oskarovac Giljermo del Toro i Mark Gustafson. Ostaje nam da se pouzdamo u Del Torovu veštinu i njegov osećaj za bajke (koji je izuzetan) i ponadamo da će makar na tehničkom planu animacija biti besprekorna, a na artističkom maštovita.

Nade da će trenutni, Garoneov "Pinocchio" biti drugačiji i iznenađujući usahnule su već sa prvim kadrovima, dok još nema naslovnog lutka, već pratimo njegovog kreatora i oca Đepeta kojeg igra - baš Beninji, i to baš na način Roberta Beninjija, stvarajući od dobrog i posvećenog lutkara tipičan "beninjijevski" lik brbljivog muljatora koji pokušava da ućari neku korist, makar besplatan obrok u lokalnoj gostionici.

Tokom posete lutkarskog cirkusa gradu, Đepeto dolazi na ideju da se i sam okuša kao lutkar. Smišlja ime za svoju kreaciju, kao i plan da sa njim, najlepšim i najživotnijim od svih lutaka, proputuje svetom i zadivi publiku, mladu i staru.

Rečeno - učinjeno, s tim da mu je kolega stolar poklonio komad živog drveta, pa je Đepetov Pinokio (dečak Federiko Jelapi obrađen da izgleda drveno pomoću CGI-ja) već od samog početka prilično živahan: beži mu po selu, buni se i neće da ide u školu, već bi radije gledao lutkarsku predstavu. Ono što sledi je prilično očekivano i sasvim na liniji izvornog romana Karla Kolodija.

Pinokio završava u cirkusu lutaka gde uspe da dirne Gutača vatre koji mu daje pet zlatnih cekina, pa sa tim novcem privuče pažnju dvojice lažljivih i proždrljivih prevaranata Lisca i Mačka. Dok luta svetom vodeći se znatiželjom, naivnošću i pohlepom, doduše plemenitom (želi da na lak način zaradi novac za oca), opominje ga Cvrčak, a život mu u nekoliko navrata spasava Vila koju u odrasloj dobi igra francuska glumica Marin Vakt.

Imamo nos koji mu raste kada lutak laže. Imamo pretvaranje u magarca zbog snova o zemlji Dembeliji. Imamo epizodu u kitovoj utrobi. Imamo sudiju-majmuna koji u zatvor šalje samo nevine, a oslobađa lopove. Imamo snove o drvetu koje rađa zlatnike. Imamo Đepeta koji svog lutka, odnosno sina, traži po svetu. Na koncu Pinokio, naravno, postaje pravi i živi dečak, ali tek onda kada se nauči marljivosti, odgovornosti i poštenju.

Nije, dakle, problem ni u Dizniju koji će pre ili kasnije izbaciti "obradu", ni u Garoneu, iako Italijan ovde uglavnom tezgari, poigravajući se tek tu i tamo vizuelnim stilom, i to opet ne tako raskošno i neočekivano kao u filmu "Tale of Tales", pa ni u Beninjiju koji reciklira svoj tipičan lik. Film čak i primetno živne kada se potonji pojavi jer se ostatak glumaca još više gubi ispod CGI maski i u jednodimezionalnim likovima.

Nađe se tu i poneka inventivna veza sa stvarnim svetom, ovim našim, današnjim i materijalnim. Sudija majmun i snovi o drvetu koje rađa zlatnike su prave asocijacije, a Garone uspeva da ih vizuelno i drugačije istakne.

Problem je, dakle, u samom "Pinokiju" kao izvornom materijalu i konzervativnoj agendi koju propagira, odnosno o tome šta znači biti dobar i pravi dečak, kao da su oni nužno "dobri". Ovde je dobrota izjednačena sa bespogovornim poštovanjem autoriteta, porodičnih i institucionalnih, dok se svaka radoznalost i natruha individualnosti automatski osuđuju kao pobuna. Pinokio, dakle, radi gluposti koje radi zato što ima piljevinu u glavi, a ne zbog toga što su greške najnormalnija stvar u životu i sastavni deo procesa učenja.

Prema tome ova verzija ni najmanje ne odudara ni od jedne druge, prošle ili buduće, osim dizajnom, i to donekle, koliko je bilo znanja, sredstava ili inspiracije da se u njega uloži. Sve druge verzije "Pinokija" su iste takve ili makar slične u smislu vrednosti koje propovedaju, premda svaka dolazi u različitom kontekstu spoljnog sveta.

Garoneova verzija svakako nije najlošija - Beninjijeva je u tom smislu nedostižna. Opet, nije ni najbolja, ni najoriginalnija, pa čak ni vizuelno najinteresantnija. Na kraju krajeva, pitanje je koliko nam je sada uopšte potrebna.