Apex

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Latinizam „apex“ koji je ujedno i naslov najnovijeg filma islandsko-holivudskog reditelja Baltazara Kormakura označava vrh nečega, pa se u različitim strukama i disciplinama drugačije prevodi. U geografiji može biti vrh planine, u meteorologiji zenit Sunca, u dramaturgiji kulminacija, a u biologiji predator koji je vrhu lanca ishrane. Sva ta značenja provlače se i Kormakurov film Apex realizovan u Netfliksovoj produkciji i distribuiran širom sveta putem dotičnog „strimera“.

Kormakur je unekoliko egzotična pojava u islandskoj kinematografiji, budući da ga nikada zapravo nisu zanimali „arthaus“ postulati poput depresivnih bradonja u džemperima, ovaca i ruralnih pejzaža od kojih zastaje dah, već žanr. Iako je pravio izlete u drame, uglavnom je preferirao akcione filmove i filmove o preživljavanju u prirodi. U Holivudu je, pak, za razliku od nekih drugih „egzotičnih“ stranaca koji su se potpuno prilagodili industrijskom „štancu“, održao nekakvu autorsku autonomiju, pa su njegovi filmovi ipak malo odstupali od najštancerskijih žanrovskih obrazaca.

Kormakur se, upotrebljavajući žanrovska sredstva i jezik, češće bavio odnosom snaga između pojedinca manje ili više „naoružanog“ znanjem, veštinom i tehnologijom, i prirode koja pleni svojom veličinom, raznolikošću i sirovom snagom. Pa opet, svi žanrovi funkcionišu po određenim zakonitostima, opštim mestima i klišeima koje prepoznajemo, pa je zapravo teško i gotovo iluzorno očekivati od jednog autora da bude u stanju da ih konstantno inovira.

Uostalom, Kormakur je dosta često prinuđen da radi i po tuđim scenarijima, a njihovi autori možda nisu uvek spremni za pokušaje inovacije „dramaturgije preživljavanja“. Ako vam treba dokaz, imate na našim stranicama kritiku za njegov prethodni film Beast (2022). Nego, da mi vidimo kako stvari stoje s novim filmom...

Početak filma smešten je u Norvešku, na planinarski lokalitet Zid Trolova, zaista postojeći i s imenom koji prilično verno opisuje njegovu prirodu. Po tim skalama se Saša (Šarliz Teron) i njen životni, a ne samo planinarski partner Tomi (Erik Bana) penju u tandemu. Dolazi do nesreće u kojoj Tomi, iako stariji i iskusniji, gine, a Saša ostaje s traumom.

Radnja filma se onda seli u Australiju, gde Saša odlazi da se zaleči i dostojno oprosti od Tomija tako što će se tamo popeti na skalu u nacionalnom parku. Rendžer (Aron Pedersen) je upozorava da turisti znaju da zalutaju u šumi koja okružuje planinu i da su u toj situaciji same žene prilično ranjive, a lokalci joj demonstriraju svoj „lokalni šarm“. Tu je, međutim, i naoko prijatni i pristojni Ben (Taron Edžerton) koji je spreman da s njom podeli alternativne staze koje će je dovesti do tajnovitog, ali ipak najboljeg mesta za kampovanje „na divlje“.

Prva noć prolazi u znaku „lokalnog šarma“, pa se Saša budi s pokradenim zalihama. U blizini je i Ben koji joj nudi pomoć i društvo. Vrlo brzo, međutim, situacija se okreće, a Ben se otkriva kao poremećeni serijski ubica koji praktikuje „ritual“ da lovi žene u divljini. Igra mačke i miša između njih dvoje može da počne...

Tu smo onda u višestrukom problemu. Prvi je moj lični, i ne toliko s filmom, koliko s metaforičnom upotrebom stručne terminologije. Naime, naziv „predator“, pa još i „apeks“, za napasnika ili ubicu nije pravedan prema pravim, biološkim predatorima. Jer vuk, ajkula, lav ili krokodil nemaju nikakvog izbora nego da budu upravo to što jesu. Čovek je ipak odbaren razumom kojim može da kontroliše svoje ponašanje.

Drugi je dramaturgija žanrova koju scenarista Džeremi Robins (serija The Purge) ne inovira nimalo, pa ona upada u zamke koje će prepoznati svaki iole iskusniji gledalac. Primera radi, kada ima priliku da svoju žrtvu dokrajči, Ben uzme da trabunja i drži predavanja, pa Saša uspe da mu se izvuče, pobegne ili čak preokrene situaciju u svoju korist, i tako u krug. Taj se problem vuče još od kaubojaca, preko akcionih trilera do ovih „hororičnih“ sukoba u prirodi. Naravno, dramaturgija preživljavanja takođe zahteva da se situacija u drugoj polovini filma preokreće, a Robins kao da nije uspeo da izmisli dovoljno različitih mehanizama, pa tako Saša, na primer, upada u reku barem tri puta.

Konačno, ni u samoj postavci stvari Apex nije baš najoriginalniji film, već više kao nekakav miks dva legendarna naslova kao što su Cliffhanger (1993) i The Most Dangerous Game (1932) i varijacija na temu ta dva. Prostor za mrdanje je tu ograničen, ali olakšavajuća okolnost za Apex je da smo se nagledali i gorih filmova na temu nadgornjavanja dvoje ljudi u prirodi. Setimo se, na primer, ortodoksnog treša Killing Season (2013) u kojem Robert De Niro priča jedan isti vic u nastavcima, a Džon Travolta jako loše i nevoljno pokušava da govori srpski.

Makar je u potonjem pogledu Apex jači za Šarliz Teron i posebno Tarona Edžertona koji su potpuno svesni u kakvom su filmu i šta treba da rade. U slučaju Teron, pohvalu ne zaslužuje samo emotivna dubina koju unosi u lik, već i činjenica da je većinu fizički zahtevnog penjanja odradila sama. Edžerton, pak, nedvosmisleno uživa i zabavlja se igrajući psihopatu.

Svestan je Kormakur šta mu je činiti, pa stvara „dodatnu vrednost“ gde god je to moguće. Set u Australiji, gde se veći deo radnje odvija, je kompozit različitih lokacija, ali makar su one prave, baš kao i fizička kaskaderska akcija. To što je film uslikao direktor fotografije Lorens Šer svakako podiže njegovu atraktivnost i autentičnost. Upliv kompjuterske grafike je ograničen, ali se vidi tamo gde ga je, paradoksalno, najteže zamaskirati i gde je najpotrebniji za ekekat – u scenama bujanja reke.

Takođe, film je za standarde Netfliksovih uradaka vrlo kompaktan u trajanju od oko 85 minuta, naravno bez odjavne špice. Pritom je i relativno dinamičan jer relativno brzo prolazi kroz segmente radnje i ne razvlači minutažu za „nabijanje statistike“. Opet, produkcijska kompanija i kanal distribucije diktiraju da je ovo ipak uradak za „drugi ekran“, te da je u njega nemoguće zapravo uroniti. Apex tako ostaje jedna od onih filmskih „žvakaćih guma“ za brzu konzumaciju, ali bez dugotrajnog efekta.

Touch

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Leto je i kad vidimo da Baltazar Kormakur ima novi film, prva asocijacija će nam biti nešto iz njegovog holivudskog opusa, neka akcija ili triler, ili možda avantura s primesama filma katastrofe i preživljavanja. Zaboravili smo da je Kormakur u domaćem, islandskom kontekstu ipak versatilniji autor kome nije stran ni artistički pol kinematografije, a ni „umireniji“ žanrovi poput drama i romansi. Takođe, van prazničnih sezona retko dobijamo priliku da u bioskopu ili širom interneta vidimo neki romantični film, ali nas je Kormakur sada propisno počastio sa jednom atipičnom romansom, pomalo anahronom, a ipak dovoljno savremenom, i povrh toga vrlo širokog zamaha koji pokriva tri ostrvske zemlje na dva kontinenta, te vremenski period od 50 godina.

Kada ga upoznamo, Kristofer (Egil Olafson) je udovac i vlasnik restorana u lučkoj zoni Rejkjavika. Kada od svog doktora dobije potvrdu da ga pamćenje i motorika izdaju brže nego što je on to očekivao, on donosi impulsivnu odluku da završi jednu priču koja je prekinuta pre 50 godina. Velika začkoljica je u tome da je mart 2020. godine i da je pandemija otpočela, a karantini i sveopšte zatvaranje najavljeni, a on mora na put...

Prva stanica na tom putu je London gde je Kristofer kao mladić (rediteljev sin Palmi Kormakur) studirao ekonomiju, sve dok nije odlučio da svoja marksistička shvatanja iz teorije oproba i u praksi i živi kao proleter. U tu svrhu se zaposlio u japanskom restoranu kod gospodina Takahašija (Masahiro Motoki), isprva kao perač sudova, ali ga je gazda zavoleo i naučio da kuva. Tamo je upoznao i Takahašijevu kći Miko (japanska manekenka i muzičarka Mitsuki Kimura, poznatija kao Koki). Ljubav između njih se rasplamsala, ali su jednog dana i Miko i njen otac zaključali restoran i nestali.

Pedeset godina kasnije, na mestu restorana je sad salon za tetoviranje, a rešeni Kristofer vodi bitku s vremenom pre nego što ostane zarobljen u Velikoj Britaniji ili deportovan nazad na Island neobavljenog posla. Srećom, on uspeva da uđe u trag jednoj bivšoj konobarici iz restorana i od nje sazna da su se Miko i njen otac vratili nazad u Japan. Ostrvska zemlja na drugom kraju sveta mu je sledeća destinacija gde će pronaći svoju staru ljubav, sada gospođu u godinama (Joko Narahaši) i otkriti duboko čuvanu tajnu zašto ga je onda napustila...

Touch je, kao što mu i samo ime govori, vrlo delikatan film koji u bazičnoj priči o nepreboljenoj staroj ljubavi uspeva da uspostavi tanane veze između ljudi i njihovih odnosa, mesta i vremena, kao i da otvori neke od tema o kojima se ređe govori u filmovima, a i ovako. Kormakur sve to radi s istančanim osećajem za detalje, poput zajedničke „ostrvske melanholije“, ali i različitih ličnih i kolektivnih trauma Drugog svetskog rata, perioda neposredno posle njega i pretnje novih ratova, poput onog u Vijetnamu o kojem su mladi Kristofer i Miko (koji bi inače iz nekog ugla mogli zaličiti na Džona Lenona i Joko Ono) debatirali u jednoj od impozantnijih ranih scena.

Manje eksponirana tema na koju Kormakur i scenarista i autor izvornog romana Olaf Olafson bacaju svetlo je Hirošima i njene posledice, ali iz individualne perspektive preživelih Japanaca. Osim primarne tragedije i traume pogibije / gubitka bližnjih, preživeli su se morali nositi i sa strahom i sa svojevrsnom sramotom baziranom na neproverenim medicinskim „mišljenjima“. Zbog toga će nam i Kristoferov odnos do korone kao do nekog novog trenda.

Film izvrsno funkcioniše i zbog izbora glumaca, ali i zbog rediteljevog rada s njima. U nekom drugom slučaju, teško da bismo pomislili da su Egil Olafson i Palmi Kormakur ista osoba u različitom vremenu, ali u tom pogledu Baltazar Kormakur insistira na uspostavljanju zajedničkih manirizama. Sličnosti i razlike između Joko Narahaši i Koki su tu manje bitne jer njih dve i nemaju toliko vremena na ekranu. Uz odgovarajući neoklasični saundtrek Hegnija Egilsona i fotografiju Bergstina Bjergulfosna koji u svakom trenutku pogađaju pravi „ton“ (svaki u svom fahu, naravno), Touch postaje i ostaje jedan od onih nenametljivih, a monumentalnih filmova kakvih je danas malo u ponudi.

Beast

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sigurno se sećate onog trenutka kada CGI mečka pocepa Leonarda Di Kaprija „kao svinja mastan džak“, a sa njime razbuca i do tog trenutka impresivan film ,,The Revenant“ (2015) Alehandra Gonzalesa Injaritua.

Naravoučenije te priče glasilo bi: „Ne šalji CGI zverine na glumce od krvi i mesa ako želiš da ti (filmska) mast ne ode u propast“. Sudeći po filmu ,,Beast“, koji je na pojedinim egzotičnim teritorijama poput Hrvatske premijeru doživeo i pre Amerike kao najznačajnijeg tržišta, islandsko-holivudski reditelj Baltazar Kormakur pouku nije izvukao.

Dobro, možemo se mi malo šaliti na temu CGI-ja, njegovog „pucanja“, a naročito starenja, ali dilema između kompjuterske grafike ili mehaničke animatronike je uglavnom stvar ukusa, autorske poetike ili produkcijskog budžeta. Ono što zapravo „kolje“ filmove u kojima se ljudi hvataju ukoštac sa silama prirodnim (poput raznog zverinja, nepristupačnih terena, kiše, žege, tornada, vulkana...) ili onim natprirodnim (na ovaj ili onaj način modifikovano zverinje, čuda iz svemira, povampireni dinosaurusi i slično) je takozvana „dramaturgija preživljavanja“, koja preuzima diktat nad celim filmom.

Uspelo je Sidniju Lametu i njegovim scenaristima da se izvuku sa pričom o Džeremaji Džonsonu (,,Jeremiah Johnson“, 1972), ali lako je bilo njima kada su dolazili na početak banketa. Uspelo je i Stivenu Spilbergu da kreira novi žanr „prirodnih“ horora sa filmom ,,Jaws“ (1975), premda je još Hičkok ispalio inicijalnu kapislu sa ,,Birds“ (1962). Ali, ne treba zaboraviti da je ,,Jaws“ u svojoj suštini zapravo socijalna metafora, koja „gađa“ zaradu od turizma, a samim tim i kapitalizam.

Ostali filmovi iz podvrste „preživljavanja“ mogli su da nas zadive kao prikaz najnovijih dostignuća filmske tehnologije ili sitnim poigravanjima u sferi dramaturgije. I to bilo u pravcu minimalizma (Džej Si Čandor i Robert Redford u filmu ,,All Is Lost“ iz 2013, Alfonso Kuaron i Sandra Bulok u filmu ,,Gravity“ iz iste godine, Haime Kolet-Sera i Blejk Lajvli u ,,The Shallows“ iz 2016), bilo u pravcu maksimalizma i prokazivanja psihologije mase i rušenja mehanizama po kojima je uređeno ljudsko društvo, poput svih onih filmova sa scenama masovne panike izazvanim erupcijom vulkana, tornadom, cunamijem ili zemljotresom. Ali, te promene u dramaturgiji preživljavanja, barem što se tiče glavnih likova, bile su samo kozmetičke.

Sada pred sobom imamo film te sorte, u kojima je počinilac besni lav, potencijalne žrtve njujorški doktor, njegove dve kćeri-tinejdžerke i njegov prijatelj – lovočuvar, a mesto radnje je južnoafrička savana. Film, doduše, počinje uvodom u kojem lovci (za koje će se kasnije ispostaviti da su lovokradice) ganjaju lavove po noći u rezervatu. Uspevaju da izlove veći deo čopora, ali deo njih ipak strada od alfa-mužjaka kojeg nisu uspeli da ulove.

Doktor Nejt (Idris Elba, po potrebi gospodstven, a po potrebi i žilav) i njegove dve kćeri Nora (Lea Džefriz) i Mer (Ijana Hejli) sleću malim avionom u nacionalni park u savani gde ih dočekuje Nejtov stari prijatelj Martin (Šarlto Kopli sa sve svojim južnoafričkim akcentom). On ih odvodi u svoju kuću, pre nego što se sutradan upute na razgledanje nacionalnog parka. Situacija u okviru familije je pomalo napeta: Martin je zapravo inicijalno bio prijatelj Nejtove bivše, a sada već i pokojne supruge, on ih je čak i upoznao, a kćeri zameraju ocu što je majku „napustio“ pred smrt, iako su se njih dvoje razveli pre nego što se ona razbolela. Odlazak u nacionalni park i njeno rodno selo im je, dakle, prilika da se ponovo povežu i izglade odnose. To, opet, dolazi sa tom cenom da su daleko od civilizacije, bez signala za mobilni telefon i internet, što je devojkama nezamislivo.

U tu svrhu ih Martin sutradan vodi na privatnu safari-turu, podalje od uobičajenih turista, na kojoj mogu videti i uslikati više životinja, a pritom izbeći gužvu, usput im pokazujući „zakone džungle“ i trikove poput rvanja sa dvojicom alfa-lavova koje je on kao mačiće odgojio i pustio u divljinu. Međutim, kada otkriju da je lavici-predvodnici povređena šapa, te posumnjaju na lovokradice, oni odlaze do lokalnog sela i imaju šta da vide – neka životinja, verovatno lav, masakrirala je skoro celokupnu populaciju.

Martin ih uverava da se lavovi inače tako ne ponašaju, premda je čuo legende, referirajući se verovatno na priču o Duhu i Tami koji su napadali radnike na železnici u Istočnoj Africi, opevanu u filmu ,,The Ghost and the Darkness“ (Stiven Hopkins, 1996). Međutim, jednom kada ih lav spazi i napadne, i to u džipu, postaje i ostaje jasno da dotična zverina tačno zna koga napada, kako i zašto. Sa džipom „nasukanim“ na drvo, ranjenim Martinom, lavom koji vreba i sa ograničenom količinom vode, otac i kćeri moraju da prežive...

Naravno, čim se CGI lav pojavio i u solidnoj meri potrgao Martina, i ono malo potencijala za nekakvu drugačiju priču je izletelo kroz smrskani prozor od džipa. Nije tu ni bilo puno potencijala, da se ne lažemo. Karakterizacija likova se svodila na sama opšta mesta, a tragovi šta će se tačno desiti u priči su „telefonirani“ dovoljno rano, i to sa nemalom količinom akcenta. Srećom, Idris Elba i Šarlto Kopli su u stanju da ovakve uloge odigraju prilično ,,usput“, a i svkesni su na kakvom su filmskom setu.

I CGI u tome igra nekakvu ulogu (animatronika bi svakako bila uverljivija), ali Kormakur je makar dovoljno bistar da tog virtuelnog lava ne „snima“ od preblizu, niti da ga u kadru drži predugo. Takođe, moramo imati u vidu da je reč o iskusnom autoru koji rado operiše u sferi akcija, avantura, poduhvata, nesreća i katastrofa, što kompletno fiktivnih, što iz stvarnog života, i koji je čak spreman da u predominantno artističku i niskobudžetnu islandsku kinematografiju „uveze“ holivudski, spektakularni „know how“. Kormakur je takođe i nagledan filmova, pa se ne libi citata i omaža, od kojih su najupadljiviji oni vezani za ,,Jurassic Park“ franšizu (scena u školi, sakrivanje pod klupe, plus majica koju jedna od devojaka tokom skoro celog filma nosi) ili za originalno ostvarenje iz ,,Predator“ serijala (ronjenje u vodi dok lav hoda po molu iznad).

Na kraju, Beast je samo još jedna letnja „žvaka za mozak“, čak elegantnije uslikana u svojoj dramskoj ekspoziciji nego u akcionom finalu. Ali makar znamo koja se tu igra igra, pa stoga ne treba trošiti previše mentalne energije na analizu nečega u čijem stvaranju takođe nije potrošeno mnogo iste.

2 Guns

2013.

režija: Baltasar Kormakur

scenario: Blake Masters (po stripu Stevena Granta)

uloge: Mark Wahlberg, Denzel Washington, Paula Patton, Bill Paxton, James Marsden, Edward James Olmos

Već na plakatu je jasan cilj sa kojem je sniman 2 Guns. Vidimo dva frajera (crno-bela kombinacija, kao u stara dobra vremena), kako stoje okrenuti leđima jedan drugom sa isukanim pištoljima dok oko njih lova pada kao kiša. Kada shvatimo da je film snimljen po stripu, možemo ga upotrebiti kao poslednji u nizu dokaza da je Hollywood otišao u kiselinu i da njihove glavešine nemaju elementarno petlje da snime hitičan film koji prethodno nema svoju fan-bazu, ma koliko ta baza bila malobrojna. Ipak, 2 Guns služi svojoj svrsi: lagan je za gledanje, zabavan je i podseća nas na akcione komedije od pre dvadesetak godina.

Bobby (Washington) i Stig (Wahlberg) sede u klasičnom američkom restorančiću preko puta banke i prave diverziju ne bi li opljačkali banku. Nadaju se ulovu od 3 miliona dolara koji pripadaju meksičkom mafijaškom gazdi Papi Grecu (Olmos), međutim završe sa preko 40 miliona. E, sad, Bobby je DEA agent na tajnom zadatku, a Stig je mornarički obaveštajac takođe na tajnom zadatku i nijedan od njih dvojice ne zna pravi identitet drugog. Ni njihovi nadređeni, agentica Deb (Patton) i oficir Quince (Marsden) ne znaju za planove druge agencije, niti su spremni da zaštite svoje podređene. A kada se ispostavi da novac zapravo u banci drži CIA, da je novac skupljen od reketa koji plaćaju mafijaši i da služi za finansiranje tajnih operacija, i kada se pojavi sirovi i surovi Earl (Paxton), šef te CIA-ine ćelije sa nastupom sadističkog seljobera, počinje opšta jurnjava u kojoj svako igra dvostruku, trostruku ili četvorostruku igru, svi su spremni da prevare svakoga, a na naše junake je otvorena sezona lova. Spektakularna akcija se meša sa očekivanim forama, verbalnim ping-pongom, nešto malo CGI-ja i puno kaskaderskih trikova. I imamo odličnu filmsku limunadu za odmaranje mozga poput Lethal Weapon serijala.

Stvar je u tome što 2 Guns savršeno korespondira sa današnjim vremenom i za potporne tačke svog zapleta koristi ono o čemu se nekad nagađalo, a danas je poznato: haos u okviru američke obaveštajno-sigurnosne zajednice, u kojem jedna služba više čuva podatke od druge nego od konvencionalnog neprijatelja. Sa jedne strane, dobro je što se taj odnos snaga ne koristi samo za malo ziheraškog humora, mada ima i toga, ali sa druge strane je loše što domet korištenja tog materijala ograničen samo na zaplet. Scenarista i reditelj, a verovatno i veliki studio iza njih, propuštaju priliku da od tog šizofrenog odnosa naprave poentu filma. To ne treba da čudi, ipak je ovo akciona komedija, a ne politički triler, ali malo hrabrosti i političke provokacije ne bi bilo na odmet.

Kada smo se već dotakli humora, film ima svoje briljantne ili manje briljantne momente. Bolje fore imaju nešto političkog naboja, recimo kada se Bobby i Stig raspravljaju odakle Stigu vojnička puška. Stig kaže da ju je kupio na akciji u supermarketu, što je jasna aluzija na američku politiku kontrole oružja. Druga sjajna fora je kada Bobbija u pustinji presretnu dve naoružane seljačine i kažu da proveravaju da li je slučajno musliman, što se odnosi na kolektivnu paranoju u post-9/11 Americi. Treća sjajna fora je kad ih mafijaš natera da pređu meksičko-američku granicu ilegalno, onako kako to Meksikanci rade. Osim u trećem slučaju, autorski tim propušta priliku da od tih fora napravi malo više poente. Nije loše ni to što crnci nisu na tapetu za očekivani blago rasistički humor, a malo gnjavi što su na tapetu Meksikanci, kao lenštine i muljatori opsednuti kurčevima i mudima. Problem sa tim štosevima je što su malo previše korišćeni, pa su sada stari vicevi. Opet, pun sam razumevanja, u žanrovskom filmu ovog tipa treba sa nečim popuniti kvotu komedije, a preterano elaboriran humor se tu ne bi uklapao.

Glumački, stvari stoje dobro i više od toga. Wahlberg i Washington imaju nešto te drugarske akcione komične hemije, i prilično klasične replike u scenariju im pomažu u tome. Kada se ta hemija istroši, obojica su profesionalci koji igraju relativno jednostavne likove, pa mogu da fingiraju hemiju bez previše improvizacije. Epizodisti su koloritni i na solidnom nivou. James Marsden istupa kao preterano ambiciozni vojno-špijunski mastiljar, Olmos kao meksički krimi patron, Bill Paxton kao Earl malo previše polaže na redneck notu, ali valjda i lik takav. U stanju sam da oprostim i to što pokušava da istu foru sa „Russian Rou-lette“ proda dva puta. Paula Patton je glumački najslabija karika, i već sam zamišljao neku drugu glumicu u toj ulozi, ali ona filmu doprinosi sa solidnom količinom golotinje, a izgleda dobro.

Reditelj Baltasar Kormakur kod kuće na Islandu važi za relativno bitnog autora sa raznorodnom filmografijom, 101 Reykjavik (2000) je bio ogroman festivalski hit, a sa The Deep (2012) mu je zamalo izmakla nominacija za Oscara. U Hollywoodu je najpoznatiji kao reditelj žanrovskih filmova, pre svega trilera i akcija od kojih je poslednji Contraband (2012) zaradio solidnu količinu novca, iako je u pitanju generički akcioni film. Za sledeću godinu se očekuje njegov avanturistički film Everest.

2 Guns ima sve kvalitete zanimljive akcione komedije. Bezobrazan je koliko treba da bi bio zabavan, iako mu nedostaje hrabrosti da ide do kraja. Ipak, prozaičan zaplet maničnog tempa je nadomešćen komedijaškim ping-pongom i spektakularnošću starog tipa. Ako bih sve sumirao u jednoj sintagmi, to bi bilo over the top. Film ima moju preporuku svima za opuštanje, a ljubiteljima akcionih i krimi komedija za uživanje. A ako vas zanima da li je ekipa iza filma zaradila brdo love, odgovor je da. Duplirali su nimalo naivan budžet od 60 i kusur miliona dolara. Svaka čast za ovakav, u suštini retro film.